Koliko porodjaj boli?

Venturia:

Drage forumasice ,

Novi sam clan, a vec neko vreme pratim vase rezgovore i razmene iskustava na temu porodjaja i trudnoce.
Zaista dosta korisnih stvari.
Elem, prica se o bolu, sve koje su prosle porodjaj kazu da to boli, puno, zatim fraza od koje mi se kosa digne na glavi "cim dodje beba, zaboravis sve". Nemojte me napasti i zameriti, ali zaista zelim da cujem vasa iskustva vezana iskljucivo za porodjajni bol, o ostalim stvarima ste puno rekle. Nekako cim se dodje do teme bola, to preskocite.
Da li biste znale da uporedite porodjajni bol sa nekom drugom vrstom bola ili da sto bolje opisete (grcevi u zelucu, slepo crevo, ma samo ukljucite mastu u opis)?
Svesna sam da svaka zena oseca drugacije, i pitam ovo ne zbog straha vec zato sto na to pitanje doktor ne moze dati odgovor.
Kad sam pocela da razmisljam o bebi, plasila sam se svega, i sto sam vise saznavala, jedan po jedan strahovi su nestajali. Ostao je nepoznat bol...

Hvala

Kliknite za proširenje...

bas zbog toga sto sam se naslusala prica da boli previse, zatim videla kako se moja jadna sestra namucila dva puta pa jednom i cula kako jedna porodilja vristi ja sam se stegla i tako nesigurna i uplasena ostala u zivotu bez dece...kukavica sam znam ali sad je kasno da o tome mislim...neizmerno volim decu i planirma da usvojim makar jedno ne iz sebicnih razloga da se bojim samoce vec da nekom detetu pruzim ono sto nisam mogla svom...Mozda ce me vecina njih osuditi narocito kad cuju da nisam bas u zivotu prosla ne osetivsi bol, a ko zna sta me jos ceka...sto si stariji sve je veca sansa da te strefe i bolovi jer hronicne bolesti su tu, pa cu mozda iskijati svoj kukavicluk u nekoj drugoj situaciji...

mackica ns:

Kažu da se bol zaboravi. I ja naravno ne mogu da ga prizovem u sećanje, ali dok sam još mogla sam čvrsto sebi opbećala da nikada, nikada, nikada više neću da se porađam bez epidurala. I ako sam to tako tada rekla znam da sam imala vrlo i veoma jak razlog. Tako da ću se poslušati kad sledeći put budem trudna.

mislim da je dovoljno da vam kažem da sam bila ubeđena svakog jbng minuta pa tako desetak sati da neću preživeti. I svakog minuta poslednja dva-tri sata sam padala u nesvest pa se ponovo budila....
A išla sam redovno u školicu, na vežbe, sarađivala sam sa svima i nisam glasa pustila.

Kliknite za proširenje...

:shock: joj

Ne znam sta me je vise bolelo, diskus hernia koja je pocela da boli dve nedelje pre porodjaja, ili sam porodjaj. Bolelo je, ne kazem, bol slican menstrualnom ali neuporedivo jaci. Ne znam sta bi mi indukcija pomogla ili ne, sestra je to meni lepo ukljucila u venu samo je zaboravila da pomeri tockic i pusti da to kaplje meni u venu... Sam kraj porodjaja sam zmurela, meni je najstrasnije bilo sto je preko puta mene bio stakleni ormaric u kome sam, kao u ogledalu, gledala sebe dok se poradjam, bas mi nije bio neki prizor.. I kako porodjajni sto ima dva rukodrzaca tj. naslona za ruke, ja sam desni bukvalo odvalila, odvarila od stola. Valjda sam ja to tokom porodjaja pustila da padne na pod, prvo cega se secam kada su odneli Anu na glancanje bila je nacelnica, veselo i dobrocudno je rekla "Ijuuu, pa to nam je bila donacija od Japanaca, znas kad cemo da dobijemo novi...". A dok sam cekala da kontrakcije postanu jace, smesno mi je bilo sto je iz nekog drugog boksa zena zapevala i vozivala "Majkooooooo", mislim se, pa kad ti je bilo lepo pre 9 mes. signurno nisi mislila na mamu...

dobro, ali normalno je da čovek u najvećoj muci doziva Boga ili majku. i meni kad se osećam saterana u ćošak i kad ne vidim izlaz dođe da vičem mamu to je valjda ostalo iz perioda detinjstva kad je mama bila zaštitnik.

Pa bilo je i oni koje su se klele da muzu vise nece dati da pridje blizu, pa sve prodje i postanes mama i lepo je... ustvari, najlepse na svetu.

A najstrasnije mi je sto sam na odeljenju porodilja bila sa dve devojcice od 14 godina, cije su bebe odmah otisle u dom... da li su i one dozivale majke... dete radja dete... to mi je bilo bas mucno.

Jao, sa mnom se porađala neka ciganka, Ljubica se zove, koja je samo vikala, neću više nikad, neću više nikad. A babica kaže: 'ajde ćuti, koliko puta si to već rekla. Ona kaže, ovo mi je peto dete, ali imam već i unuke od najstarijeg sina. I porodila se za sat-dva, ja ostala posle nje još osam sati; a zajedno smo legle na sto.
Nekako mi je baš postala draga. Pre toga smo nešto trebale da potpišemo, a ona jadna nepismena. I nije znala da pusti vodu na tušu da se istušira posle klistiranja pre porođaja. Ali nekako je bila sva smerna.
Srele smo se još jednom na hodniku, i posle kad su nas otpuštali; zajedno smo izlazili nas dvoje i ona i njen sinčić. I doviknula mi je hvala (ne znam zbog čega, valjda što sam normalno razgovarala s njom) i neka vas Bog čuva i sreća prati.
Nikad je neću zaboraviti; evo suze mi krenule.

A iz sobe imam drugaricu (sapatnicu; tako se mi iz šale zovemo) za ceo život. Redovno se čujemo i viđamo, razumemo se neverovatno; kao da se oduvek poznajemo. Njena ćerkica i moj Stefan su rođeni istog dana... Na kraju se ispostavilo da su njen i moj muž drugari iz srednje škole

Doktor mi je bio baš dobar frajer, posle sam se zezala - eh, baš u toj situaciji da se upoznamo. A babica se zove isto kao moja mama i bila je mnogo dobra i nežna

sanja:

A najstrasnije mi je sto sam na odeljenju porodilja bila sa dve devojcice od 14 godina, cije su bebe odmah otisle u dom... .

Kliknite za proširenje...

ovo me je baš dirnulo

Meni je bash diglo samopouzdanje, kad su pre mene u porodjajnu salu uveli jednu zenu, samo par minuta pre mene. Ja ulazim, a ona se vec porodila! E onda sam ja pocela da molim Boga da se i ja porodim tako brzo. I stvarno, nije trajalo duze od 15 minuta. A toj zeni je to vec bilo chetvrto dete, i kad je chula da je meni prvo pohvalila me da sam bila pravi heroj ( za razliku od moje babice ). A meni ushi rastu od ponosa!

Kad su mi ukljucili indukciju ostavili su me samu u porodjajnoj sali,srecom,jer ne volim da placem pred drugima,i onda kad naidje bol ja se uhvatim za stalak od indukcije i udarim u plac,ali nije bilo glasno,nisam se derala,niko nije cuo da placem,samo kad babica dodje da me obidje i vidi mi oci,kaze "jel ti to places",ja kazem "ne" ,"ma nemoj a sta su ti te suze", "pa ja ne bih al eto one same teku".Al to je bilo bas bez veze,to je bio cist plac zbog bola,nisam se samosazaljevala pa da zato placem,vec to je stvarno bio bolni plac,a najgore je bilo kad se u sred kontrakcije zacenim od placa i tako zaustavim dotok vazduha koji mi je bio neophodan da prezivim bol,e tad su mi oci iskakale.Ne znam,imam utisak da bi mi bez indukcije bilo lakse,ali onda bih se mucila 10 sati,a ovako sam se porodila za dva sata po prijemu indukcije.A kad su poceli naponi beba je izletela za 10 minuta,tad sam samo viknula "O HVALA BOGU!"

O Happy-ce, ti si se baš namučila.
Taman se malo ohrabrim dobrim iskustvima sa porođaja a onda naleti neko kao tvoje i ja se pitam kako ću to izdržati i šta će mene snaći.

Tamara, zasto se opterecujes tudjim iskustvima? Tvoja trudnoca je tvoja, drugacija od svih ostalih na svetu, jedinstvena, kao sto ce biti i tvoj porodjaj. Pobogu zasto punis glavu negativizmom? Nama je bilo ovako i onako a tebi i svakoj drugoj porodilji bice drugacije, isto kao sto sam ja u skoli bila ovakav a ti onakav djak. Zaista nema razloga da sebi dizes pritisak.

Ma znam, ja se nekako podsvesno i nadam da će sve biti u redu, jedino što sada imam predispozicije za carski pa ne znam da li da se tome radujem ili ne. Mislim glupo zvuči, pročitala sam sve vaše komentare ali i dalje ne znam kako bih volela da se porodim. Biće kako treba da bude.

Tako je. I ja sam imala vise medicinskih razloga za carski (veoma visok pritisak, trudnicki dijabetes, ukljestena diskus hernia...) pa je Ana krenula sama napolje 3 sata pre nego sto su moji nalazi trebali da budu odobreni od strane komisije koja odobrava neophodnost carskog reza. I sve bilo ok. I mnogo mi je drago sto sam bila tu u svakoj fazi, sve videla i cula.. To secanje je potpuno izbrisalo secanje na bol.. Glavu gore, uzivaj i budi smirena, vazi?

Ja sam par godina pre udaje i bebe govorila da se nikad necu udati da ne bih morala da radjam decu, a ako se ikad udam, to ce biti covek kome nece smetati da usvajamo decu umesto da ih ja radjam. Bash sam bila zaplashena svakakvim prichama, pa sam josh u trudnoci prosto gutala literaturu i chasopise za buduce majke i trudnice. Bila sam bash potkovana! Danas mislim da mi je to vishe shkodilo nego shto mi je koristilo, neke stvari je bolje ne znati. Samo u trenutku kad su bolovi bili najjachi, mislila sam u sebi "samo da se brzo zavrshi, nije me briga shta ce da mi rade"...tada sam prestala da se plashim, i veruj mi porodila sam se bez ijedne suze i bez ijednog krika. Tada nemas drugi izbor osim da se saberes i da pokusas da pomognes sebi i bebi.

Posle 7 meseci strogog lezanja radi odrzavanja visokorizicne trudnoce i stalnog straha da ne izgubim bebu jedva sam cekala da se porodim i nije mi bilo tesko. Boli, nije da ne boli, ali sam imala cilj i sve njemu podredila. Porodila sam se bez jaukanja, vristanja, potpuno prirodnim putem a inace se onesvescujem kada vidim malo krvi i prilicna sam maza. Uostalom za bebu je porodjaj veci napor i stres nego za majku, zato im preba pomoci i biti disciplinovana, a ne vristava kukavica.

Citam sve ove komentare,ali nikad nisam mogla da shvatim kada neko kaze da se bol zaboravi?!Onda nije tako ni bolelo...Moje iskustvo:trudnoca kao u knjigama a porodjaj kao u horor filmu.Imala sam nesrecu da se poradjam kada mi je veza otisla kuci(posle dva dana lezanja u bolnici),1997. strajkovi,Gradska bolnica,nigde nikoga,ni doktora ni sestara,a mene krenuli bolovi u 21h.na 6 min. pukao vodenjak,mart mesec,sneg...Bez glasa sam izdrzala do ponoci,a onda su poceli na 2 minuta, a otvorena samo 2 cm....bila sam u agoniji do 09.45h.,lezala sam na stolu(naisao neki pijani dr. pa me prebacio na sto dok se ne otvorim,a on legao da spava),vristala,dozivala u pomoc,ali me niko nije konstatovao...u celom Bg nijednu trudnicu da dovezu,ja sama samcita..nemate pojma sta je bol!!!Zaboravila sam i gde sam i zasto sam tu,samo sam gledala u sat i molila se Bogu da ostanem ziva dok dodje jutarnja smena.Tada nisu postojali mobilni,a nisam imala snage da izadjem i pozovem taxi da me odveze u drugu bolnicu.Niste svesne sta ljudsko bice moze da izdrzi..porodila sam se bez secenja, a doktor se krstio kada je dosao ujutru,kako sam ziva.Posle toga,trebalo mi je osam godina da stisnem zube i resim da rodim drugo dete.Osam godina nisam mogla da zaboravim taj bol...Porodjaj ne boli, ali priprema da beba izadje je strasna!Muskarci ne mogu da shvate da vam se pomeraju kosti za vreme od par sati, a evoluciji je potrebno milion godina da se neka koscica pomeri...Toliko od mene.A drugi porodjaj?Isto tako,samo posle 12 sati su resili da mi urade carski rez,tako da sam opet prosla katastrofa.Oporavak posle carskog je uzas!!A imala sam i para i veze,ali srece nikako.

Kakav horor! :shock:
I svaka cast na hrabrosti da se usudis opet.
Meni je porodjaj izazivan vaginaletom,a posto ona nije delovala,odnosno delovala je nesto traljavo,prilikom ulaska u samo porodiliste ukljucili su mi indukciju...Ctg pokazuje najvece kontrakcije,meni se cini da se raspadam a ne otvaram se ni makac od 1.5cm...
A onda babica stupa na scenu i svojim iskustvom resava problem..izvlaci grlic,tj.kako bi ona rekla centrira gaUpozorila me je da ce to mnooogooo da zaboli ali da ce mi mnogo i pomoci...Veci bol nikada nisam osetila..ali nakon toga je sve krenulo na dobro i ukljucili su mi epidural...
A onda,casopis,dremka i laganica...8-)

I dan-danas se pitam sta mi bi?!Ali valjda ogromna ljubav prema starijem detetu koja je stalno trazila da joj rodim sestru pa sam joj eto ispunila zelju...mada se rodio brat,ali niko nije savrsen....e da,iznenadna ljubav prema muzu.Sada kada ga neko pita za decu,pita da li su iz istog braka,valjda im cudno zbog razlike ili je mozda trend u pitanju?!

Dete mi skoro 20 meseci a ja tek sad saznajem neke stvari.
Primljena sam dan pre porodjaja u bolnicu jer su bebini tonovi bili slabi. Kad sam izlazila iz bolnice na otpusnoj listi pročitam da je moj sin imao pupčanu vrpcu oko ruke 2x i oko vrata. Šokirala sam se ali sam se doktoru koji me je primio od srca zahvaljivala što mi to nije rekao jer ne mogu da zamislim koliko bih bila uplašena. A pre neki dan na tv taj doca koji me je primio u bolnicu i moja mama onako usput kaže -a to je onaj što je hteo da ti radi carski- Ja nisam imala pojma ali on je mojoj mami rekao da ako ne čuje tonove bebe za sat, dva idem na carski jer je rizično da me puste da se porodim prirodno.
Ali eto, sve je prošlo manje više ok.
Tkdj se ne slažem u vezi zaboravljanja, nema šanse da se to zaboravi.

Da zaboravim nema shanse. Ma to nas tako nashe majke nagovaraju da im rodimo josh unuchica!

Svim ženama svaka čast na onome što su spremne da prežive zbog dece.

Ako moze da te utesi nisi jedina...meni je pukao vodenjak u pola dva u toku noci a nisam dobila trudove..stigla sam u bolnicu oko dva pa su me prikljucili na aparate i dali tablete za izazivanje trudova..i onda kad su poceli bili su strasno jaki i neredovni.. .i sve tako u narednih 23 sata!!! Mislila sam da necu preziveti od bola..u pola tri naredne noci preneli su me u operacionu salu , posto je beba predugo ostala bez vode pa su me samo kljukali infuzijom i antibioticima da ne bi doslo do infekcije ...i tako ..porodila sam se na carski rez ali sa lokalnom anestezijom sto je bolja varijanta bar vidis sta se desava oko tebe i vidis i bebicu kad je izvade iz stomaka...petnaest dana posle porodjaja sam svaki dan primala gvozdje u venu jer sam izgubila strasno puno krvi...oporavak je bolan pogotovo dan posle jer kad popusti anestezija bolovi su stravicni kad treba da ustanes..... jedino sto mi je u tom momentu bilo od neverovatne pomoci da izdrzim je moj muz koji je sve vreme bio pored mene... i na tome cu mu biti zahvalna do kraja zivota...to bi trebalo zakonom obavezati ...jer mislim da su tek posle toga svesni kroz sta sve zena treba da prodje da bi na svet donela dete...

A jel smeju da se u toku porodjaja piju tabletice protiv bolova?

samo one koje ti prepisao dr

Divim se osobama koje kazu da su super prosle na porodjaju,a pritom su se porodile prirodno.Ja sam imala dva i oba su bila na carski rez.Oba puta mi je pukao vodenjak nocu,bez bolova,potpuno zatvorena.Prvi put su mi davali indukciju,ali ja sam samo dobijala jake bolove bez otvaranja,da bi posle 11 sati mucenja odlucili da rade carski rez.Sta vise hteli su i vakum da koriste.Da vam ne pricam koliko su me puta pregledali(brojala sam do 24).Jos su i studenti tada bili na praksi pa su usput i ucili.Nisam htela nikakvu vezu.Mislila sam kako sve tako i ja.Mnogo sam pogresila.Ali opet ispalo je sve o.k.jedan od najboljih doktora na toj klinici je uradio carski rez.Oporavak je bio malo tezi.Za drugi porodjaj ja sam potrazila vezu kod tog istog doktora ne zato sto sam se plasila prirodnog porodjaja,vec sam u medjuvremenu dobila astmu,pa sam se bojala gusenja,a i beba je stajala karlicno.Ovog puta se nisam mucila odmah je uradjen carski rez i oporavak je bio brzi.
Sve u svemu iskustva su razlicita i nemaju svi isti prag bola.Da se zaboravlja, bas i ne,ali vredi se muciti!