Evo počeću prvo sa pričom o SVETOM SAVI
Najmlađi sin Stefana Nemanje, velikog srpskog župana, zvao se Rastko. Rodio se 1169. godine i još od detinjstva je pokazivao da je obdaren izvanrednim darovima. Kad mu je bilo 15 godina, otac mu dodeli jedan kraj u svojoj državi, gde bi se učio upravljanju; a kad mu je bilo 17 godina, roditelji su već pomišljali i da ga žene, mada je on već počeo misliti kako da se odvoji od sveta i ode u manastir, da se posveti Bogu. Jednom, kad su ga roditelji pozvali u dvor, verovatno radi ženidbe, dođu i neki kaluđeri iz Svete Gore, a među njima je bio i jedan Rus. Rastko se upozna s njim, raspita se kako se živi u Svetoj Gori, pa kad je saznao da je tamo upravo onako kako je on želeo, dogovore se da zajedno idu u Svetu Goru.
Rastko zamoli roditelje da ga puste u lov na jelene, pa dok je bio u lovu u planini, iskrade se od društva, i sa duhovnikom Svetogorcem i nekoliko vernih slugu ode u Aton. Izgubljenog Rastka nigde nisu mogli naći, te se konačno zabrinuti roditelji dosete da je mogao odbeći sa onim Svetogorcem. Zato Nemanja otpremi jednog vojvodu sa nekoliko vojnika u Svetu Goru da mu vrate sina, a u dvoru je za to vreme vladala velika tuga i žalost.
Vojvoda pohita što brže može i preko Soluna dođe u Svetu Goru. Tu se stane raspitivati za Rastka i dozna da je on u manastiru svetog Pantelejmona. Vojvoda pronađe Rastka i reče mu da će ga vratiti ocu milom ili silom, makar i vezanog. Rastko se učini kao da se pokorava vojvodinoj naredbi i zadrža vojvodu do sutra, pa da se onda svi vrate. Uveče Rastko zamoli igumana da za vojvodu i pratnju pripremi dobru večeru, a posle večere odoše u crkvu na bdenje. Bogosluženje je bilo dugo, vojvoda i pratioci umorni od puta i malo pripiti od vina, te zadremaše u crkvi. Rastko se lagano iskrade sa jednim duhovnikom, ode na visoku manastirsku kulu, gde ga taj duhovnik postriže i obuče u kaluđersko odelo.
Kad se bdenje završi i Srbi vide da nema Rastka, opasno se naljute na igumana i kaluđere i ko zna šta bi bilo da Rastko sa kule ne viknu na vojvodu da se ostavi kavge, jer je on tu i sutra će se videti. Srbi se smire i postave stražu oko kule.
Sutradan zovne Rastko vojvodu i pratnju i pokaže im se sa kule u kaluđerskom odelu. Kad ga videše zakaluđerena, vojvoda i njegova pratnja briznuše u plač. No Rastko ih uteši, rekavši im da je to volja Božja i spusti im sa kule svoje svetovno odelo i odstrižene vlasi da odnesu roditeljima i uvere ih da je on već duhovnik, a uz to im preda i svojeručno pismo za roditelje. Vojvoda se sa pratnjom vrati u Srbiju. Nije dugo prošlo, a po Svetoj Gori se raščuje da je sin srpskog vladara došao da živi među isposnicima, a svako je želeo da ga vidi. Rastko je stupanjem u monaški red dobio ime Sava. Protat svih svetogorskih monaha, saznavši ko je i čiji je Sava, premesti ga u najveći manastir Vatoped, gde je Sava proizveden u jeromonaha.
Roditelji pak Savini, doznavši šta je njihov sin uradio, dugo su ga žalili i u znak žalosti crno odelo nosili, ali su se na kraju pomirili s time, verujući da je to Božja volja. Nemanja se počne dopisivati sa sinom i s vremena na vreme mu je slao mnogo novaca, da ne bi ni u čemu oskudevao.
Do tada u Svetoj Gori nije bilo srpskog manastira. Stefan Nemanja, koji je u monaštvu dobio ime Simeon, proputuje sa svojim sinom svu Svetu Goru, deleći milostinju manastirima i isposnicima, i tom prilikom nađe jedno zgodno mesto gde je bio jedan porušeni manastir i izmoli od grčkog cara odobrenje da može manastir osnovati. Car im pokloni zemlju i izda hrisovulju kojom njihovu zadužbinu oglašava kao manastir prvog reda - carsku zadužbinu - u nasleđe njihovim potomcima, i još im pridoda i jedan svoj manastir, Žig. Tako Sava sa svojim ocem, a uz pomoć tadašnjeg srpskog župana Stevana Prvovenčanog, podiže Hilandar, ogradi ga tvrdim gradom i u gradu podiže kulu kao carski dom i mnoge ćelije. Tu se Sava i Simeon nastaniše, živeše i Bogu moliše.
))))
nego, vidiš li ti tu neku vezu? Da ne kažem paralelu.Ja, nikako.
