Upravo sam pročitao Nađu, Andrea Bretona, i baš bih voleo da vidim, ako ste čitali ovo delo, kakve su vaše impresije. Ja sam oduševljen ali ne bih da detaljišem dok ne vidim da li ima ljudi koji su isto tako pročitali ovo delo.
Pošto imam običaj da dok čitam delo podvlačim neka mesta (ukoliko je knjiga moja) i potom prepišem (ili prekucam), tako sam i sada uradio pa mi nije teško da to ovde kopiram. Možda će se neko zainteresovati ukoliko mu se dopadnu ovi izvodi, pa potom ode do biblioteke ili do IPS-a (jer tamo sam video da imaju još nekih primeraka) i nabavi to delo.
Andre Breton, Nađa, Nolit, Beograd, 1999.
str. 79: ... ali ono što me priklanja njemu nije težina njegove patnje, nego samo silina njegovog protesta i ništa drugo.
str. 92: «Ta ruka, ta ruka na Seni, zašto ta ruka koja plamti na vodi? Istina je da su vatra i voda isto. Ali šta znači ta ruka? ... vatra i voda, to je isto; vatra i zlato, to je sasvim različito.» (Nađine reči)
str. 95: ... «sa sklonošću da vadi oči lutkama da bi videla šta ima iza tih očiju». (Nađine reči)
str. 95: Ali Nađu uznemiruje pogled na mozaik koji se od šanka pruža na podu i mi moramo odmah da pođemo.
str. 96: ... prebacivao sebi što joj nisam zakazao sastanak za danas. Nezadovoljan sam sobom. Čini mi se da joj posvećujem suviše pažnje.
str. 96: ... toliko je ona čista, oslobođena svake zemaljske veze, toliko joj je malo, ali čudesno, stalo do života.
str. 96: Ali zar se upravo u tom «osim ako» ne nalazi velika mogućnost da se Nađa umeša, daleko izvan svake mogućnosti?
str. 107: Zatim mi Nađa pokazuje jedan crtež, prvi njen crtež koji sam video, a koji je ona napravila pre neki dan, dok me je čekala u «Regenstvu». Hoće da mi objasni neke pojedinosti na tom crtežu, izuzev četvrtaste maske o kojoj ne može ništa da kaže, osim da joj tako izgleda.
str. 112: Otkuda to da smo, zajedno odbačeni, jednom za svagda, tako daleko od zemlje, u kratkim razmacima koje nam je ostavljalo naše veličanstveno zaprepašćenje, uspeli da razmenimo nekoliko neverovatno skladnih pogleda nad zadimljenim ruševinama stare misli i večnog života? Od prvog do poslednjeg dana, smatrao sam da je Nađa neki slobodan duh, nešto nalik na one vazdušne demone koji se mogu prizivati izvesnim magijskim radnjama, ali kojoi se nikako ne mogu potčiniti.
str. 114, 116: Hoću da kažem uvek nadahnuto i nadahnjujuće stvorenje koje je volelo da bude samo na ulici, za nju jedinom polju valjanog iskustva, na ulici, gde joj je moglo postaviti pitanje svako ljudsko biće koje se otisnulo ka velikoj himeri, ili (zašto to ne priznati?) ona koja je padala, katkad, zato što su se naposletku drugi osetili pozvanim da joj se obrate, zato što su mogli u njoj da vide samo najbedniju i najnezaštićeniju među ženama?
str. 118: «Čemu ta vaga koja se njihala u tami rupčage pune kugli od uglja?», «Ne otežavaj svoje misli teretom svojih cipela». (Nađine reči)
str. 118: (fusnota) Svaka pomisao o teleološkom objašnjenju u ovoj oblasti, kao što možete i misliti, unapred je odbačena. (Andre Breton)
str. 136: Pre nekoliko meseci saznao sam da je Nađa luda.
str. 136-137: Glavno je da smatram da za Nađu nije ni mogla postojati velika razlika između duševne bolnice i spoljašnjeg sveta. Ipak mora, avaj! da postoji razlika, zbog nepodnošljivog zvuka koji stvara okretanje ključa u ključaonici, zbog bednog izgleda vrata... zbog uniforme koja je isto tako odvratna kao i svaka druga uniforma, zbog napora koji je, štaviše, neophodan da se čovek prilagodi takvoj sredini jer to je na kraju krajeva određena sredina i, kao takva, zahteva u izvesnoj meri da joj se čovek prilagodi.
str. 142: ... provlačila glavu, zatim ruku između tako razmaknutih prečaga logike, to jest najmrskije od svih tamnica.
str. 145: Zavidim (to se samo tako kaže) svakom čoveku koji ima vremena da pripremi nešto nalik na knjigu...
str. 148: (fusnota) Nije mi bilo suđeno da do toga dana uočim, u Nađinom ponašanju, sve što potiče od primene načela potpunog razaranja, manje-više svesnog. (...) ... dok je nogom pritiskivala moju nogu na pedali, a rukama pokušavala da mi zatvori oči, u zaboravu koji pruža beskonačan poljubac, poželela je da više ne postojimo, bez sumnje zauvek, ni za koga drugog osim za nas dvoje, da svom brzinom poletimo u susret divnom drveću. Kakvo iskušenje za ljubav, zaista. (Andre Breton)
str. 151: Nedavno su mi ispričali jednu tako glupavu, tako sumornu, tako uzbudljivu priču.
str. 155-156: Nikako statična, to jest zatvorena u svoj «kameni san», izgubljena za čoveka u senci onih Odaliski, u dubini onih tragedija koje teže da obuhvate samo jedan jedini dan, a još manje dinamična, to jest podređena onom neobuzdanom galopu posle koga treba još samo da počne onaj drugi neobuzdani galop, to jest nestašnija od pahuljice u snegu, to jest odlučna da, iz straha da ne bude loše obgrljena, nikada ne dopusti da je neko obgrli: ni dinamičnu ni statičnu, lepotu vidim onako kako sam video tebe.
str. 156: Ona je sačinjena od trzaja, od kojim mnogi i nemaju naročitog značaja, ali za koje znamo da su određeni da izazovu Trzaj, koji ga ima.
str. 156: Lepota, ni dinamična ni statična.
str. 157: Lepota će biti GRČEVITA ili je neće biti.
PS: Možda će za razumevanje dela biti potrebno poznavati i ranije stvaralaštvo Andrea Bretona, inače osnivača nadrealizma, prevashodno njegov «Manifest nadrealizma» iz 1924. godine. Ako nekoga baš naročito zanima ovo spomenuto delo, imam izvode i iz njega ali nije na mestu da sada i to postujem...
Pošto imam običaj da dok čitam delo podvlačim neka mesta (ukoliko je knjiga moja) i potom prepišem (ili prekucam), tako sam i sada uradio pa mi nije teško da to ovde kopiram. Možda će se neko zainteresovati ukoliko mu se dopadnu ovi izvodi, pa potom ode do biblioteke ili do IPS-a (jer tamo sam video da imaju još nekih primeraka) i nabavi to delo.
Andre Breton, Nađa, Nolit, Beograd, 1999.
str. 79: ... ali ono što me priklanja njemu nije težina njegove patnje, nego samo silina njegovog protesta i ništa drugo.
str. 92: «Ta ruka, ta ruka na Seni, zašto ta ruka koja plamti na vodi? Istina je da su vatra i voda isto. Ali šta znači ta ruka? ... vatra i voda, to je isto; vatra i zlato, to je sasvim različito.» (Nađine reči)
str. 95: ... «sa sklonošću da vadi oči lutkama da bi videla šta ima iza tih očiju». (Nađine reči)
str. 95: Ali Nađu uznemiruje pogled na mozaik koji se od šanka pruža na podu i mi moramo odmah da pođemo.
str. 96: ... prebacivao sebi što joj nisam zakazao sastanak za danas. Nezadovoljan sam sobom. Čini mi se da joj posvećujem suviše pažnje.
str. 96: ... toliko je ona čista, oslobođena svake zemaljske veze, toliko joj je malo, ali čudesno, stalo do života.
str. 96: Ali zar se upravo u tom «osim ako» ne nalazi velika mogućnost da se Nađa umeša, daleko izvan svake mogućnosti?
str. 107: Zatim mi Nađa pokazuje jedan crtež, prvi njen crtež koji sam video, a koji je ona napravila pre neki dan, dok me je čekala u «Regenstvu». Hoće da mi objasni neke pojedinosti na tom crtežu, izuzev četvrtaste maske o kojoj ne može ništa da kaže, osim da joj tako izgleda.
str. 112: Otkuda to da smo, zajedno odbačeni, jednom za svagda, tako daleko od zemlje, u kratkim razmacima koje nam je ostavljalo naše veličanstveno zaprepašćenje, uspeli da razmenimo nekoliko neverovatno skladnih pogleda nad zadimljenim ruševinama stare misli i večnog života? Od prvog do poslednjeg dana, smatrao sam da je Nađa neki slobodan duh, nešto nalik na one vazdušne demone koji se mogu prizivati izvesnim magijskim radnjama, ali kojoi se nikako ne mogu potčiniti.
str. 114, 116: Hoću da kažem uvek nadahnuto i nadahnjujuće stvorenje koje je volelo da bude samo na ulici, za nju jedinom polju valjanog iskustva, na ulici, gde joj je moglo postaviti pitanje svako ljudsko biće koje se otisnulo ka velikoj himeri, ili (zašto to ne priznati?) ona koja je padala, katkad, zato što su se naposletku drugi osetili pozvanim da joj se obrate, zato što su mogli u njoj da vide samo najbedniju i najnezaštićeniju među ženama?
str. 118: «Čemu ta vaga koja se njihala u tami rupčage pune kugli od uglja?», «Ne otežavaj svoje misli teretom svojih cipela». (Nađine reči)
str. 118: (fusnota) Svaka pomisao o teleološkom objašnjenju u ovoj oblasti, kao što možete i misliti, unapred je odbačena. (Andre Breton)
str. 136: Pre nekoliko meseci saznao sam da je Nađa luda.
str. 136-137: Glavno je da smatram da za Nađu nije ni mogla postojati velika razlika između duševne bolnice i spoljašnjeg sveta. Ipak mora, avaj! da postoji razlika, zbog nepodnošljivog zvuka koji stvara okretanje ključa u ključaonici, zbog bednog izgleda vrata... zbog uniforme koja je isto tako odvratna kao i svaka druga uniforma, zbog napora koji je, štaviše, neophodan da se čovek prilagodi takvoj sredini jer to je na kraju krajeva određena sredina i, kao takva, zahteva u izvesnoj meri da joj se čovek prilagodi.
str. 142: ... provlačila glavu, zatim ruku između tako razmaknutih prečaga logike, to jest najmrskije od svih tamnica.
str. 145: Zavidim (to se samo tako kaže) svakom čoveku koji ima vremena da pripremi nešto nalik na knjigu...
str. 148: (fusnota) Nije mi bilo suđeno da do toga dana uočim, u Nađinom ponašanju, sve što potiče od primene načela potpunog razaranja, manje-više svesnog. (...) ... dok je nogom pritiskivala moju nogu na pedali, a rukama pokušavala da mi zatvori oči, u zaboravu koji pruža beskonačan poljubac, poželela je da više ne postojimo, bez sumnje zauvek, ni za koga drugog osim za nas dvoje, da svom brzinom poletimo u susret divnom drveću. Kakvo iskušenje za ljubav, zaista. (Andre Breton)
str. 151: Nedavno su mi ispričali jednu tako glupavu, tako sumornu, tako uzbudljivu priču.
str. 155-156: Nikako statična, to jest zatvorena u svoj «kameni san», izgubljena za čoveka u senci onih Odaliski, u dubini onih tragedija koje teže da obuhvate samo jedan jedini dan, a još manje dinamična, to jest podređena onom neobuzdanom galopu posle koga treba još samo da počne onaj drugi neobuzdani galop, to jest nestašnija od pahuljice u snegu, to jest odlučna da, iz straha da ne bude loše obgrljena, nikada ne dopusti da je neko obgrli: ni dinamičnu ni statičnu, lepotu vidim onako kako sam video tebe.
str. 156: Ona je sačinjena od trzaja, od kojim mnogi i nemaju naročitog značaja, ali za koje znamo da su određeni da izazovu Trzaj, koji ga ima.
str. 156: Lepota, ni dinamična ni statična.
str. 157: Lepota će biti GRČEVITA ili je neće biti.
PS: Možda će za razumevanje dela biti potrebno poznavati i ranije stvaralaštvo Andrea Bretona, inače osnivača nadrealizma, prevashodno njegov «Manifest nadrealizma» iz 1924. godine. Ako nekoga baš naročito zanima ovo spomenuto delo, imam izvode i iz njega ali nije na mestu da sada i to postujem...
