Samanta_
Iskusan
- Poruka
- 6.229
На Интернет блогу Б92 "демократски" политичари и квази интелектуалци пишу такве гадости (типа Свети Сава је хомосексулац, или патријарх Павле је мафијаш) да то превазилази све оквире људског и цивилизацијског понашања.
На Интернет блогу Б92 реч имају људи исте културолошке провенијенције и надзора. Они себе сматрају великим демократама, интелектуалном урбаном елитом, нажалост мало схваћеном, носиоцима демократских слобода, људских права, борцима против окоштале традиционалне Србије. Њихово бусање у демократска прса одмах постаје сумњиво када сазнате да је приступ њиховом блогу врло ограничен, а ако они који су добили зелену карту да пишу, као на пример Сергеј Трифуновић, излете па изговоре критику на "бедеведесетдвојкашку" политичку икону Чеду Јовановића, одмах буду уклоњени са сајта, постаје вам јасно да је реч о својеврсном и врло опасном квазидемократском тоталитаризму.
Не трпе другачије мишљење
Посебно је занимљиво да на блогу Б92 учествују они "демократски" политичари који су на демократским изборима најгоре прошли. Проценат гласача који тим и таквим политичарима даје свој глас испод је цензуса. Ваљда су због тога они, рецимо Чеда Јовановић, љути на све око себе, посебно на оне људе и институције које у Србији имају највеће поверење: патријарх Павле, Српска православна црква, српска војска, Удружење књижевника Србије и тако даље.
Исти тај Б92 блог окупља квазиинтелектуалну групу никоговића, разних бораца за хомосексуалце, такозвану толеранцију и људска права. Толико прокламовану потребу за толеранцијом они показују само према истомишљеницима (гледа, брате, цивилизацијске ширине у њима), а када су у питању неистомишљеници, не дај боже патријарх Павле, СПЦ, разне националне страначке или надстраначке организације, они одмах лепе етикете антисемитизма, глупости и дебилности. Те етикете и такво понашање свакако више говоре о њима самима и о интернет-обору у којем су се нашли.
Залутали интелектуалци
Уметнике који користе јефтине трикове да би створили ефекат зачудности код публике (типа Свети Сава је хомосексулац, или патријарх Павле је мафијаш), сматрамо људима који су погрешили занимање. Интелектуалце, који користе исте трикове да би, у ствари, прославили себе, треба схватити као несуђене физикалце и бутикашице који су погрешили занимање па постали назовиинтелектуалци. Тако и несрећни Бобан Стојановић, фронтмен некаквог геј удружења, кроз недавно вређање патријарха Павла на блогу Б92, показао је себе и оне који су његову изјаву ставили на званичну Интернет презентацију Б92, као квазидемократске травестите који не поштују туђе мишљење и слободу и право других људи да одлучују и бирају по својој вољи.
Свакако, ти несрећници треба да знају следеће: патријарх Српске православне цркве, а нарочито патријарх Павле, не може никоме да служи за омаловажавање. То повређује религиозна осећања 80 одсто грађана ове земље. Знам да Србија треба да пређе још много километара да би достигла степен демократских слобода једне Француске, али недавни француски пример како муслимани бране своја религиозна осећања само због једног карикатуралног цртежа треба да буде некима опомена, а некима водиља у Србији.
На Интернет блогу Б92 реч имају људи исте културолошке провенијенције и надзора. Они себе сматрају великим демократама, интелектуалном урбаном елитом, нажалост мало схваћеном, носиоцима демократских слобода, људских права, борцима против окоштале традиционалне Србије. Њихово бусање у демократска прса одмах постаје сумњиво када сазнате да је приступ њиховом блогу врло ограничен, а ако они који су добили зелену карту да пишу, као на пример Сергеј Трифуновић, излете па изговоре критику на "бедеведесетдвојкашку" политичку икону Чеду Јовановића, одмах буду уклоњени са сајта, постаје вам јасно да је реч о својеврсном и врло опасном квазидемократском тоталитаризму.
Не трпе другачије мишљење
Посебно је занимљиво да на блогу Б92 учествују они "демократски" политичари који су на демократским изборима најгоре прошли. Проценат гласача који тим и таквим политичарима даје свој глас испод је цензуса. Ваљда су због тога они, рецимо Чеда Јовановић, љути на све око себе, посебно на оне људе и институције које у Србији имају највеће поверење: патријарх Павле, Српска православна црква, српска војска, Удружење књижевника Србије и тако даље.
Исти тај Б92 блог окупља квазиинтелектуалну групу никоговића, разних бораца за хомосексуалце, такозвану толеранцију и људска права. Толико прокламовану потребу за толеранцијом они показују само према истомишљеницима (гледа, брате, цивилизацијске ширине у њима), а када су у питању неистомишљеници, не дај боже патријарх Павле, СПЦ, разне националне страначке или надстраначке организације, они одмах лепе етикете антисемитизма, глупости и дебилности. Те етикете и такво понашање свакако више говоре о њима самима и о интернет-обору у којем су се нашли.
Залутали интелектуалци
Уметнике који користе јефтине трикове да би створили ефекат зачудности код публике (типа Свети Сава је хомосексулац, или патријарх Павле је мафијаш), сматрамо људима који су погрешили занимање. Интелектуалце, који користе исте трикове да би, у ствари, прославили себе, треба схватити као несуђене физикалце и бутикашице који су погрешили занимање па постали назовиинтелектуалци. Тако и несрећни Бобан Стојановић, фронтмен некаквог геј удружења, кроз недавно вређање патријарха Павла на блогу Б92, показао је себе и оне који су његову изјаву ставили на званичну Интернет презентацију Б92, као квазидемократске травестите који не поштују туђе мишљење и слободу и право других људи да одлучују и бирају по својој вољи.
Свакако, ти несрећници треба да знају следеће: патријарх Српске православне цркве, а нарочито патријарх Павле, не може никоме да служи за омаловажавање. То повређује религиозна осећања 80 одсто грађана ове земље. Знам да Србија треба да пређе још много километара да би достигла степен демократских слобода једне Француске, али недавни француски пример како муслимани бране своја религиозна осећања само због једног карикатуралног цртежа треба да буде некима опомена, а некима водиља у Србији.
:-D
)
. Ko mi je kriv kad pretim pre a ne posle glasanja, sto je osnovno pravilo u politici .