Eraserhead
Ističe se
- Poruka
- 2.374
Izgubljeni u svetu
Mi nemamo ni kod jednog naroda ni iskre simpatije, jer nas svaki predstavlja kao poludivlji narod, koji samo vezuje sveze sa despotima i nazadnjacima, a krvni je protivnik slobodi i čovečanskoj struji. Naši poslednji ratovi trebali su nam otvoriti oči da ne treba tražiti u politici srodstva sa vlasnicima, već srodstva sa slobodnim narodima. Naša morska politika ne samo da nam nije nikada pomogla no odbijala je od nas sve što bi htelo i moglo da pomogne. Uzmite za primer talijanske ratove za oslobođenje i sravnite ih sa našim. Onima je ceo svet pomagao, a nama je sve živo odmagalo. Mrze nas Bugari, mrze Bošnjaci, Crnogorci, Grci i narodi Balkanskog Poluostrva; a mrze nas s njima i svi ostali u Evropi. Austrija nam navlači otrovnu košulju, u kojoj Herkules ispusti junačku dušu; Rusija nas obešenjačkim migom mami u postelju stida i potčinjenosti - a naša „pametna“ politika hvata se čas za jedno, čas za drugo, i tako dobija dvogubu nevolju. Podajte našim političarima naočare, da lakše pročitaju berlinski ugovor i u njemu jedared uvide kuda smo zabasali... Padne li na um Srbiji da se proširi put Novoga Pazara, Mitrovice, Prištine ili Prizrena - neće ona imati da se bori sa Turskom, Austrija je tu da pokaže da je to zemljište prolaz njenog espapa i ne sme doći u tuđe ruke. Za Bosnu i Hercegovinu nema ni razgovora, jer aspirirati na njih više je nego budalasto, što treba imati posla sa austrijskim bajonetima... Zbog toga ništavnog parčeta zemljišta mi se zavadismo i mučno da možemo kadgod postati prijatelji. A ovamo naše Kosovo, Bosna i Hercegovina, pećka i prizrenska nahija propadoše za nas i neopojeni. Eto to je čista dobit od tog ludog rata; a što je osim toga naš narod njim sahranjen materijalno da se nikad ne može podići.“ (Mita Cenić „Radnik“ br. 20 iz 1881. godine).
Kada ovaj tekst ne bi tražio više reči i prostora, sve do sada citirano bilo bi više nego dovoljno. Ali, Kosovo? Da se niko ne bi uznemirio, da niko ne bi pomislio kako prejudiciramo stvari, valjda je svakom jasno da bilo kakav papir, pa makar bio overen i ustavnim pečatom, ne može biti važniji od mišljenja Martija Ahtisarija. Nalik na Solanu, ni Marti Ahtisari nije neka cvećka. Ljudi ga ovde uglavnom doživljavaju kao svojevremeno, za vreme NATO bombardovanja, Černomirdina. Čim čuješ da je Černomirdin odleteo stavi šlem na glavu i nosi se u sklonište. Samo, veliko je pitanje šta ovdašnji državnici podrazumevaju kada tvrde da nam je jedini put onaj koji vodi u Evropu i svet. Da li je to politika u kojoj se pred Ahtisarijem, Solanom, pa i Karlom del Ponte, iza leđa drži „šipak“ dok se obećavaju stvari koje Evropa od nas traži? Da li se spoljna politika može voditi na način na koji je vodi sadašnji ministar, ili VD ministra spoljnih poslova? Teško da se išta može zameriti Vuku Draškoviću, nesporno je da je u većini pitanja vrlo realan i kooperativan sa međunarodnom zajednicom. Ali, naša spoljna politika, oličena u Draškovićevom ministrovanju, je SPOljna politika. Više je nego jasno da se radi o ličnom, ili stranačkom stavu, a ne o, na nivou države, utvrđenom stavu prema međunarodnoj zajednici.
I dok ovakav nastup ima nekakvog izgleda i perspektive, najtužnijim se čini stalno gledanje u Rusiju i Kinu. Kina nikada nije stavila veto u Savetu bezbednosti. Putin je rekao da će osporiti samo ono što nije u interesu Rusije. Više je nego jadna pozicija zemlje koja se uzda u tuđe interese. Tj. samo u tuđe interese, bez da prethodno između tuđih i svojih interesa uspostavi - što čvršću, to bolju - vezu i harmoniju. To mu dođe kao onaj skup bizarnih likova sa ogromnim šapkama, koji su nas posećivali u vreme NATO bombardovanja, i po trgovima nam pevali pesme kasnije otpevane na Miloševićevoj sahrani.
Još smešnije, a može biti i tužnije, jeste kada onaj komunalac iz Kragujevca prima izaslanike svih rasa i boja i izvinjava im se što je nekada bio mlad i glup. Sada više nije mlad. Nemaš ti dečko ni „Galeba“, ni drugaricu Jovanku. Imaš samo šefa u Ševeningenu. Nema ova zemlja ni Bartoša, ni Koču Popovića, ni Budimira Lončara, ni Milivoja Maksića. Ima ljude u diplomatskim predstavništvima od kojih su se pristojni gosti po kafanama sklanjali. I neka niko ne kaže da je deo komunističke ideologije bila činjenica da je „Galeb“ plovio svim morima, da je u bivšu Jugoslaviju došlo ne znam koliko američkih predsednika, da su prijemi u našim (čuj našim?) ambasadama po svetu bili najposećeniji.
Ova država je napravila veliku glupost, ako to nije krajnji eufemizam za ono što je zaista uradila, i za to mora da plati. Ko god beži od te činjenice, verovatno ne shvata ništa od onoga što treba da se uradi, i sada i ubuduće. Postojao je čovek koji je te stvari shvatao. Da smo dužni i ružni, ali da možemo, svojim odnosom prema svetu, svojim odnosom prema onome što se događa unutar države, da se izborimo za ponovo ravnopravni status u međunarodnoj zajednici. Niko ne bi bio tvrđi pregovarač sa svetom, nego što bi to bio pokojni Đinđić. Imati posla sa folirantima, prevarantima, facama koje drže čačkalicu u ustima i kažu mož’ da bidne al’ ne mora da znači, nije isto kao razgovarati sa čovekom koji će da vam kaže - mi smo preuzeli te obaveze i ispunićemo ih u roku koji smo obećali.
Mi nemamo ni kod jednog naroda ni iskre simpatije, jer nas svaki predstavlja kao poludivlji narod, koji samo vezuje sveze sa despotima i nazadnjacima, a krvni je protivnik slobodi i čovečanskoj struji. Naši poslednji ratovi trebali su nam otvoriti oči da ne treba tražiti u politici srodstva sa vlasnicima, već srodstva sa slobodnim narodima. Naša morska politika ne samo da nam nije nikada pomogla no odbijala je od nas sve što bi htelo i moglo da pomogne. Uzmite za primer talijanske ratove za oslobođenje i sravnite ih sa našim. Onima je ceo svet pomagao, a nama je sve živo odmagalo. Mrze nas Bugari, mrze Bošnjaci, Crnogorci, Grci i narodi Balkanskog Poluostrva; a mrze nas s njima i svi ostali u Evropi. Austrija nam navlači otrovnu košulju, u kojoj Herkules ispusti junačku dušu; Rusija nas obešenjačkim migom mami u postelju stida i potčinjenosti - a naša „pametna“ politika hvata se čas za jedno, čas za drugo, i tako dobija dvogubu nevolju. Podajte našim političarima naočare, da lakše pročitaju berlinski ugovor i u njemu jedared uvide kuda smo zabasali... Padne li na um Srbiji da se proširi put Novoga Pazara, Mitrovice, Prištine ili Prizrena - neće ona imati da se bori sa Turskom, Austrija je tu da pokaže da je to zemljište prolaz njenog espapa i ne sme doći u tuđe ruke. Za Bosnu i Hercegovinu nema ni razgovora, jer aspirirati na njih više je nego budalasto, što treba imati posla sa austrijskim bajonetima... Zbog toga ništavnog parčeta zemljišta mi se zavadismo i mučno da možemo kadgod postati prijatelji. A ovamo naše Kosovo, Bosna i Hercegovina, pećka i prizrenska nahija propadoše za nas i neopojeni. Eto to je čista dobit od tog ludog rata; a što je osim toga naš narod njim sahranjen materijalno da se nikad ne može podići.“ (Mita Cenić „Radnik“ br. 20 iz 1881. godine).
Kada ovaj tekst ne bi tražio više reči i prostora, sve do sada citirano bilo bi više nego dovoljno. Ali, Kosovo? Da se niko ne bi uznemirio, da niko ne bi pomislio kako prejudiciramo stvari, valjda je svakom jasno da bilo kakav papir, pa makar bio overen i ustavnim pečatom, ne može biti važniji od mišljenja Martija Ahtisarija. Nalik na Solanu, ni Marti Ahtisari nije neka cvećka. Ljudi ga ovde uglavnom doživljavaju kao svojevremeno, za vreme NATO bombardovanja, Černomirdina. Čim čuješ da je Černomirdin odleteo stavi šlem na glavu i nosi se u sklonište. Samo, veliko je pitanje šta ovdašnji državnici podrazumevaju kada tvrde da nam je jedini put onaj koji vodi u Evropu i svet. Da li je to politika u kojoj se pred Ahtisarijem, Solanom, pa i Karlom del Ponte, iza leđa drži „šipak“ dok se obećavaju stvari koje Evropa od nas traži? Da li se spoljna politika može voditi na način na koji je vodi sadašnji ministar, ili VD ministra spoljnih poslova? Teško da se išta može zameriti Vuku Draškoviću, nesporno je da je u većini pitanja vrlo realan i kooperativan sa međunarodnom zajednicom. Ali, naša spoljna politika, oličena u Draškovićevom ministrovanju, je SPOljna politika. Više je nego jasno da se radi o ličnom, ili stranačkom stavu, a ne o, na nivou države, utvrđenom stavu prema međunarodnoj zajednici.
I dok ovakav nastup ima nekakvog izgleda i perspektive, najtužnijim se čini stalno gledanje u Rusiju i Kinu. Kina nikada nije stavila veto u Savetu bezbednosti. Putin je rekao da će osporiti samo ono što nije u interesu Rusije. Više je nego jadna pozicija zemlje koja se uzda u tuđe interese. Tj. samo u tuđe interese, bez da prethodno između tuđih i svojih interesa uspostavi - što čvršću, to bolju - vezu i harmoniju. To mu dođe kao onaj skup bizarnih likova sa ogromnim šapkama, koji su nas posećivali u vreme NATO bombardovanja, i po trgovima nam pevali pesme kasnije otpevane na Miloševićevoj sahrani.
Još smešnije, a može biti i tužnije, jeste kada onaj komunalac iz Kragujevca prima izaslanike svih rasa i boja i izvinjava im se što je nekada bio mlad i glup. Sada više nije mlad. Nemaš ti dečko ni „Galeba“, ni drugaricu Jovanku. Imaš samo šefa u Ševeningenu. Nema ova zemlja ni Bartoša, ni Koču Popovića, ni Budimira Lončara, ni Milivoja Maksića. Ima ljude u diplomatskim predstavništvima od kojih su se pristojni gosti po kafanama sklanjali. I neka niko ne kaže da je deo komunističke ideologije bila činjenica da je „Galeb“ plovio svim morima, da je u bivšu Jugoslaviju došlo ne znam koliko američkih predsednika, da su prijemi u našim (čuj našim?) ambasadama po svetu bili najposećeniji.
Ova država je napravila veliku glupost, ako to nije krajnji eufemizam za ono što je zaista uradila, i za to mora da plati. Ko god beži od te činjenice, verovatno ne shvata ništa od onoga što treba da se uradi, i sada i ubuduće. Postojao je čovek koji je te stvari shvatao. Da smo dužni i ružni, ali da možemo, svojim odnosom prema svetu, svojim odnosom prema onome što se događa unutar države, da se izborimo za ponovo ravnopravni status u međunarodnoj zajednici. Niko ne bi bio tvrđi pregovarač sa svetom, nego što bi to bio pokojni Đinđić. Imati posla sa folirantima, prevarantima, facama koje drže čačkalicu u ustima i kažu mož’ da bidne al’ ne mora da znači, nije isto kao razgovarati sa čovekom koji će da vam kaže - mi smo preuzeli te obaveze i ispunićemo ih u roku koji smo obećali.
