- Poruka
- 995
Evo i moje SF price, cak covece iz licnog iskustva (rad objasniti)
ЧОВЕК СА КАНАЛА
Некада нам је живот био лак. ТВ програм је трајао отприлике до поноћи, онда одјавна шпица, па онда чувени снег на екрану. А у том снегу вребали смо ми!
Гледалац би патриотски одслушао химну којом се завршавао програм, па онда пре него што ће угасити ТВ поглед би му застао на умирујућем треперењу црних, белих и сивих тачкица. Дешавало се да тако проведе и неколико минута, којих често није ни био свестан. А у тих неколико минута ми се хранимо информацијама из његове главе. Након неколико таквих сеанси жртва ће приметити своју расејаност, ретки ће помислити како им опада IQ. Количина памети је ионако идеално равномерно распоређена. Мало ко од људи би од Бога тражио да буде паметнији...
Тако си «и вуци били сити и овце на броју». Само мала деца и сенилне старице би виделе утваре на ''празном'' екрану, али ко је њих слушао. Могло се све то свести на њихову инфантилност. А онда се ТВ програм проширио на свих 24 часа и није више било снега у који бисмо се сакрили.
Различито смо се томе прилагодили. Неки су чекали да се појаве сметње, неки су покушали да их сами узрокују. Они паметнији међу нама покушали су да убаце своје тело у постојеће емисије и емитују се путем тзв. сублималних порука.
Али ова прича је нешто специфичнија.
Крајем марта 1999 почела је НАТО агресија на СРЈ. Забринут за судбину свог насеља Драгиша Марковић, познат као Траволта из Борче-Греде, писао је писмо у Америку ОНОМ Траволти. У писму је навео тачне координате Борче и замолио Траволту да учини све што је у његовој моћи (ако треба и да контактира Била) јер народ Борче није ништа никоме скривио и не би било уреду да буде жртва бомбардовања. Занимљиво је то што му је Траволтин менаџер одговорио! Они истина нису контактирали Била Клинтона, али су дошли до неких људи људи у администрацији и учинили све што су могли. И стварно – Борча није била бомбардована осим једног антенског стуба који је случајно био моја кућа. И док се Траволта хвалио свуда како је он спасао Борчу, ја сам морао да размислим о својој будућој егзистенцији.
Те ноћи сам чамио онако изгладнео, као и увек тих дана. У почетку је било лако. Маса празног хода у програму, маса патриотских порука у које је било лако убацити се. А бити информација у мозговима људи постали су веома слатки због све параноје и ратне еуфорије. Кажу људи – кад преплашиш кокош пре клања, њено месо постаје растресито. Ја сам се у почетку лепо најео растреситог ''меса''. А онда су сјебали струју. Моје дигитално-аналогно тело је постало заглављено у антени као и увек кад се програм не може емитовати. Нисам знао да ли ћу се пре угушити или умрети од глади. Заглушујућа експлозија дошла ми је као ослобођење. Пало ми је напамет једно питање: да ли утваре знају за смрт?
Међутим, десило се чудо. Колико сам информација покупио из мозгова људи и сам сам могао да се материјализујем. И почео сам да лутам Борчом...
Морила ме је стара глад. И даље сам морао да се храним садржајем људског кортекса, али сада је то морало бити физички изведено. Готово је са софистоцираним методама. Почео сам да се крећем по каналу где су људи пецали тог лета. Онако невидљивом било ми је лако да глумим комарца док зујим око нечијег ува. Нека ме жртва и пљесне по глави, ја то ионако не осећам. И док му се цевчица забада у сиву масу, само ће помислити – овај ме је добро убо.
Понеко дете или нека баба су кадкада могли да ме виде предвече. Човек са канала – назвали су ме.
Како сам постао прича којом деца плаше децу у околини, морао сам да мислим на своју форму. Ја сам, споља гледано, био човек. Човек за онога ко може да ме види, а и самом себи сам имао изглед човека. Да бих одржао кондицију вежбао сам у једној малој теретани када никога није било тамо.
Старица која живи поред приметила је да се нешто чудно догађа. Ко ће још зурити кроз прозор у мрак празне просторије, рачунао сам, али има и таквих. Видела је како се тегови и справе сами померају, како светле нека три штапа у мраку (то сам ја укључио грејалицу, и мени је било хладно те зиме). Видела је и кад сам укључио телевизор кога није било у тој просторији!? То сам је уствари пројектовао слике из своје главе на зид у паузи вежби. Па морам и ја нечим да се разонодим – ништа боље од гледања украдених сећања. Да сам знао да ћу јадној старици причинити доста проблема (јер баш због тог ''телевизора'' нико јој није веровао) радио бих то негде другде.
Не знам колико дуго је она причала људима шта се дешава док није решила да сама нешто уради.
- А ту ли си ђаволе, рекла је прилазећи ми са жарачем у руци.
Било ми је чак драго што ми се неко после дужег времена обраћа. Зато сам покушао да се нашалим:
- Не вреди ти баба, једино ако имаш глогов колац...
Нисам испрва обратио пажњу на то да је другу руку држала иза леђа. Завитлала је коаксијалним каблом. Да ми се кабл омотао око врата и да је баба само мало јаче повукла ја бих експлодирао у гомилу пластичних мехурића, као кад се топи филмска трака. Срећом, у последњем тренутку сам се измакао и избегао сигурну смрт.
Безглаво сам побегао ка каналу. Не знам сада шта да радим! Ако приметим још било кога у овом насељу да држи коаксијални кабл у руци, мораћу да мало променим климу.
ЧОВЕК СА КАНАЛА
Некада нам је живот био лак. ТВ програм је трајао отприлике до поноћи, онда одјавна шпица, па онда чувени снег на екрану. А у том снегу вребали смо ми!
Гледалац би патриотски одслушао химну којом се завршавао програм, па онда пре него што ће угасити ТВ поглед би му застао на умирујућем треперењу црних, белих и сивих тачкица. Дешавало се да тако проведе и неколико минута, којих често није ни био свестан. А у тих неколико минута ми се хранимо информацијама из његове главе. Након неколико таквих сеанси жртва ће приметити своју расејаност, ретки ће помислити како им опада IQ. Количина памети је ионако идеално равномерно распоређена. Мало ко од људи би од Бога тражио да буде паметнији...
Тако си «и вуци били сити и овце на броју». Само мала деца и сенилне старице би виделе утваре на ''празном'' екрану, али ко је њих слушао. Могло се све то свести на њихову инфантилност. А онда се ТВ програм проширио на свих 24 часа и није више било снега у који бисмо се сакрили.
Различито смо се томе прилагодили. Неки су чекали да се појаве сметње, неки су покушали да их сами узрокују. Они паметнији међу нама покушали су да убаце своје тело у постојеће емисије и емитују се путем тзв. сублималних порука.
Али ова прича је нешто специфичнија.
Крајем марта 1999 почела је НАТО агресија на СРЈ. Забринут за судбину свог насеља Драгиша Марковић, познат као Траволта из Борче-Греде, писао је писмо у Америку ОНОМ Траволти. У писму је навео тачне координате Борче и замолио Траволту да учини све што је у његовој моћи (ако треба и да контактира Била) јер народ Борче није ништа никоме скривио и не би било уреду да буде жртва бомбардовања. Занимљиво је то што му је Траволтин менаџер одговорио! Они истина нису контактирали Била Клинтона, али су дошли до неких људи људи у администрацији и учинили све што су могли. И стварно – Борча није била бомбардована осим једног антенског стуба који је случајно био моја кућа. И док се Траволта хвалио свуда како је он спасао Борчу, ја сам морао да размислим о својој будућој егзистенцији.
Те ноћи сам чамио онако изгладнео, као и увек тих дана. У почетку је било лако. Маса празног хода у програму, маса патриотских порука у које је било лако убацити се. А бити информација у мозговима људи постали су веома слатки због све параноје и ратне еуфорије. Кажу људи – кад преплашиш кокош пре клања, њено месо постаје растресито. Ја сам се у почетку лепо најео растреситог ''меса''. А онда су сјебали струју. Моје дигитално-аналогно тело је постало заглављено у антени као и увек кад се програм не може емитовати. Нисам знао да ли ћу се пре угушити или умрети од глади. Заглушујућа експлозија дошла ми је као ослобођење. Пало ми је напамет једно питање: да ли утваре знају за смрт?
Међутим, десило се чудо. Колико сам информација покупио из мозгова људи и сам сам могао да се материјализујем. И почео сам да лутам Борчом...
Морила ме је стара глад. И даље сам морао да се храним садржајем људског кортекса, али сада је то морало бити физички изведено. Готово је са софистоцираним методама. Почео сам да се крећем по каналу где су људи пецали тог лета. Онако невидљивом било ми је лако да глумим комарца док зујим око нечијег ува. Нека ме жртва и пљесне по глави, ја то ионако не осећам. И док му се цевчица забада у сиву масу, само ће помислити – овај ме је добро убо.
Понеко дете или нека баба су кадкада могли да ме виде предвече. Човек са канала – назвали су ме.
Како сам постао прича којом деца плаше децу у околини, морао сам да мислим на своју форму. Ја сам, споља гледано, био човек. Човек за онога ко може да ме види, а и самом себи сам имао изглед човека. Да бих одржао кондицију вежбао сам у једној малој теретани када никога није било тамо.
Старица која живи поред приметила је да се нешто чудно догађа. Ко ће још зурити кроз прозор у мрак празне просторије, рачунао сам, али има и таквих. Видела је како се тегови и справе сами померају, како светле нека три штапа у мраку (то сам ја укључио грејалицу, и мени је било хладно те зиме). Видела је и кад сам укључио телевизор кога није било у тој просторији!? То сам је уствари пројектовао слике из своје главе на зид у паузи вежби. Па морам и ја нечим да се разонодим – ништа боље од гледања украдених сећања. Да сам знао да ћу јадној старици причинити доста проблема (јер баш због тог ''телевизора'' нико јој није веровао) радио бих то негде другде.
Не знам колико дуго је она причала људима шта се дешава док није решила да сама нешто уради.
- А ту ли си ђаволе, рекла је прилазећи ми са жарачем у руци.
Било ми је чак драго што ми се неко после дужег времена обраћа. Зато сам покушао да се нашалим:
- Не вреди ти баба, једино ако имаш глогов колац...
Нисам испрва обратио пажњу на то да је другу руку држала иза леђа. Завитлала је коаксијалним каблом. Да ми се кабл омотао око врата и да је баба само мало јаче повукла ја бих експлодирао у гомилу пластичних мехурића, као кад се топи филмска трака. Срећом, у последњем тренутку сам се измакао и избегао сигурну смрт.
Безглаво сам побегао ка каналу. Не знам сада шта да радим! Ако приметим још било кога у овом насељу да држи коаксијални кабл у руци, мораћу да мало променим климу.
