Jedinci - prednosti i mane

Ево, ја ћу да те побијем својим искуствима:

Одрасла сам у истој соби са сестром старијом 3 године.
У периоду одрастања свака је имала своје друштво, али много смо се играле и заједно, поверавале се једна другој, до касно у ноћ ћакулале у мраку...(биле бисмо ускраћене за то да смо имале свака своју собу)... Наравно, било је понекад свађа и ћушки, али у нормалној мери... Није циљ васпитања избећи сукобе међу децом , него научити их да их разрешавају!
И данас смо остале и најбоље пријатељице, чујемо се телефоном сваки дан, виђамо се често, (синоћ смо заједно заглавиле у граду до 4 ујутро!), увек смо помоћ и подршка једна другој, иако смо карактерно врло различите....
Никада нисам пожелела да сам јединица!!!


С друге стране: имам две ћерке од (годину дана разлике је међу њима)...и милина је гледати их колико се воле, колико су привржене једна другој, како свугде наступају као тандем (мада су и оне врло различите), гледати их како се играју, слушати их како заједно певају док се играју, помажу једна другој око домаћих задатака.... Наравно да се понекад посвађају (туче су ретке)...али и то је саставни део одрастања.... Иду заједно у школу, имају и свака своје, али и заједничко друштво...иду заједно на тренинг....остају саме код куће....

У неким ситуацијама, када је једна на екскурзији, или негде другде, а друга сама код куће...видела сам да је много напорније и захтевније за родитеља када има само једно дете! Када су заједно играју се и мир у кући, када је једна сама онда јој је доосадно, не зна шта би са собом, стално тражи моју пажњу, гњави ме да је забављам......

Много је лакше кад су двоје!

И још: код велике разлике међу децом они све до периода зрелости немају ништа једно са другим...шта онда имају од тога?

..neka me ispravi neko od shkolovanih psihologa ako greshim,
ali ako imate dvoje dece sa razlikom u godinama vecom od 5-6 godina,
vi zapravo imate dvoje jedinaca..

..inache, topic related, sve nabrojano do sada mnogo vishe zavisi
od roditeljskog stava nego od broja dece..

..inache, topic related, sve nabrojano do sada mnogo vishe zavisi
od roditeljskog stava nego od broja dece..

Kliknite za proširenje...

Управо ТО!

1.ako baš hoćete decu, imajte samo jedno (ali vredno)

2.ako baš hoćete da imate više dece, imajte samo onoliko
koliko imate posebnih soba za iste.

3.nemojte da pravite malu razliku u godinama;
-ako je razlika do 5 godina (minimum) to je situacija stalnog sukoba
gde nijedno dete nema ništa osim konstantne frustracije od onog drugog.
-najbolje je kada je razlika od 6 pa naviše godina, tu su stadijumi odrastanja
jednog i drugog jasno razdvojeni, pa su i sukobi gotovo potpuno
izbegnuti.

Kliknite za proširenje...

ne slazem se ni sa jednom tackom
Desi se da se posvadjam sa sestrom ali j ne bih dala ni za sta na svetu! Delimo sobu, ali to i nije toliki problem.
Ako je razlika veca od 5-6 godina onda je to po mom misljenuu bzvz, jer nema tog osecaja zajednistva sa bratom/sestrom. Moja naj drugarica je 7,5 godina mladja od brata, ona ima 15 a on 23, nikad nisu bili u priblizno slicnim godinama da mogu da se druze, razgovaraju.

..neka me ispravi neko od shkolovanih psihologa ako greshim,
ali ako imate dvoje dece sa razlikom u godinama vecom od 5-6 godina,
vi zapravo imate dvoje jedinaca..

..inache, topic related, sve nabrojano do sada mnogo vishe zavisi
od roditeljskog stava nego od broja dece..

Kliknite za proširenje...

Slazem se u potpunosti!!!!

Није циљ васпитања избећи сукобе међу децом , него научити их да их разрешавају!

Kliknite za proširenje...

Upravo tako s e deca uce da resavaju sukobe sa drugima. Bolje da uce sa bracom i sestrama nego sa okolinom

Jedna stvar koju ne mogu da odredim da li je prednost ili mana: ako bude iz nekog razloga nemaš društvo bilo za igranje u pesku, ili da sluša o ljubavnim jadima, ili za izlazak, uvek je tu seka ili bata, pod uslovom da nije velika razlika u godinama. Mi jedinci nemamo tu privilegiju, moramo da pronalazimo ljude za druženje, na neki način moramo da stičemo prijatelje.
To da se deca kad je mala razlika u godinama u prvo vreme otimaju za maminu pažnju je tačno: dok je moja rođaka bila trudna sa mlađim sinom, stariji je zahtevao da mu baš ona, a ne neko drugi, u 9. mesecu trudnoće iznosi napolje trotinet :shock: Ali, sada su njih dvojica nerazdvojni

Ja sam obozavala moju malu seku kad se rodila

tarabica:

Nije neki veliki problem, ali htela sam da vas pitam šta mislite o jedincima? Da li su sebičniji od druge dece? Svakako su razmaženiji, sva pažnja roditelja je usmerena na njih, pa nisu navikli da se bore za nečiju naklonost, ne misle da oni treba da privuku nečiju pažnju, nego da im ta pažnja pripada i ljute se kad ih neko ne uočava. Postoje tu još neke sitnice koje sam primetila kod sebe - nikad za sebe nisam mislila da sam sebična, dok mi drugarica nije zatražila da pozajmi moju odeću - tri dana sam kukala "šta ima ona da uzima moje stvari, neka nosi svoje" :-) Šta vi mislite o tome: jedinci razmazotine ili ne?

Kliknite za proširenje...

za sebichnost to jeste...ja sam se borio ko lav...sad neeeemam veze ni shta dajem ni shta uzimam...
razmazhenost zavisi od okoline a ne od broja dece...znam jedinca kog su matori bukvalno u jaram stavili...verovatno josh uvek mora da ih pita do kad sme napolje i slichno...
ma sra.nje je da budem iskren...bolje kad ima vishe dece...al jedno=manje para...mada i to je disqtabilno znam zhenu ima 5toro...kazhe odgajaju jedni druge oni mali nose odetju onih velikih itd...al bolje vishe...ne valja kad su deca bez drushtva...

nisam jedini koji ima loša iskustva iz "zajedničkog života".

ali, kao i mnogo puta u mojem životu, izgleda sam jedini koji
ima snage da bude potpuno iskren.

imam tri konkretna slučaja gde sam od bliskih prijatelja
koji su živeli živote o kojima Vi pričate, "sa puno ljubavi,
gde nema rođenijeg od rođenog" itd...
a koji su mi posle dugog razgovora ipak priznali da i sada
kao odrasli, vuku bar podsvesno neke repove frustracija
koje su stekli kroz uloge starijeg/mlađeg deteta.
Takođe su se sve troje explicitno izjasnili da bi "kad bi mogli da se vrate
kroz vreme" odabrali nešto drugačije, ako ne da budu jedinci, a ono bar neku vrstu odvojenog života.

česta je zamka ljudske psihe da romantizuje detinjstvo i da omalovaži i
umanji dečije probleme.
a oni najčešće označe ceo život.

More_bre:

nisam jedini koji ima loša iskustva iz "zajedničkog života".

ali, kao i mnogo puta u mojem životu, izgleda sam jedini koji
ima snage da bude potpuno iskren.

imam tri konkretna slučaja gde sam od bliskih prijatelja
koji su živeli živote o kojima Vi pričate, "sa puno ljubavi,
gde nema rođenijeg od rođenog" itd...
a koji su mi posle dugog razgovora ipak priznali da i sada
kao odrasli, vuku bar podsvesno neke repove frustracija
koje su stekli kroz uloge starijeg/mlađeg deteta.
Takođe su se sve troje explicitno izjasnili da bi "kad bi mogli da se vrate
kroz vreme" odabrali nešto drugačije, ako ne da budu jedinci, a ono bar neku vrstu odvojenog života.

česta je zamka ljudske psihe da romantizuje detinjstvo i da omalovaži i
umanji dečije probleme.
a oni najčešće označe ceo život.

Kliknite za proširenje...

Ma, ajde, ti si JEDINI SMOGAO SNAGE DA BUDEŠ ISKREN?! A ja ti još jednom ponavljam i stojim iza toga da NIKADA ne bih želela da se vratim u detinjstvo, a da tamo ne budu moji brat isestra! TAČKA!!! Ja svog oca nisam volela, i znam da je to nenormalno, nije u redu, ali je tako, to priznajem, i sad ja mogu da kažem ovima što tvrde da obožavaju svog tatu:"Vi se folirate, ja sam jedina iskrena!" Priznaj da to nije u redu, da bi trebalo da voliš svog brata, ali ti to iz nekog razloga nisi mogao.

Море-бре,
Сасвим прихватам да си имао искуство такво какво си имао. Нико то не умањује и не оспорава! Само треба да схватиш: колико људи-толико различитих судбина!
Нисам рекла да је то САМО ТВОЈЕ искуство (има још таквих случајева, наравно), него да је то само ТВОЈЕ ИСКУСТВО, али НИЈЕ ПРАВИЛО!

(Да ли сте приметили: увек на форуму, када неко каже да је задовољан или срећан, нађе се неко ко ће га оптужити да је у ствари незадовољан и несрећан, само не сме то да призна!)

kao odrasli, vuku bar podsvesno neke repove frustracija
koje su stekli kroz uloge starijeg/mlađeg deteta.

Kliknite za proširenje...

Новембарско дете ти лепо рече: није улога брата-сестре сама по себи оно што фрустрира, него несналажење родитеља у формирању односа међу браћом-сестрама!

zelela sam da imam brata..
pa sam ga dobila.. (i to na rodjendan)
onda sam zelela da umesto njega imam starijeg brata..
koga nisam imala...
u pubertetu sam zelela da budem jedinica..
nemam pojma sta je bolje..

wow! imas tri konkretna slucaja...
evo ovde imas pet koji ti govore drugacije ali ti to nisi u stanju da prihvatis...
evidentno je da je tvoj stav u velikoj meri emotivno obojen...to nije strasno, svi mi patimo od toga, ako ne stalno a ono bar u odredjenim trenucima nas vodi srce...ali toga covek treba da bude svestan i da shvati da je rukovodjen pre svega emocijama a ne razumom (a ti nijedno racionalno objasnjenje u prilog svoje vise nego generalne tvrdnje nisi dao) a ne da fanaticno tvrdi da je u pravu, poziva na odgovornost, i tvrdi da ostali koji imaju drugacija iskustva nisu iskreni...
sa druge strane postavlja se pitanje da li je adekvatan uopste takav nacin iskazivanja svog misljenja? ja mislim da nije, ne znam samo da li si ti tako krut tip ili je nacin upravo proistekao iz tvog odnosa prema ovom pitanju...ako je ovo drugo u pitanju razumljivo je...