eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.180
Odnosi Vatikana i nekadasnje Socijalisticke Federativne Republike Jugoslavije, u pogledu verskih i svetovnih pitanja, nikad se nisu poklapali. Na osnovama Drugog vatikanskog koncila doslo je do kontakata i medudrzavnih odnosa tadasnje Jugoslavije i Svete stolice. Protokol o uspostavljanju diplomatskih odnosa, dve drzave su potpisale 1966. godine. Posle potpisivanja protokola, Josip Broz Tito je posetio papu Pavla VI.
Posle Tita, u Vatikanu su boravili: Cvijetin Mijatovic i Branko Mikulic, ali u posetama novom papi - Jovanu Pavlu II. Tom prilikom oni su i aktuelizovali Titov poziv, da papa poseti Jugoslavija. Ali, kako je poseta stalno odlagana, ili preciznije, do nje nikako nije dolazilo, poziv je vise puta obnavljan.
Dakle, za zivota Josipa Broza, do posete pape SFR Jugoslaviji nije doslo.
Nije potrebno previse traziti po arhivi Vatikana, da bi se utvrdila krivica Svete stolice za razbijanje SFRJ. Naravno da Vatikan nikad nije i nece priznati krivicu, ali niz cinjenica govori u prilog konstataciji da je vrh Katolicke crkve, mozda, najveci krivac za razbijanje tadasnje Jugoslavije.
Politika Vatikana, inspirisana zeljom i neskrivenim interesima na Balkanu jos od vremena uspona fasizma, zavrsetkom Hladnog rata pocetkom poslednje decenije proslog veka, izazvala je krvave sukobe i ratove kojima je Sveta stolica dala legitimitet. Nesmotreno data izjava jednog visokog funkcionera vatikanske administracije da se "drzavni planovi prave pedeset godina a realizuju u sledecih sto godina", pokazala je pravo lice vrha te fizicki patuljaste drzave ranga svetskih supersila. Tada se tek videlo, da Staljinovo svojevremeno izreceno potsmesljivo pitanje: "Vatikan – koliko je to divizija?…", nema nikakve stvarne osnove.
Odluku o konacnom razbijanju Titove Jugoslavije Vatikan je pokrenuo memorandumom drzavama KEBS-a, 26. novembra 1991. godine. Sve je dogovoreno na sastanku pape Jovana Pavla II sa nemackim ministrom Genserom. Tog, 26. novembra 1991, drzavni sekretar Vatikana uputio je memorandum sa zahtevom za priznavanje Slovenije i Hrvatske kao nezavisnih drzava, svim clanicama Konferencije o evropskoj bezbednosti. Sveta stolica je tada bila misljenja da je doslo vreme da se medjunarodno priznaju Slovenija i Hrvatska, "i to pre bozicnih praznika".
Posle tog vatikanskog memoranduma, Slovenija i Hrvatska su priznate kao nezavisne drzave, sto je izazvalo zestoke sukobe i rat, koji se, opet uz pomoc Svete stolice, prosirio i na Bosnu i Hercegovinu. Glasnogovornici Vatikana tada su govorili da je to rat protiv "velikosrpskih ideja". Dakle, rat koji je Sveta stolica direktno pokrenula protiv srpskog naroda. U prilog ovog tvrdnji i podatak da je u jesen 1995, kada je trebalo bombardovati Srbe u Bosni, sveti otac podrzao Klintonovu politiku i trazio da se objavi "rat ratu". Mnogi se dobro secaju, da su tada srpski polozaji u BiH danima bombardovani, i da je stradalo vise stotina Srba. Bosanski Srbi Vatikanu to nikad nece zaboraviti.
Razbijanje SFRJ nije oznacilo i kraj uplitanja Vatikana u krvave poslove na tlu ovog dela Balkana. Vatikan je politicki i dalje nastojao da se razbije srpska drzava i njen narod dovede u podredjen polozaj, u odnosu na zemlje Evropske unije i Amerike. Vatikan je u slozenoj kosovsko-metohijskoj problematici decenijama igrao na kartu Albanaca, nastojeci da najpre oslabi Jugoslaviju, a zapravo Srbiju. Pocetkom 1999. Vatikan stavlja u funkciju svoj plan iz Drugog svetskog rata. Da bi se taj plan ostvario, trebalo je po svaku cenu odvojiti Kosovo od Srbije, sto je ucinjeno bombardovanjem tadasnje SRJ.
Stvaranjem drzave SCG, ostvaren je i plan otcepljenja Crne Gore od Srbije. Otimanjem Kosova i Metohije i otcepljenjem Crne Gore, Vatikanu se otvorio put ka davnasnjoj zelji stvaranja "jadranske konfederacije", sastavljene od nezavisnih drzava Hrvatske, Crne Gore i Albanije. Tek stvaranjem eventualne nezavisne drzave Kosovo, plan Vatikana s pocetka Drugog svetskog rata, o toj konfederaciji, bice u ostvaren.
Sad postaje jasno, zasto se Americi zuri da do kraja 2006. medjunarodna zajednica resi buduci status Kosmeta. U prilog tezi, da Vatikan kod SAD i EU insistira na stvaranju tzv. jadranske konfederacije, ide i cinjenica da je papa Jovan Pavle II, 25. aprila 1993, kao prvu balkansku zemlju posetio Albaniju, iako u njoj zivi samo 15 odsto katolika. Papinoj poseti Albanci su dali "svenacionalni znacaj", a kosovski list "Bujku" tada je pisao kako Albanija i svi Albanci sveta docekuju papu, i da su sa Kosova, iz Makedonije i Crne Gore, svi Albanci otisli u Tiranu da ih papa blagoslovi.
Podatak da je papa licno, u obracanju vernicima sa prozora svog kabineta, 8. marta 1993. rekao: "Pred Bogom trazim osvetu za agresorski rat u Bosni", pri tom apostrofirajuci Srbiju i Srbe kao agresore, govori o umesanosti Vatikana u gradjanski rat u BiH, svakako na strani Hrvata i muslimana.
Odnos Vatikana prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi takodje ide u prilog tvrdnji da Sveta stolica snosi najvecu odgovornost za razbijanje SFRJ, SRJ, SCG i danas Srbije. Vatikan odavno, sa manje ili vise uspeha, pokusava da se mesa u unutrasnje stvari SPC. Primera ima vise, najdrasticniji je svakako da je Vatikan priznao autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve. Nije na odmet navesti i pismo koje je 28. decembra 1969. papski izaslanik Francisko Palovineti uputio tadasnjem mitriopolitu crnogorsko-primorskom Danilu Dajkovicu, povodom izgradnje mauzoleja na Lovcenu.
Iz pisma se jasno vidi, da Sveta stolica i papa pozdravljaju rusenje kapele na Lovcenu, i predlazu da se ona smesti u muzej u Njegusima, gde bi odgovarala nameni. Iz pisma je uocljiva zelja Vatikana da zagospodari vecnim srpskim pravoslavnim prostorom. Mnogo se postiglo, kaze u pismu Palovineti, "sveti otac papa je veoma zadovoljan, i predlozio bi da bi bilo najbolje da se skine ona kapela. Svima je jasno da sadasnji narod nema vise nista zajednicko sa nekadasnjim narodom, opijenim velikosrpskom ideologijom, koja je zloupotrebila svoj narod, koji, eto, moze se reci, potpuno izumire. Novi narod, sa novim navikama i novim zivotom, je narod buducnosti i novih pregnuca, pa je sveti otac papa voljan da ovaj narod svesrdno pomogne i da ga vrati u pravu Hristovu veru, za sta je voljan da da 500 miliona lira kao pomoc za izgradnju mauzoleja".
Papa ce, kaze se u pismu izaslanika Palovinetija, traziti da u Mauzoleju budu i kosti Lucije Crnogorke (Ozane Kotorske). Poznato je da je kapela srusena, i da je Mauzolej na Lovcenu izgradjen. I da je, te 1969. na ovaj nacin pocelo razbijanje srpskog bica u Crnoj Gori, koje je nedavno rezultiralo raspadom drzavne zajednice SCG. Dakle, 37 godina posle rusenja male Njegoseve kapele na Lovcenu, za koju mnogi Srbi kazu da je bila svetionik SPC i da je objedinjavala pravoslavni prostor na Balkanu.
Jasno je takodje, da je Vatikan unutar srpskog nacionalnog korpusa pronasao ljude koji su zabili noz u leda srpskoj populaciji na Balkanu, pri cemu je Amerika, uz pomoc evropskih zemalja katolicke vere, upotrebila doktrinu - razjedini nepriajtelja i pobedi ga. U stvari, samo je primenjena stara rimska izreka, koju su obilato koristili neprijatelji srpstva kroz istoriju: "Divide et impera."
Sada, kada je srpsko bice podeljeno u vise drzava, potrebno je razbiti i srpski korpus u Srbiji. Ovo bi posebno morala da ima u vidu Srpska pravoslavna crkva, ne vodeci racuna o istupima pojedinih politicara, koji bas mnogo ne polazu na veru. Posle svega, tesko je prihvatiti i opravdati neke postupke vrha SPC.
Sta bi rekao vladika Nikolaj Velimirovic, neumoljivi borac protiv konkordata, da cuje da je episkop njegove pastve Lavrentije, sa 36 svestenika svoje eparhije, isao na poklonjenje papi u Vatikan, i da je sa njegovim dopustenjem deset svestenika Sabacko-valjevske eparhije islo u Toronto, da na internacionalni dan mladosti, u avgustu 2002, doceka papu?
Posle Tita, u Vatikanu su boravili: Cvijetin Mijatovic i Branko Mikulic, ali u posetama novom papi - Jovanu Pavlu II. Tom prilikom oni su i aktuelizovali Titov poziv, da papa poseti Jugoslavija. Ali, kako je poseta stalno odlagana, ili preciznije, do nje nikako nije dolazilo, poziv je vise puta obnavljan.
Dakle, za zivota Josipa Broza, do posete pape SFR Jugoslaviji nije doslo.
Nije potrebno previse traziti po arhivi Vatikana, da bi se utvrdila krivica Svete stolice za razbijanje SFRJ. Naravno da Vatikan nikad nije i nece priznati krivicu, ali niz cinjenica govori u prilog konstataciji da je vrh Katolicke crkve, mozda, najveci krivac za razbijanje tadasnje Jugoslavije.
Politika Vatikana, inspirisana zeljom i neskrivenim interesima na Balkanu jos od vremena uspona fasizma, zavrsetkom Hladnog rata pocetkom poslednje decenije proslog veka, izazvala je krvave sukobe i ratove kojima je Sveta stolica dala legitimitet. Nesmotreno data izjava jednog visokog funkcionera vatikanske administracije da se "drzavni planovi prave pedeset godina a realizuju u sledecih sto godina", pokazala je pravo lice vrha te fizicki patuljaste drzave ranga svetskih supersila. Tada se tek videlo, da Staljinovo svojevremeno izreceno potsmesljivo pitanje: "Vatikan – koliko je to divizija?…", nema nikakve stvarne osnove.
Odluku o konacnom razbijanju Titove Jugoslavije Vatikan je pokrenuo memorandumom drzavama KEBS-a, 26. novembra 1991. godine. Sve je dogovoreno na sastanku pape Jovana Pavla II sa nemackim ministrom Genserom. Tog, 26. novembra 1991, drzavni sekretar Vatikana uputio je memorandum sa zahtevom za priznavanje Slovenije i Hrvatske kao nezavisnih drzava, svim clanicama Konferencije o evropskoj bezbednosti. Sveta stolica je tada bila misljenja da je doslo vreme da se medjunarodno priznaju Slovenija i Hrvatska, "i to pre bozicnih praznika".
Posle tog vatikanskog memoranduma, Slovenija i Hrvatska su priznate kao nezavisne drzave, sto je izazvalo zestoke sukobe i rat, koji se, opet uz pomoc Svete stolice, prosirio i na Bosnu i Hercegovinu. Glasnogovornici Vatikana tada su govorili da je to rat protiv "velikosrpskih ideja". Dakle, rat koji je Sveta stolica direktno pokrenula protiv srpskog naroda. U prilog ovog tvrdnji i podatak da je u jesen 1995, kada je trebalo bombardovati Srbe u Bosni, sveti otac podrzao Klintonovu politiku i trazio da se objavi "rat ratu". Mnogi se dobro secaju, da su tada srpski polozaji u BiH danima bombardovani, i da je stradalo vise stotina Srba. Bosanski Srbi Vatikanu to nikad nece zaboraviti.
Razbijanje SFRJ nije oznacilo i kraj uplitanja Vatikana u krvave poslove na tlu ovog dela Balkana. Vatikan je politicki i dalje nastojao da se razbije srpska drzava i njen narod dovede u podredjen polozaj, u odnosu na zemlje Evropske unije i Amerike. Vatikan je u slozenoj kosovsko-metohijskoj problematici decenijama igrao na kartu Albanaca, nastojeci da najpre oslabi Jugoslaviju, a zapravo Srbiju. Pocetkom 1999. Vatikan stavlja u funkciju svoj plan iz Drugog svetskog rata. Da bi se taj plan ostvario, trebalo je po svaku cenu odvojiti Kosovo od Srbije, sto je ucinjeno bombardovanjem tadasnje SRJ.
Stvaranjem drzave SCG, ostvaren je i plan otcepljenja Crne Gore od Srbije. Otimanjem Kosova i Metohije i otcepljenjem Crne Gore, Vatikanu se otvorio put ka davnasnjoj zelji stvaranja "jadranske konfederacije", sastavljene od nezavisnih drzava Hrvatske, Crne Gore i Albanije. Tek stvaranjem eventualne nezavisne drzave Kosovo, plan Vatikana s pocetka Drugog svetskog rata, o toj konfederaciji, bice u ostvaren.
Sad postaje jasno, zasto se Americi zuri da do kraja 2006. medjunarodna zajednica resi buduci status Kosmeta. U prilog tezi, da Vatikan kod SAD i EU insistira na stvaranju tzv. jadranske konfederacije, ide i cinjenica da je papa Jovan Pavle II, 25. aprila 1993, kao prvu balkansku zemlju posetio Albaniju, iako u njoj zivi samo 15 odsto katolika. Papinoj poseti Albanci su dali "svenacionalni znacaj", a kosovski list "Bujku" tada je pisao kako Albanija i svi Albanci sveta docekuju papu, i da su sa Kosova, iz Makedonije i Crne Gore, svi Albanci otisli u Tiranu da ih papa blagoslovi.
Podatak da je papa licno, u obracanju vernicima sa prozora svog kabineta, 8. marta 1993. rekao: "Pred Bogom trazim osvetu za agresorski rat u Bosni", pri tom apostrofirajuci Srbiju i Srbe kao agresore, govori o umesanosti Vatikana u gradjanski rat u BiH, svakako na strani Hrvata i muslimana.
Odnos Vatikana prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi takodje ide u prilog tvrdnji da Sveta stolica snosi najvecu odgovornost za razbijanje SFRJ, SRJ, SCG i danas Srbije. Vatikan odavno, sa manje ili vise uspeha, pokusava da se mesa u unutrasnje stvari SPC. Primera ima vise, najdrasticniji je svakako da je Vatikan priznao autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve. Nije na odmet navesti i pismo koje je 28. decembra 1969. papski izaslanik Francisko Palovineti uputio tadasnjem mitriopolitu crnogorsko-primorskom Danilu Dajkovicu, povodom izgradnje mauzoleja na Lovcenu.
Iz pisma se jasno vidi, da Sveta stolica i papa pozdravljaju rusenje kapele na Lovcenu, i predlazu da se ona smesti u muzej u Njegusima, gde bi odgovarala nameni. Iz pisma je uocljiva zelja Vatikana da zagospodari vecnim srpskim pravoslavnim prostorom. Mnogo se postiglo, kaze u pismu Palovineti, "sveti otac papa je veoma zadovoljan, i predlozio bi da bi bilo najbolje da se skine ona kapela. Svima je jasno da sadasnji narod nema vise nista zajednicko sa nekadasnjim narodom, opijenim velikosrpskom ideologijom, koja je zloupotrebila svoj narod, koji, eto, moze se reci, potpuno izumire. Novi narod, sa novim navikama i novim zivotom, je narod buducnosti i novih pregnuca, pa je sveti otac papa voljan da ovaj narod svesrdno pomogne i da ga vrati u pravu Hristovu veru, za sta je voljan da da 500 miliona lira kao pomoc za izgradnju mauzoleja".
Papa ce, kaze se u pismu izaslanika Palovinetija, traziti da u Mauzoleju budu i kosti Lucije Crnogorke (Ozane Kotorske). Poznato je da je kapela srusena, i da je Mauzolej na Lovcenu izgradjen. I da je, te 1969. na ovaj nacin pocelo razbijanje srpskog bica u Crnoj Gori, koje je nedavno rezultiralo raspadom drzavne zajednice SCG. Dakle, 37 godina posle rusenja male Njegoseve kapele na Lovcenu, za koju mnogi Srbi kazu da je bila svetionik SPC i da je objedinjavala pravoslavni prostor na Balkanu.
Jasno je takodje, da je Vatikan unutar srpskog nacionalnog korpusa pronasao ljude koji su zabili noz u leda srpskoj populaciji na Balkanu, pri cemu je Amerika, uz pomoc evropskih zemalja katolicke vere, upotrebila doktrinu - razjedini nepriajtelja i pobedi ga. U stvari, samo je primenjena stara rimska izreka, koju su obilato koristili neprijatelji srpstva kroz istoriju: "Divide et impera."
Sada, kada je srpsko bice podeljeno u vise drzava, potrebno je razbiti i srpski korpus u Srbiji. Ovo bi posebno morala da ima u vidu Srpska pravoslavna crkva, ne vodeci racuna o istupima pojedinih politicara, koji bas mnogo ne polazu na veru. Posle svega, tesko je prihvatiti i opravdati neke postupke vrha SPC.
Sta bi rekao vladika Nikolaj Velimirovic, neumoljivi borac protiv konkordata, da cuje da je episkop njegove pastve Lavrentije, sa 36 svestenika svoje eparhije, isao na poklonjenje papi u Vatikan, i da je sa njegovim dopustenjem deset svestenika Sabacko-valjevske eparhije islo u Toronto, da na internacionalni dan mladosti, u avgustu 2002, doceka papu?
