Политика, лажи и видео-траке

Današnja Politika donosi zanimljiv tekst o laganju u politici.
Pošto na ovom forumu ima dosta "političkih promotera i simpatizera" a i laži ne nedostaje, mislim da je članak zanimljiv...

Политика http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=7411

Мађарски синдром у Србији
Политика, лажи и видео-траке

Лаж је део политике. Политичари не могу да функционишу ако не буде наду. Некада су и сами убеђени да ће остварити обећавано, некад не – каже Милан Николић
Слободан Милошевић: шведски стандард, Велимир Илић: сусрет са непостојећим бизнисменом, Дејан Михајлов: знао па заборавио имена убица Ђинђића, Бојан Пајтић: шеф посланика ДОС-а у време афере ,,Бодрум”

То што је мађарски премијер Ференц Ђурчањ лагао, као и оно о чему је лагао, тешко да може да запрепасти било које бирачко тело у свету, па и ово у Србији.

Једино што је занимљиво у последњим догађајима код северног суседа јесте да је тако експлицитно признање доспело у јавност – то је оно што се не дешава тако често било где у свету, и, можда, количина револта који су неки Мађари испољили због тога. Сваки грађанин Србије вероватно ће се сетити бар једне сличне или веће лажи политичара у својој земљи, или бар изјава и обећања, нарочито оних о подношењу оставки, које он доживљава као лаж, али је заиста мало оних које су верификоване као у случају „гласања” демократа из турског летовалишта Бодрум.

У ствари, и лидер радикала Војислав Шешељ је, наступајући као сведок одбране у процесу против Слободана Милошевића у Хашком трибуналу, признао да је изрекао неистине у жару борбе против Милошевића и његовог режима. Како је, међутим, рекао, у пропагандној политичкој борби то су „биле духовитости, а не лагање”. И Дејан Михајлов, генерални секретар Владе Србије и функционер Демократске странке Србије, истрчао се на сличан начин у кампањи за изборе 2003. године. Позивајући Бориса Тадића и Зорана Живковића да кажу ко је убио премијера Зорана Ђинђића, „ако заиста желе да се одмакну од убица”. Михајлов је чак рекао да ће, у супротном, то учинити ДСС. Касније је изјавио да о Ђинђићевим убицама не зна више од оног што је познато јавности, а да је саопштење које је прочитао било део политичке борбе.

А новосадски новинари су првоаприлском шалом 2004. године навукли на танак лед министра за капиталне инвестиције Велимира Илића, који је изјавио да се састао са непостојећим америчким бизнисменом Стивом Богдановићем, који је обећао да ће у Нови Сад уложити сто милиона долара.

Окидач за немире

Због ових ствари, међутим, нико није изашао на улице Београда (на полицијском полиграфу је, чини се, био само Чедомир Јовановић), па се намеће питање да ли су Мађари толико осетљивији на лаж од нас, с обзиром на то да су испољили толико незадовољство на улицама Будимпеште.

Наглашавајући да прилично добро познаје стање у Мађарској, социолог Милан Николић, директор Центра за проучавање алтернатива, каже да је политичка лаж у овом случају била само „окидач”, односно да прави повод за протесте лежи у великом социјалном и економском незадовољству грађана, који су очекивали да ће им бити много боље, прво са транзицијом, а потом са уласком у Европску унију.

Будући да истраживања говоре да је и код нас 60 одсто грађана „веома незадовољно”, Николић сматра да и ми имамо довољно „експлозива” да планемо као Мађари, али не можемо знати шта у нашем случају може бити детонатор. Може и нека сасвим неочекивана ствар (рецимо, да мајке које верују да су им бебе отете на порођају нападну болнице, или протест неколико синдикалаца) да се изроди у велике демонстрације, као и такви догађаји као што су могуће хапшења Ратка Младића или губитак Косова. Наравно, политичка лаж и у нашем случају може да послужи као „окидач”, каже Николић.

То нам се већ дешавало. Сетите се протестних шетњи због изборне крађе 1996. године, а онда и 5. октобра 2000. године. Социолог политике Јово Бакић са Филозофског факултета у Београду истиче да су те демонстрације биле знатно масовније него актуелне у Мађарској, а оне у зиму 96/97. трајале су чак 88 дана. И у овим случајевима реч је о лажи. Власт је, истиче Бакић, лагала да није изгубила изборе.

Још једна занимљива лаж из прошлости: Слободан Милошевић је на изборима 1990. обећао 10.000 долара по глави становника. Сви знамо шта се догодило.

– Данас имамо неке лажи друге врсте. „Гласања” из Бодрума (Неда Арнерић) и из Солуна (Борислав Новаковић) драстични су случајеви лажи и Демократска странка је кажњена на изборима. Борис Тадић је признао лаж о Бодруму, али му је то било лако, јер су његове руке биле чисте и још је тиме успео да извуче капитал за себе и странку. Наравно, добро је што је признао, јер то уноси дозу пристојности у политички живот – истиче Бакић.

„Афера Бодрум” је најпре доказивана приказивањем видео-снимака седнице скупштине, а потом је добила и судски епилог, пресудом једном од актера.

Бакић наводи још један пример из садашњости, који би већ у блиској будућности могао да се покаже као лаж. И то, како каже, уставна лаж. Косово и Метохија ће у новом уставу Србије бити српска територија, а да ли ће тако бити у реалности? „Овим се директно обмањују грађани Србије, а при том се и политичари самообмањују ако верују у то”, сматра Бакић.

И Милан Николић и Јово Бакић истичу да лаж као део политике није никаква наша специфичност. Бакић наводи да се најчешће лаже да би се сакрио неки случај корупције. Тако је, рецимо, и бивши немачки канцелар Хелмут Кол лагао је да би прикрио корупцију. Али су га „провалили”.

Новинари у Пољској су пре тачно годину дана, упоредо са политичком кампањом за изборе за парламент и шефа државе, покренули кампању за разобличење предизборних лажи политичара. „Проверавамо изборне програме, читамо летке, пратимо промоцију кандидата, присуствујемо митинзима. Објављујемо ко, где и када је заобишао истину”, навеле су редакције неколико пољских медија, истичући да су раније некритички допуштали да политичари преко њих износе нереална обећања, користе се лажима и прећуткују непријатну истину.

– Политичари углавном обећавају и када знају да не могу да испуне обећања – и то се може назвати лажима. Лаж је просто део политике и то је реалност. У политици не можете да функционишете ако не будите наду. При том сте некада и сами убеђени да ћете остварите оно што обећавате, а некада и не – каже Николић.

Све је релативно

Због релативности истине у политици врло је тешко открити лажи политичара, а због тешкоћа у прикупљању доказа за то (пошто их политичари тако нерадо признају) врло је ризично јавно говорити о њима (јер следе судске консеквенце). А и када се говори, најчешће се помиње блажи израз „неистина”. Тако данас можемо само да се запитамо да ли је министар финансија Млађан Динкић свесно или несвесно говорио неистину обећавши једноцифрену инфлацију за 2005. годину (а она је износила 17,7 процената), или, да ли је бивши премијер Зоран Живковић заиста био уверен у то када је говорио да можемо да уђемо у ЕУ 2007. године, или је већ тада знао да од тога неће бити ништа. И да ли су, рецимо, Војислав Коштуница и Предраг Марковић последње три године само замајавали јавност причама о новом уставу Србије, или су заиста искрено желели и покушавали да подстакну парламентарне странке да раде на највишем правном акту? Или, да ли су лидери ДОС-а, доносећи закон о екстрапрофиту, стварно намеравали да се обрачунају са свима који су се нелегално обогатили, или је то била само „димна завеса”, будући да се цела акција неславно завршила? Или... Сетите се само „шећерне”, „сателит”, „панцир”, „кофер” и сличних афера.

– На моју велику жалост, „лажократија” је најсавременији и краткорочно веома успешан начин владавине у 21. веку – каже Иван Милошевић, власник агенције за односе с јавношћу и лобирање МЦ2, истичући да код нас постоји дугогодишња и потпуна заблуда да је ПР, наука о односима са јавношћу базирана на лажима. Како наводи, управо је супротно и сваки искусни професионалац односа са јавношћу рећи ће свом клијенту да је прво правило – без лажи, јер „ако сте лажњак у било ком послу – јавност ће вас разоткрити”.

Како каже, његов осећај је да се највише лаже у прошлом и будућем времену, ваљда због тога што је лаж у садашњем времену најлакше проверити.

Како се, на крају, грађани могу носити са политичким лажима? Јово Бакић каже да је решење у јавности политичких процеса.

– Јавност је ту да контролише политичаре, а новинари су агенти грађана. Они треба да прате политичаре и њихове неподопштине и да о томе обавештавају јавност која ће их кажњавати на изборима. И то је суштина либералне демократије – наводи Бакић.

Шта је лаж у политици

– Премиса гласи да је лаж оно што није истина. У политици, то је веома релативно. Шта је истина? У истраживањима јавног мњења у Србији пажњу ми је привукла следећа чињеница: упитани да оцене свој животни стандард и да ли је сада бољи него пре три године, бирачи који подржавају владајућу коалицију одговорили су да је бољи; бирачи који подржавају опозиционе странке, СРС и ДС без разлике, устврдили су да им је сада животни стандард гори. Према томе, осећање сопственог животног стандарда је политичка, а не економска, математичка, егзактна категорија. Политичари који прате ова иста истраживања се затим обраћају тим истим бирачима, свако својим и свако са поруком која ће наићи на одобравање код његових бирача. Да ли то онда значи да ако неки представник ДСС-а каже да је стандард грађана сада бољи него пре три године он лаже? Или лаже његов противник из ДС-а који каже да је стандард нижи? Неко ће рећи, па то је егзактна категорија, хајде да питамо економисте! Кад тамо, провладини економски стручњаци кажу бољи, антивладини кажу гори, и наравно свако има аргументе, бројке, анализе којима ће то доказати... Из овог примера се јасно види да је политичка комуникација заснована на тумачењу информације у оквиру исте групе. Зато је иста ствар често и истинита и лажна. То даље води до обесмишљавања информација и девалвације њиховог садржаја – истиче Иван Милошевић.

--------------------------------------------------------------------------

Лаж о Рачку покренула бомбардовање

Познато да је бивши председник САД Бил Клинтон лагао у вези са својим односом са приправницом Моником Левински – да би сачувао власт и брак. Али, много драстичнију лаж, која је коштала и још кошта многе животе, промовисали су Клинтонов наследник Џорџ Буш и енглески премијер Тони Блер, наводећи да Ирак поседује оружје за масовно уништење. Због тога је група књижевника из целог света 20. март ове године, трогодишњицу агресије на Ирак, прогласила „даном политичке лажи”. А прошлогодишњи добитник Нобелове награде за књижевност Харолд Пинтер је у захвалном говору истакао, између осталог, да је „инвазија била циљана војна интервенција, покренута правом планином од лажи и најогавнијих медијских манипулација светске јавности”.

Пинтер је осуђивао и бомбардовање Југославије 1999. године, али се светска јавност није много узбудила када је коначно потврђено да је „покољ” у Рачку, који је послужио као оправдање за почетак НАТО напада на СРЈ, био исто што и „оружје за масовно уништавање људи” у Ираку – чиста лаж.

Биљана Баковић
[објављено: 23.09.2006.]

ehe...sjajan tekst....jedino što Mađari kad lažu desi se maltene puč i napad na Skupštinu, a kod nas je to default....sve sa kumoubistvom kao načinom legalne (bez buke) smene dinastija....

PA baš da smo UVEZLI sindrom, i nismo, i - da je iz 21. veka - oprem je laž iz 21. veka

(ko je ono beše pobedio na Kosovu 1389. ? :rolleyes: )

Bonbona, važi....al malko smo kanda ipak porasli 8)