Evo i celog istraživanja:
Radikali u makazama
Situacija u Srbiji je loša, smatra 69,5 odsto građana Srbije (svega je 2,6 odsto onih koji stanje ocenjuju kao dobro), ali većina njih (38,6 odsto) ipak veruje da će biti bolje. Nešto je manji broj (28,3 odsto) onih koji veruju da će biti još gore. Ostali, a to je oko jedne trećine, misli da će sve biti kao i do sada.
U pogledu poverenja u institucije, najveće je poverenje u Srpsku pravoslavnu crkvu – 47,8 odsto, zatim u Univerzitet (35,4) u SANU (27,5), vojsku (25, 80), predsednika (22 odsto). Na začelju su Skupština sa 3,6 odsto, vlada sa 5,2 odsto i sudstvo sa 8,5 odsto.
Na izbore u Srbiji iskazuje spremnost da izađe oko 56,4 odsto birača, a još 14 odsto kaže da bi na izbore izašlo verovatno. Time se dobija cifra od oko sedamdeset odsto potencijalno aktivnih birača, što opovrgava rasprostranjeno uverenje o ogromnoj apstinenciji i maloj izbornoj motivaciji građana. „Realno je da izlaznost bude nekoliko procenata ispod ove maksimalne cifre, ali se u svakom slučaju može očekivati vrlo dobar odziv, kako zbog važnosti izbora, tako i zbog činjenice što su se, nakon izvesnog zasićenja serijom glasanja u periodu 2002-2004, građani sada već malo poželeli izbora”, kaže Đorđe Vukadinović, jedan od autora istraživanja. Svega nešto više od polovine anketiranih (52 odsto) se izričito opredelilo za neku od stranaka. Istraživanje potvrđuje da se politička scena Srbije sve jasnije profiliše i za sada su samo tri stranke sigurno iznad cenzusa od pet odsto: najuspešnija je Srpska radikalna stranka (SRS) sa 38,88 odsto podrške onih koji su se u anketi stranački opredelili, a sledi Demokratska stranka (DS) sa 31,47 odsto. Zaostaje Demokratska stranka Srbije (DSS) sa 9,7 i na tome bi se priča za sada završila. Ipak, po tumačenju autora istraživanja, realne šanse da uz dobru kampanju preskoče cenzus imaju još četiri stranke – Liberalno-demokratska partija, sa 4,96 odsto podrške nalazi se tik ispod cenzusa, a slede SPS (3,93 odsto), SPO (3,59) i G 17 plus (3,17). Ovi nalazi predstavljaju presek raspoloženja građana u vreme letnjeg političkog zatišja, dakle pre objave Nacionalnog investicionog plana i zahuktavanja kosovskih pregovora, ističu autori istraživanja, i u tom smislu ove rejtinge treba donekle uzeti s rezervom, a više obratiti pažnju na ključne tendencije i odnose unutar biračkog tela koji su u principu znatno manje podložni promenama.
Anketom je, dakle, potvrđen rezultat radikala koji ih čini strankom sa najvećom podrškom. Iako bi, po rečima Vukadinovića, taj rezultat danas verovatno bio manji za nekoliko procenata – a DSS-a za isto toliko viši – nema sumnje da su radikali i dalje pojedinačno najjača stranka u Srbiji i da će u tom statusu dočekati i naredne izbore. Međutim, u odgovoru na pitanje „koja je druga stranka koja vam uliva poverenje”, radikali loše prolaze, iz čega Vukadinović zaključuje da su se oni veoma približili svome maksimumu i da je “rezervoar glasova”, što se te stranke tiče, blizu da bude iscrpen. “Kao druga stranka dobro prolaze samo kod birača SPS-a, ali njih je malo”, kaže Vukadinović. S druge strane, DSS je ubedljivo najbolje kotirana stranka drugog izbora, za koju optiraju i pristalice radikala i DS-a, a relativno dobro stoji i Jovanovićev LDP koji je, recimo, najprivlačnija stranka drugog izbora za čak 38 procenata glasača DS.
Glasovi radikalima ne dolaze ni od “neopredeljenih”, odnosno, kako se obično misli, onih koji u anketama iz nekog razloga skrivaju svoje (radikalsko) opredeljenje. Naime, među stranački neopredeljenim (sistem ocenjivanja od 1 do 5), najbolje prolazi DS sa prosečnom ocenom 2,41, dok je SRS na trećem mestu sa 2,02. Između njih, na drugom mestu nalazi se DSS sa 2,25. Uočljivo je da su ocene za stranke prilično niske, što verovatno treba povezati sa generalnim nezadovoljstvom stanjem u zemlji.
Da je radikalski “drugi ešelon” prilično slab vidi se i iz podrške pojedinačnim političarima. Na pitanje za koga bi glasali na predsedničkim izborima, najviše neopredeljenih kaže da bi glas dalo za Borisa Tadića (23 odsto), dok značajno zaostaju praktično izjednačeni Tomislav Nikolić sa 12,9 odsto i Vojislav Koštunica sa 12 i po. Radikali su i stranka za koju se ubedljivo najviše ispitanika izjašnjava da nikada za nju ne bi glasalo – čak 36,7, što je veoma mnogo ako se zna da je na drugom mestu SPS sa tek 13,4 procenata onih čije glasove nikada ne bi mogli da dobiju. Treći na listi omraženih je SPO sa trinaest procenata, pa LDP sa 12,8 i DS sa 7,94. „Interesantno je da kada saberemo ove procente omraženosti dobijamo dve gotovo jednako brojne grupacije (SRS i SPS, na jednoj, te SPO, LDP, DS i G 17 plus na drugoj strani) što je, zapravo, indirektna potvrda toga da izgleda ipak postoje „dve Srbije”, kaže Vukadinović.
Ono u čemu radikalima treba odati priznanje jeste to što, kako skreće pažnju Đorđe Vukadinović, ta stranka, za razliku od svih drugih, na listi najpopularnijih političara ima, pored Nikolića, još dva solidno rangirana imena. Bilo da je reč o izboru za predsednika, ili o izboru najpopularnijeg političara visoko je kotiran Aleksandar Vučić iz SRS, a na listi „drugi političar koji vam uliva relativno poverenje”, Vučić je čak drugi, ispred Koštunice i Nikolića (!), a iza Borisa Tadića. Svojevrsno iznenađenje predstavlja Maja Gojković, gradonačelnica Novog Sada, koja je drugorangirana na listi ocena od 1 do 5 sa prosečnom ocenom 2,66, tik iza Borisa Tadića (2,71), a ispred Vučića na trećem (2,57) i Nikolića na četvrtom mestu (2,50).
Na zamišljenim predsedničkim izborima između Borisa Tadića, Tomislava Nikolića i Vojislava Koštunice, pobedio bi, prema ovom istraživanju Boris Tadić, koji bi u odnosu na Nikolića imao prednost i u prvom krugu, doduše malu, dok bi u drugom krugu pobedio sa 58,1 odsto prema 41,9. Vrlo je zanimljivo da, iako je Koštunica u zamišljenom prvom krugu duplo odnosno više nego duplo slabiji od Nikolića odnosno Tadića, u drugom krugu bi Koštunica protiv Tadića imao bolji rezultat nego Tomislav Nikolić – ali bi ipak izgubio rezultatom 56,5 prema 43,5 u Tadićevu korist. Najzad, najinteresantnije, ako bi se u drugom krugu obreli Nikolić i Koštunica, Nikolić bi opet izgubio, i to ne tesno – 55 prema 45 odsto u korist Koštunice.
S obzirom na to da DSS u ovom istraživanju, iako znatno slabija od prvoplasiranih stranaka, predstavlja jezičak na vagi za uspostavljanje većine, zanimljivo je pitanje kome su birači te stranke bliži. Odgovor je nedvosmislen: ogromnih 65,2 odsto birača DSS-a navode DS kao „drugu stranku koja vam uliva poverenje”, naspram SRS koja je stranka drugog izbora za 26 odsto birača DSS-a. Istovremeno, za DS nikada ne bi glasalo šest odsto pristalica DSS-a, a za radikale ne bi glasalo preko trideset odsto njih. Đorđe Vukadinović, istina, donekle relativizuje ove nalaze time da su oni deesesovci skloni radikalima već “prešli” kod njih, čime je ostalo ono jezgro koje je po prirodi stvari bliže DS-u. Sa poboljšanjem rejtinga DSS-a ovo bi se menjalo.
Kada je reč o simpatizerima DS-a i DSS-a, apsolutni junak – kada je reč o ocenama od 1 do 5 – jeste niko drugi nego Rasim Ljajić. Kod pristalica obeju stranaka, Ljajić je drugi najbolje ocenjeni političar, odmah iza lidera Tadića (prosečna ocena 4,16) odnosno Koštunice koji ima ocenu 4,25 od pristalica svoje stranke. Ljajićeva prosečna ocena kod DS-a je 3,16, a kod DSS-a 2,96. “Ljajića povoljno ocenjuju pristalice DSS-a i to govori koliko je savez sa Sulejmanom Ugljaninom neprirodan”, zaključuje Đorđe Vukadinović.
Kod DS-a trećeplasirani u ovoj tabeli najbolje ocenjenih je Nenad Bogdanović (3,13), a kod DSS-a Boris Tadić (2,85), dakle, posle Ljajića, ponovo jedan političar koji nije iz “matične” partije.
Od pojedinačnih rezultata vredi izdvojiti još slučaj Velimira Ilića – iako je njegova stranka praktično nepostojeća i na nivou statističke greške, sam Ilić je relativno dobro ocenjen, i to kod pristalica različitih opcija. Kod radikalskih pristalica je Ilić najbolje ocenjen neradikalski političar – na četvrtom mestu sa prosečnom ocenom 2,7. Ilić je na dobrom petom mestu i kod pristalica DSS-a, sa prosečnom ocenom 2,73.
Opredeljivanje na osnovu starosne dobi i školske spreme uglavnom potvrđuje ustaljenu sliku prema kojoj se radikalsko biračko telo povećava kako se povećavaju godine starosti a smanjuje nivo obrazovanja. Izuzetak je starosna struktura najmlađih – od 18 do 30 godina gde radikali neočekivano imaju visokih 35 odsto birača (u sledećoj starosnoj grupi od 31 do 40 godina svega dvadeset dva odsto). U najmlađoj starosnoj grupi, međutim, odskače po rezultatu i LDP, pa to govori o visokom stepenu političke polarizovanosti kod najmlađih birača, ako pretpostavimo da se SRS i LDP nalaze na dva suprotna kraja srpske političke scene. Ovakvo opredeljivanje najmlađih nije iznenađujuće s obzirom na to da je omladina uvek bila sklona ekstremnim političkim postupcima i spremna na žrtvovanje, kaže jedan od autora istraživanja Slobodan Miladinović. Inače, u toj starosnoj grupi ipak najviše glasova dobija DS – 35,8 odsto.
DSS ima najujednačenije biračko telo kada su godine starosti u pitanju, ako se izuzme ta najmlađa, po mnogo čemu netipična starosna grupa. Ova stranka u svim starosnim grupama ima desetak do dvanaest odsto podrške, osim u najmlađoj – svega 2,8 odsto.
