ДОКУМЕНТИ ЗА ИСТОРИУ- С. Милошевић

Сведочење за историју...

[B]Слободан Милошевић пред Хашким судом у монтираном судском поступку који је безуспешно вођен против њега[/B]
Уводна реч Слободана Милошевића:


У међународној јавности, веома дуго и са јасним политичким намерама, стварана је једна неистинита, искривљена слика о догађајима на простору некадашње Југославије. Ове оптужбе представљају бескрупулозну манипулацију лажи, сакаћења права, пораза морала и једно крајње неодговорно прекрајање историје.
Све је постављено на главу: да би се стварни носиоци одговорности за трагичне догађаје заштитили од одговорности. И да би се тумачењем тих догађаја извели погрешни судови и закључци о природи и позадини рата против Југославије.

ЈУГОСЛАВИЈА СЕ НИЈЕ РАСПАЛА, НИТИ ВОЛШЕБНО НЕСТАЛА, ВЕЋ ЈЕ РАЗОРЕНА ПЛАНСКИ, НАСИЛНО И РАТОМ

Има једна фундаментална историјска чињеница од које се мора поћи у разумевању догађаја и из које је произашло све што се дешавало на тлу Југославије од 1991. године до данас. А то је насилно разарање једне Југославије која је произашла из државности Србије, једине савезнице демократског света на тим просторима у последња два века. Несумњиво је да ће та фундаментална историјска чињеница дати печат европској историји у времену које долази.
Разорена је једна мултиетничка, мултикултурална, мултиконфесионална држава која је имала свој историјски и међународноправни легитимитет. Да би на њеној територији – по диктату Немачке и Ватикана, потпомогнутих Сједињеним државама и Европском заједницом – биле створене чисте националне мини-државе. Разорена је држава призната од свих универзалних међународних организација – од прве поштанске Уније (1874. године) преко Друштва народа, Међународне организације рада, Уједињених нација, Светске банке, Међународног монетарног фонда и свих осталих специјализованих агенција УН, па до Организације за европску безбедност и сарадњу.
Чијом се заслугом догодила катастрофа – разарање суверене државе – што по нирнбершким принципима представља најтежи међународни злочин, злочин против мира? Чијом се заслугом догодио рат у коме је погинуло на десетине хиљада цивила, осакаћено на стотине хиљада, прогнано и избегло више од милион људи, највећим делом Срба, а материјална штета је практично непроцењива и пење се на стотине милијарди долара? О еколошкој катастрофи да не говоримо...
Међународна јавност мораће да се суочи са истином, а проблем одговорности је утолико тежи што није разорена само једна држава, разорен је правни систем Уједињених нација, разорен је корпус моралних начела на којима је почивала светска цивилизација. Уз све ово, никада у историји нестанак једне државе није био случајност...
Официјелна реторика за збивања на тлу Југославије, од почетка избијања кризе до данас, преузета и од овог тзв. тужилаштва, пада у воду пред голим чињеницама. Проблем је у томе што се Југославија није распала, нити волшебно нестала, како је то покушао да објасни господин Робер Бадинтер, прибегавајући некој врсти правне метафизике. Та држава разорена је плански, насилно и ратом који се и надаље води и у коме је почињена серија ратних злочина.
Угледни амерички теоретичар Стивен Хон Стидмен, умесно је приметио 1993. године у часопису ”Форин аферс”, да на почетку рата (цитирам) није било Словеније или неке друге државе, да је постојала само држава Југославије, на чијем се челу у том најкритичнијем периоду налазио представник Хрватске Стјепан Месић, да је председник Владе такође из Хрватске – Анте Марковић, као и министар спољних послова – Будимир Лончар. У целом војном врху, о чему смо овде могли да се информишемо, од 16 главних генерала – само два су били Срби, јер су већином били Хрвати, Словенци и других националности.

Та је држава располагала снажном и организованом силом која је била у могућности да контролише сукоб и спречи катастрофу. Та власт препустила је терен паравојним формацијама, шверцерима оружја, криминалцима па и нарко мафији (ако се има у виду крај целог тог процеса на Косову). Али, та власт деловала је синхронизовано са Европском заједницом, посебно са Немачком и Ватиканом.
Још крајем јуна ’91. године Еврпска заједница је захтевала затварање легитимне војске у касарне, уздржавање од било какве акције. Дакле: добровољно претварање војске у заточенике у сопственој земљи, што је сасвим логично отварало простор за дејство паравојних снага сецесије. А оружана дејства отпочела су сецесијом Словеније 1991. године која је била праћена оружаним акцијама.
Јуна ’91. године словеначке паравојне снаге, без икаквог повода, мучки су поубијале војнике ЈНА који су обезбеђивали границу према Мађарској и Италији и преузеле граничну контролу. Са становишта Устава Југославије, Повеље УН и општих правних принципа признатих од цивилизованих нација, у питању је школски пример оружане побуне против државе, што држави налаже предузимање свих расположивих мера у циљу успостављања реда. А знамо да је, поступајући по наређењу савезног премијера Анте Марковића, командант Пете армије – Словенац, генерал Конрад Колшек – обавестио Владу Словеније да ће Југословенска народна армија повратити контролу на граничним линијама и да ће задатак бити извршен.

НАПРАВЉЕНА ЈЕ ИНВЕРЗИЈА ЗЛОЧИНЦА И ЖРТВЕ, ШТО СУ АМЕРИЧКИ И ЕВРОПСКИ МЕДИЈИ СВЕСТРАНО
ПОДРЖАЛИ
Словеначко руководство, уместо да омогући мирно спровођење одлука савезних власти, рекло је да прихвата изазов и да ће се супротставити силом, што је и урадило. Паравојним јединицама, које су тада бројале 36 хиљада илегално наоружаних бораца, Словенија је кренула у офанзиву. Сви су они добро знали да ЈНА, васпитавана у духу братства и јединства, неће да пуца у Словенце које сматра својим грађанима, тако да је уствари убијање војника ЈНА представљало обичан и смишљен злочин, а не никакав рат.
Извршени су тешки ратни злочини, а нису биле поштеђене чак ни војно здравствене установе. Тројка Европске заједнице обишла је терен и описала драматичну ситуацију. Списак злочина је дуг, а постоји и филмски материјал о злочинима словеначких паравојних снага који је снимила аустријска компанија. Због времена које ми дајете, односно не дајете, немам могућности да те траке пуштам сада, али ћу искористити сведочење одређених сведока да се оне покажу.
Европски парламент је усвојио 10. јула ’91. године резолуцију којом је осудио – не побуњеничку страну, не сецесионисте – него легалну силу ЈНА. Извршена је инверзија злочинца и жртве, што су амерички и европски медији свестрано подржали, ставили се у службу рата и постали његово погонско гориво. Ово наглашавам, јер је замена теза, поводом збивања на тлу Југославије, постала од тога доба формула обилато коришћена у даљем процесу разбијања Југославије.

Како имаде образа да каже овако нешто након што нас је продо и у Босни и у Крајини и у Хрватској

ПАРАВОЈНЕ СНАГЕ У ХРВАТСКОЈ ПРЕШЛЕ СУ
У ФРОНТАЛНИ РАТ – НАПАДИ НА ЈНА, 193 СЕЛА ОЧИШЋЕНА ОД СРБА

У Хрватској су злочини над Србима отпочели чак раније. Пре објаве сецесије. Истим методама, у истим крајевима где је отпочео геноцид над српским народом 1941.године од стране усташких јединица у тзв. Независној држави Хрватској. Светски експерти, који су проучавали геноцид који се догодио у разно време и у различитим деловима света на пример – Лео Купер, Петер Дрост, Тед Гурц, Луис Хоровиц, Џорџ Крем итд. – дошли су до закључка да се геноцид над једним народом може догодити само један пут, да се сваки следећи покушај претвара у грађански рат. Та теза је нашла је своју потврду у Хрватској.
Геноцид над Србима у Хрватској ’41. отпочео је прављењем спискова и позивањем група ”у циљу давања обавештења”, а уместо обавештења – Срби су убијани на лицу места и одвођени у логоре. Овога пута, на сличне позиве и сличне поступке Срби су одговорили отпором, осетивши се тешко изманипулисанима, од стране политичара који су, колико до јуче, бранили идеале братства и јединства, а тада су позивали на рат у име националних идеала.
У нешто препакованој амбалажи, биле су у оптицају старе усташке формуле, усташки симболи, а кроз на брзину измењене законе Срби су изгубили статус конститутивног народа. Без икаквог налога споља, без подршке Београда, без заштите ЈНА, изоловане у касарнама, Срби у Крајини били су спремни да прихвате ризик смрти кроз борбу, али не и нови геноцид.
Давно пре сецесије ’91., у Хрватској су оперисале наоружане групе. Такозване Добровољне Постројбе Народне Заштите, које су деловале у оквиру ХДЗ и то под различитим именима ”Зебра”, ”Црна легија”, ”Вукови Вуковара” итд. У Загребу је 28. маја организована војна парада – дакле месец дана пре сецесије – на којој је приказано наоружање приспело претежно из Немачке.
Биле су то психолошке припреме за оно што ће уследити. Групе хрватских паравојних снага тих дана пребачене су и у Босну, јер је председник Туђман најавио обнову Хрватске са границама до Дрине. Након доношења одлуке о повлачењу ЈНА из Словеније и Хрватске, 18. јула 91. године, оружана дејства паравојних снага у Хрватској прерасла су у фронтални рат. Од 20. јула до 9. августа забележено је 75 напада на јединице ЈНА, 23 на касарне и 13 на ваздухоплове. Најмодернијим оружјем из арсенала НАТО-а. Паљене су српске куће и од индивидуалних злочина над Србима прешло се на масовну ликвидацију.
У кукурузишту код села Јанковца заклано је 65 Срба. Сви су идентификовани. У селу Свињареву – 25 итд. Разорена су читава села на подручју Папука и Слуња. Најмасовнији вид терора над српским народом било је принудно исељавање чиме је испољена најтешња веза између ’41. и ’91. године. Акција је започета у Западној Славонији, одмах након победе ХДЗ на изборима, стварањем психозе страха, да би се подстакло становништво на исељавање.
Примењене су различите методе извргавања руглу српске деце у школама, привођење људи у полицију, искључивање телефона, масовно избацивање Срба са посла, минирање кућа. Кризни штаб из Славонске Пожеге донео је наредбу 29. октобра – 1991. године – о исељавању Срба из 24 села: Облаковца, Оријаче, Слатине и других. И то у року од 48 сати. Наредба је била обнародована путем радија и штампе. Они који су одбили да се повинују, одведени су у логоре, дошло је до првог великог егзодуса Срба са подручја Подравске Слатине и Дарувара.

АЛИЈИНЕ КЊИГЕ ПОЗИВ НА РАТ – ДЕЈСТВА СЕ ПРЕНОСЕ НА БИХ, МУЏАХЕДИНИ ДОЛАЗЕ

Од јула 1991. године до августа 92. етнички су очишћена 193 села са српским становништвом. Веродостојни документи о свему томе достављени су Европској заједници.
Ратна дејства пренета су на територију БиХ. Идеолошки темељи постављени су још 70-те године објављивањем Исламске декларације Алије Изетбеговића, као тајног политичког програма. А затим је 84. објављена књига истог аутора под називом ”Ислам између Истока и Запада”. Потом је 1990. године поново објављена Исламска декларација. Познато је да се у њој каже: ”Не може бити мира ни коегзистенције између исламске и неисламске вере”, што се понавља и у књизи много пута.
На заседању Скупштине БиХ, 21. децембра 91. године, Изетбеговић је изјавио: ”За суверену Босну и Херцеговину спреман сам жртвовати мир”.
На принципима Исламске декларације извршена је мобилизација маса и отпочео је грађански рат уз обилату финансијску помоћ која је пристизала из Саудијске Арабије, Ирана и других исламских земаља. Уследио је и долазак великог броја муџахедина.
На шестом самиту Организације исламске конференције, одржане од 9. до 12. децембра 91. године, дакле пре него што се рат разбуктао и пре него што је Босна и Херцеговина призната, пружана је пуна подршка браћи по вери и њиховој борби за интегритет прве исламске државе у Европи иако БиХ ни данас нема већину муслиманског становништва. Уз обилату финансијску помоћ, на том скупу је одато признање Алији Изетбеговићу.
Босна и Херцеговина била је једна од главних тема и на ванредном министарском састанку те организације, одржаном у Хеди 1. и 2. децембра 92. године. Своју бригу министри су проширили овога пута и на два подручја у Србији – на Косово и Рашку област или, како је они називају, Санџак. Први ”свети ратници” (муџахедини) стигли су из Авганистана, Либана, Марока и Пакистана, наоружани оружјем које је ЦИА упутила побуњеницима у Авганистану. Приспело је и 400 чланова Хезболаха у Сарајево, као војни иструктори.

je li ovo istorija ???????????

УГОВОР ТУЂМАНА И ИЗЕТБЕГОВИЋА, РАТ СЕ ШИРИ НА КОСМЕТ, НАТО ЈЕ НА СРБИЈУ И ЦРНУ ГОРУ СРУЧИО ДЕСЕТИНЕ ХИЉАДА ТОНА БОМБИ

Следећи традицију из Другог светског рата заједничког наступа борбених јединица у рату у саставу нацистичке Немачке против демократске коалиције којој је припадала тадашња Југославија, два лидера побуњеничких паравојних снага, Туђман и Изетбеговић, потписали су у Загребу уговор који предвиђа, поред осталог, да ће оружане снаге Хрватског већа одбране бити део јединствених оружаних снага Републике Босне и Херцеговине. Уследила су изгнанства Срба из крајева које су контролисале муслиманске снаге. Десетине хиљада су истеране из Мостара, две и по хиљаде из Горажда итд. Као и у Хрватску, и у Босну и Херцеговину су упућени наводно пензионисани амерички официри – као инструктори хрватско-муслиманске војске.
Ратне операције имале су своју путању развоја и померале су се од севера ка југу и коначно су пренете на тло Србије, тј. на Косово. Сам образац, по коме су планирани разарање Југославије и рат против Југославије чија је последња фаза Косово – веома је прост. Ослонац су учиниле паравојне побуњеничке снаге, криминалне групе и терористи, а на Косову и нарко мафија. Уз оптужбе на рачун ЈНА, легитимне силе у време Словеније и Хрватске, а касније, у време Савезне Републике Југославије, на рачун Војске Југославије.
У отвореној агресији на преостали део Југославије, тј. Србију и Црну Гору, сручене су десетине хиљада тона бомби и пројектила са осиромашеним уранијумом и до сада непознатим отровима. Како су утврдили светски експерти, у агресији против Југославије 99. године, коју је извршио НАТО, бачено је пет до шест пута више отрова него на Хирошиму. Умешаност Запада, пре свега Немачке и Ватикана, била је очита од самог почетка рата. Истакнути амерички теоретичар Доналд Хоровиц, аргументовано је доказао у својој студији да национални и етнички конфликти прерастају у најсуровији облик рата онда када једна или обе стране задобију међународну потпору. И, то се управо догодило на тлу Југославије.
Рат на овом простору био је синхронизована акција сецесионистичких и спољних снага које су у припреми разбуктавања крвопролића масовно имплантиране у Југославију. Реч је о усташким екстремистима и нацистима, исламским фундаменталистима и албанским терористима које су у постојећим тензијама имале улогу детонатора за избијање сукоба, а саме спољне снаге су у почетној фази деловале иза сцене снабдевајући сецесионисте оружјем и новцем и убацујући плаћенике у земљу.
Коначно разарање Југославије извршено је кроз институционалне обмане. У завршном акту из Хелсинкија, европске земље и САД обавезале су се да ће поштовати територијални интегритет свих држава потписника. У складу са тим – и да ће се уздржати од било које акције усмерене против територијалног интегритета, политичке независности, јединства било које државе потписнице. То је члан 4.
Ти принципи потврђени су свечано у Паризу 90-те године, потписивањем Париске повеље. Само годину дана после тога, Европска заједница иступила је отворено на политичку позорницу као ударна снага разбијања Југославије.
На Брионима је 7. јула 91. потписана декларација о мирном решавању спора између федералних јединица СФРЈ.

УЛТИМАТУМ КАРИНГТОНА О НЕСТАНКУ ЈУГОСЛАВИЈЕ КАО ДРЖАВЕ И СУБЈЕКТА МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА – ПРЕКРАЈАЊЕ ПО ХИТЛЕРОВОМ МОДЕЛУ

Са позивом на акте које сам поменуо, Европска заједница се обавезала да ће у изналажењу мирног и трајног решења за кризу између федералних јединица поштовати територијални интегритет Југославије од које је, као јединог правно заштићеног субјекта, добила мандат за посредовање. У историји цивилизованог света, посреднички процес полазио је од дијагнозе узрока спора, преко постављања неколико варијанти могућих решења, до навођења концесија са којима се може рачунати. Уместо свега тога, Лорд Карингтон – на ванредном састанку конференције о Југославији, 18. октобра 91. године – ултимативно је поставио нестанак Југославије као државе и субјекта међународног права. Без алтернативе и прекрајањем простора Југославије по моделу који је применио Хитлер 41. године. Нацистичке вредности однеле су победу. Праву на разбијање државе и на сецесију дат је примат у односу на очување државе и на право на очување државе члана Уједињених нација.
Парадокс је у томе што право на побуну исте државе оспоравају у сопственој земљи – Енглези Ирцима, Шпанци Баскијцима, Французи Корзиканцима итд. А није на одмет подсетити ни на то да су се, у време када су се српски борци, заједно са савезничким снагама, борили у Другом светском рату – трупе тзв. Независне државе Хрватске, као и неке из Босне, тада такође у саставу НДХ, на многим фронтовима бориле у саставу нацистичких снага. У то време чувена ”Ханџар дивизија” из Босне упућена је, у саставу кажњеничких нацистичких снага у Француску, где је починила оне чувене злочине.
Али, вратимо се Карингтоновом папиру којим је задат први ударац субјективитету Југославије. Реч је о отвореној превари, почињеној Карингтоновим папиром. Даљи преговори претворени су у фарсу. Уследило је потом признање сецесионистичких република под снажним притиском Немачке и Ватикана, супротно елементарним принципима међународног права, пракси Уједињених нација и пракси водеће светске силе – Сједињених Америчких Држава. Наиме, на основу Смитсонове декларације од 7. јануара 1932. године, САД су се обавезале да неће признати државе које произађу из насилних промена. Тај принцип прерастао је најпре у регионално правило америчких држава, а потом у правило универзалног међународног права. Америка је и овога пута погазила сопствено право. Још током јула ’91, дакле пре него што је рат започео, министар спољних послова Немачке Геншер, заложио се за моментално признање Словеније и Хрватске. Паралелну акцију водио је и Ватикан. Према наводима амбасадора САД при Светој столици Томаса Патрика Меладија, Ватикан је још средином 91. преузео акцију без преседана у историји и ставио се на чело процеса за признање сецесионистичких република. Ватикан је вршио перманентан притисак на земље Европе да признају Хрватску и Словенију. Августа 91. године, Папа Јован Павле Други упутио је у Југославију надбискупа Торана који је по повратку поднео извештај да је Србија неспорни агресор.

ГЕНШЕР У ДЕЦЕМБРУ ’91. ПО ПОВРАТКУ ИЗ ВАТИКАНА, НАЈАВИО ДА ЋЕ НЕМАЧКА ПРИЗНАТИ ХРВАТСКУ И СЛОВЕНИЈУ

Још једна замена теза, још једна бестидна лаж и лицемерје. Овог пута од стране једног духовника. Агресија на сопствену земљу – конструкција је која се може родити само у једном крајње злонамерном подухвату. Али, штампа је то прихватила. Према наводима Меладија, постојала је савршена координација Ватикана и Немачке. Геншер је средином децембра 91. био у Ватикану, а по повратку, 19. децембра, најавио да ће Немачка признати Хрватску и Словенију, без обзира на ставове осталих земаља. То је и реализовано 23. децембра, а Ватикан је то учинио 13. јануара 92. године.
Немачка и Ватикан су при том били руковођени својим историјским геостратешким интересима. Годинама су радили на разбијању Југославије. То је недвосмилено изнео и Хелмут Кол у угледном часопису ”Политик интернационал” 94-95. година, број 66, нагласивши да историја садашње и претходне Југославије представља нераздвојну целину.
Одлучујући период отпочео је доласком на чело службе безбедности Немачке Кинкела који је успоставио најтешње везе са усташком емиграцијом. Кључне фигуре у земљи које су радиле на разбијању Југославије, према писању познатог америчког аналитичара Ерика Шмит Енбома, биле су Јосип Маловић, Јосип Бојковац, Фрањо Туђман и садашњи хрватски председник Стјепан Месић.
Месић је своју улогу потврдио и на словеначкој телевизији, где је изјавио да је идеју о разбијању (цитирам) ”Југославије желео да пренесе онима који су имали најјачи утицај на њену судбину – Геншеру и Папи. Па наставио: ”Са Геншером сам се састао чак три пута. Он ми је омогућио контакт са Светом столицом. Папа и Геншер сложили су се са потпуним разбијањем Југославије”. Уследило је потом признање Хрватске и Словеније и од осталих чланова Европске заједнице јануара ’92. године, а Босне и Херцеговине 6. априла исте године. На дан Хитлеровог напада на Југославију ’41. године.
Федералне јединице признате су, како стоји у сваком појединачном акту о признању у међународно признатим границама. Тако пише. А никада ни у једном међународном акту нису административне границе признате као међународне. Не постоји чак ни унутрашњи акт, нити је постојао о овим границама. И, оно што је најбитније у овој ствари, јесте да је признање једностран политички акт, а проблем утврђивања граница је сложен, вишестепен правни процес. Признате су, према томе, фиктивне, а не стварне државе.
Признате јединке нису поседовале елементарне предуслове државности. У науци постоји једнодушан став да су за признање државности потребни: легитимитет државног апарата, стабилност политичких и правних структура, монопол силе унутар територије и пуна контрола над употребом силе. И оно што је најбитније: држава мора испољити снагу и спремност да испуњава међународне обавезе и да осигура унутрашњу безбедност.
Ништа од свега тога није постојало у тренутку признања. Оно је извршено у ери крвавог грађанског рата, што ће остати забележено као јединствен случај у модерној историји, али у крајње негативном смислу.