Napišimo knjigu

Ok znaci tema je jasna ja napisem nekoliko reci mozda 4-5 neko drugi ide copy-paste onda on doda 4-5 reci i to je 8-10 reci.Onda neko drugi ide copy paste i sve tako.Ali molio bih vas da prica ne bude ono lupetanje samo takvo nego da bude lepa prica.Bez ruznih reci(dobro mislim mogu npr. u upravnom govoru da se upotrebe ruzne reci.Ali ne sada odvaljivanje kao sto svi rade!

Hocemo da napisemo neku horo knjigu?.Ajde krecemo SAMO CEMO USPETI AKO SE POTRUDIMO!

Bio je to hladan jesenji dan

Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete.

Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz olovne oblake

Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima.

Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana.

Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom.

Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.

Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.Imao je sedu kosu i 35 godina je policajac.

Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.Imao je sedu kosu i 35 godina je policajac. Pred njim, na radnom stolu, bila je gomila papirakoje je morao da sredi do petka. Samo dva dana do isteka roka...

Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.Imao je sedu kosu i 35 godina je policajac. Pred njim, na radnom stolu, bila je gomila papirakoje je morao da sredi do petka. Samo dva dana do isteka roka...Samo dva dana...A on nije bio spreman.Bio je svestan svoje nesposobnosti da to odradi. Ali je ipak sve to opravdavao cinjenicom da mu je zovot u haosu-cak se i pitao da li mu zbog toga ruke drhte...

Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.Imao je sedu kosu i 35 godina je policajac. Pred njim, na radnom stolu, bila je gomila papira koje je morao da sredi do petka. Samo dva dana do isteka roka...Samo dva dana...A on nije bio spreman.Bio je svestan svoje nesposobnosti da to odradi. Ali je ipak sve to opravdavao cinjenicom da mu je zovot u haosu-cak se i pitao da li mu zbog toga ruke drhte... u glavi mu je bila samo jedna misao iz proslosti koja je njegov pitom, zdrav i donekle monoton zivot uzdrmala iz korena i pretvorila u nesto sasvim drugo.

preplavio ga je osecaj straha i zlosutnosti slike iz proslosti su se pocele smenjivati pred njegovim ocima

BRIGADA FFS PROCITAJ MOJ PRVI POST ILI UOPSTE NEMOJ NI DA PISES!!!!!!!!

Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.Imao je sedu kosu i 35 godina je policajac. Pred njim, na radnom stolu, bila je gomila papira koje je morao da sredi do petka. Samo dva dana do isteka roka...Samo dva dana...A on nije bio spreman.Bio je svestan svoje nesposobnosti da to odradi. Ali je ipak sve to opravdavao cinjenicom da mu je zovot u haosu-cak se i pitao da li mu zbog toga ruke drhte... u glavi mu je bila samo jedna misao iz proslosti koja je njegov pitom, zdrav i donekle monoton zivot uzdrmala iz korena i pretvorila u nesto sasvim drugo.Preplavio ga je osecaj straha i zlosutnosti slike iz proslosti su se pocele smenjivati pred njegovim ocima.

Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.Imao je sedu kosu i 35 godina je policajac. Pred njim, na radnom stolu, bila je gomila papira koje je morao da sredi do petka. Samo dva dana do isteka roka...Samo dva dana...A on nije bio spreman.Bio je svestan svoje nesposobnosti da to odradi. Ali je ipak sve to opravdavao cinjenicom da mu je zivot u haosu-cak se i pitao da li mu zbog toga ruke drhte... u glavi mu je bila samo jedna misao iz proslosti koja je njegov pitom, zdrav i donekle monoton zivot uzdrmala iz korena i pretvorila u nesto sasvim drugo.Preplavio ga je osecaj straha i zlosutnosti, slike iz proslosti su se pocele smenjivati pred njegovim ocima.Pogled mu je postajao staklenast, ugrizao se za usnu i zazmurio. "Morise, to je samo proslost. Smiri se...Smiri se...." , mislio je.

Svaka cast! Tema je ODLICNA!!!!

Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.Imao je sedu kosu i 35 godina je policajac. Pred njim, na radnom stolu, bila je gomila papira koje je morao da sredi do petka. Samo dva dana do isteka roka...Samo dva dana...A on nije bio spreman.Bio je svestan svoje nesposobnosti da to odradi. Ali je ipak sve to opravdavao cinjenicom da mu je zivot u haosu-cak se i pitao da li mu zbog toga ruke drhte... u glavi mu je bila samo jedna misao iz proslosti koja je njegov pitom, zdrav i donekle monoton zivot uzdrmala iz korena i pretvorila u nesto sasvim drugo.Preplavio ga je osecaj straha i zlosutnosti, slike iz proslosti su se pocele smenjivati pred njegovim ocima.Pogled mu je postajao staklenast, ugrizao se za usnu i zazmurio. "Morise, to je samo proslost. Smiri se...Smiri se...." , mislio je.Izvadio je svoje tablete za smirenje i krenuo da ih pije jednu za drugom.Stalno su mu se u glavi vrtele slike mrtvaka(ako neko ima ovu rec da napise bolje neka ispravi jer ja mislim da sam je lose napisao mrtvaka) koje je video na svom zadatku.Prolazilo mu je hiljadu misli kroz glavu.

E da i taman mi pade na pamet kad god neko misli da je neku rec ili recenicu napisao lose neka je boldira pa ko moze extra da je doradi nek je doradi.Ajde ljudi malo da se organizujemo ovo moze da bude veoma zanimljivo!

Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.Imao je sedu kosu i 35 godina je policajac. Pred njim, na radnom stolu, bila je gomila papira koje je morao da sredi do petka. Samo dva dana do isteka roka...Samo dva dana...A on nije bio spreman.Bio je svestan svoje nesposobnosti da to odradi. Ali je ipak sve to opravdavao cinjenicom da mu je zivot u haosu-cak se i pitao da li mu zbog toga ruke drhte... u glavi mu je bila samo jedna misao iz proslosti koja je njegov pitom, zdrav i donekle monoton zivot uzdrmala iz korena i pretvorila u nesto sasvim drugo.Preplavio ga je osecaj straha i zlosutnosti, slike iz proslosti su se pocele smenjivati pred njegovim ocima.Pogled mu je postajao staklenast, ugrizao se za usnu i zazmurio. "Morise, to je samo proslost. Smiri se...Smiri se...." , mislio je.Izvadio je svoje tablete za smirenje i krenuo da ih pije jednu za drugom.Stalno su mu se u glavi vrtele slike mrtvaka(ako neko ima ovu rec da napise bolje neka ispravi jer ja mislim da sam je lose napisao mrtvaka) koje je video na svom zadatku.Prolazilo mu je hiljadu misli kroz glavu.Pogledao je u uramljenu sliku ....

Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.Imao je sedu kosu i 35 godina je policajac. Pred njim, na radnom stolu, bila je gomila papira koje je morao da sredi do petka. Samo dva dana do isteka roka...Samo dva dana...A on nije bio spreman.Bio je svestan svoje nesposobnosti da to odradi. Ali je ipak sve to opravdavao cinjenicom da mu je zivot u haosu-cak se i pitao da li mu zbog toga ruke drhte... u glavi mu je bila samo jedna misao iz proslosti koja je njegov pitom, zdrav i donekle monoton zivot uzdrmala iz korena i pretvorila u nesto sasvim drugo.Preplavio ga je osecaj straha i zlosutnosti, slike iz proslosti su se pocele smenjivati pred njegovim ocima.Pogled mu je postajao staklenast, ugrizao se za usnu i zazmurio. "Morise, to je samo proslost. Smiri se...Smiri se...." , mislio je.Izvadio je svoje tablete za smirenje i krenuo da ih pije jednu za drugom.Stalno su mu se u glavi vrtele slike obezglavljenih leseva koje je video na svom zadatku. Prolazilo mu je hiljadu misli kroz glavu.
Pogledao je u uramljenu sliku na stolu i svi tonovi Elijaninih plavo-zeleno sivih ociju zapljusnuse ga kao talas. Prepustajuci se njihovom iskricavom osmehu osetio je kako nervoza polako nestaje.
Zlokobna zvonjava telefona trze ga iz sanjarenja toliko naglo, da je bukvalno odskocio sa stolice, srusivsi pepeljaru na pod.

Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.Imao je sedu kosu i 35 godina je policajac. Pred njim, na radnom stolu, bila je gomila papira koje je morao da sredi do petka. Samo dva dana do isteka roka...Samo dva dana...A on nije bio spreman.Bio je svestan svoje nesposobnosti da to odradi. Ali je ipak sve to opravdavao cinjenicom da mu je zivot u haosu-cak se i pitao da li mu zbog toga ruke drhte... u glavi mu je bila samo jedna misao iz proslosti koja je njegov pitom, zdrav i donekle monoton zivot uzdrmala iz korena i pretvorila u nesto sasvim drugo.Preplavio ga je osecaj straha i zlosutnosti, slike iz proslosti su se pocele smenjivati pred njegovim ocima.Pogled mu je postajao staklenast, ugrizao se za usnu i zazmurio. "Morise, to je samo proslost. Smiri se...Smiri se...." , mislio je.Izvadio je svoje tablete za smirenje i krenuo da ih pije jednu za drugom.Stalno su mu se u glavi vrtele slike obezglavljenih leseva koje je video na svom zadatku. Prolazilo mu je hiljadu misli kroz glavu.
Pogledao je u uramljenu sliku na stolu i svi tonovi Elijaninih plavo-zeleno sivih ociju zapljusnuse ga kao talas. Prepustajuci se njihovom iskricavom osmehu osetio je kako nervoza polako nestaje.
Zlokobna zvonjava telefona trze ga iz sanjarenja toliko naglo, da je bukvalno odskocio sa stolice, srusivsi pepeljaru na pod. Promukli glas sa druge strane nije mu dao vremena da se sabere... Nekoliko adresa i broj telefona... Ime... Poznato ime...

Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.Imao je sedu kosu i 35 godina je policajac. Pred njim, na radnom stolu, bila je gomila papira koje je morao da sredi do petka. Samo dva dana do isteka roka...Samo dva dana...A on nije bio spreman.Bio je svestan svoje nesposobnosti da to odradi. Ali je ipak sve to opravdavao cinjenicom da mu je zivot u haosu-cak se i pitao da li mu zbog toga ruke drhte... u glavi mu je bila samo jedna misao iz proslosti koja je njegov pitom, zdrav i donekle monoton zivot uzdrmala iz korena i pretvorila u nesto sasvim drugo.Preplavio ga je osecaj straha i zlosutnosti, slike iz proslosti su se pocele smenjivati pred njegovim ocima.Pogled mu je postajao staklenast, ugrizao se za usnu i zazmurio. "Morise, to je samo proslost. Smiri se...Smiri se...." , mislio je.Izvadio je svoje tablete za smirenje i krenuo da ih pije jednu za drugom.Stalno su mu se u glavi vrtele slike obezglavljenih leseva koje je video na svom zadatku. Prolazilo mu je hiljadu misli kroz glavu.
Pogledao je u uramljenu sliku na stolu i svi tonovi Elijaninih plavo-zeleno sivih ociju zapljusnuse ga kao talas. Prepustajuci se njihovom iskricavom osmehu osetio je kako nervoza polako nestaje.
Zlokobna zvonjava telefona trze ga iz sanjarenja toliko naglo, da je bukvalno odskocio sa stolice, srusivsi pepeljaru na pod. Promukli glas sa druge strane nije mu dao vremena da se sabere... Nekoliko adresa i broj telefona... Ime... Poznato ime... Gde ga je već čuo? Ne, ne može biti to... Nemoguće je da ga opet stavljaju na taj zadatak, da ga opet vraćaju u isti košmar!

Bio je to hladan jesenji dan. Vetar je duvao, polako raznosio lisce i ponavljao isti taj zvizduk od kojeg se najezis od glave do pete. Suncevi zraci sramezljivo su izvirivali kroz oblake. Ali dan je bio obican, kao i svaki drugi, i nicim, bas nicim se nije razlikovao od onih dvesta devedeset dana koji su protekli pre njega. Ljudi su i dalje bili na ulicama, hodali, sedeli, zurili, ljubili, bili zauzeti sopstvenim problemime i mukama, zivotima. Niko nije ni pomislio da je ovo mozda jedan od poslednjih bezbriznih, pomalo dosadnh dana. Moris je jos uvek bio u svom stanu, i upravo palio cigaretu posle dorucka sto je cinio svakoga dana bez izuzetaka, ali ovoga puta to mu bas i nije polazilo za rukom. Njegove ruke su bile nespretne, tresle se od nervoze i briga koje su opsedale Morisov um.Imao je sedu kosu i 35 godina je policajac. Pred njim, na radnom stolu, bila je gomila papira koje je morao da sredi do petka. Samo dva dana do isteka roka...Samo dva dana...A on nije bio spreman.Bio je svestan svoje nesposobnosti da to odradi. Ali je ipak sve to opravdavao cinjenicom da mu je zivot u haosu-cak se i pitao da li mu zbog toga ruke drhte... u glavi mu je bila samo jedna misao iz proslosti koja je njegov pitom, zdrav i donekle monoton zivot uzdrmala iz korena i pretvorila u nesto sasvim drugo.Preplavio ga je osecaj straha i zlosutnosti, slike iz proslosti su se pocele smenjivati pred njegovim ocima.Pogled mu je postajao staklenast, ugrizao se za usnu i zazmurio. "Morise, to je samo proslost. Smiri se...Smiri se...." , mislio je.Izvadio je svoje tablete za smirenje i krenuo da ih pije jednu za drugom.Stalno su mu se u glavi vrtele slike obezglavljenih leseva koje je video na svom zadatku. Prolazilo mu je hiljadu misli kroz glavu.
Pogledao je u uramljenu sliku na stolu i svi tonovi Elijaninih plavo-zeleno sivih ociju zapljusnuse ga kao talas. Prepustajuci se njihovom iskricavom osmehu osetio je kako nervoza polako nestaje.
Zlokobna zvonjava telefona trze ga iz sanjarenja toliko naglo, da je bukvalno odskocio sa stolice, srusivsi pepeljaru na pod. Promukli glas sa druge strane nije mu dao vremena da se sabere... Nekoliko adresa i broj telefona... Ime... Poznato ime... Gde ga je već čuo? Ne, ne može biti to... Nemoguće je da ga opet stavljaju na taj zadatak, da ga opet vraćaju u isti košmar! Desilo se ono cega se najvise i plasio. Koliko je bio uplasen zbog svega sto se desilo toliko je bio i srecan jer je mislio da je sve proslo, ali nije bilo tako. Samo dva dana ga je delilo od kraja, za dva dana je trebao da sredi izvestaj i da slucaj bude resen, ali nesreca nikad ne ide sama.