Eraserhead
Ističe se
- Poruka
- 2.374
Srbija i Irska
Osnovna razlika između irskog privrednog napretka i sadašnjih planova srpske vlade da taj primer imitira, jeste u tome što je Irska svoju privrednu politiku prilagodila mogućnostima zarade koje su se otvorile privatnim preduzetnicima posle uspostavljanja jedinstvenog tržišta u tadašnjoj Evropskoj zajednici. U planovima srpske vlade se ne vidi ta veza.
Uzmimo, recimo, ulaganja u infrastrukturu. Pretpostavimo da bi proizvođač u jednom mestu mogao da zaradi prodajom na tržištu u nekom drugom mestu, ali između ta dva mesta nema puta. Pošto nema načina da se proizvod dostavi tom tržištu, neće biti trgovine i neće biti proizvodnje. Ako bi se uložilo u put, povećala bi se trgovina, a otvorile bi se i mnoge druge privredne mogućnosti. Ta povećana privredna aktivnost, opet, isplatiće ulaganje u put. Ovo još ne rešava pitanje ko bi trebalo da uloži u put, ali recimo da će to biti, iz ovih ili onih razloga, javno ulaganje. Onda je važno uočiti sledeću stvar: ne stvara put mogućnosti zarade, već mogućnost zarade opravdava ulaganje u put. Davno, na početku socijalističke industrijalizacije u Sovjetskoj Rusiji, Pilnjak je u jednom romanu napisao kako se "gradi put tamo gde ljudi još nisu otkrili točak". Sama, dakle, činjenica da postoji put, ne znači da će biti dovoljno ljudi i robe koji će njime putovati.
Isto važi i za ulaganja u ljudski kapital. Neka proizvodnja koja bi se inače isplatila, ne može da se započne ukoliko nema odgovarajuće radne snage. Ako bi se uložilo, recimo, u određeni nivo obrazovanja - nije baš trivijalno pitanje u koji nivo koliko - ta bi mogućnost zarade mogla da se ostvari. Ali, opet, ne stvara obrazovanje mogućnost zarade, već izgledi da se zaradi, opravdavaju ulaganje u obrazovanje. Inače, mogu obrazovani ljudi da se presele u neku drugu zemlju. Emigracija je bila dugoročni problem Irske, a nije mali problem ni u Srbiji.
Da bi se sve ovo ilustrovalo na primeru Irske, jedan podatak je od posebnog značaja: koliko su strana, uglavnom američka, privatna ulaganja u Irsku povećana i istovremeno smanjena u Velikoj Britaniji. U trenutku kada se otvorilo evropsko tržište, Irska je imala dohodak po glavi stanovnika koji je bio negde oko 60 odsto onoga u Velikoj Britaniji. Uzmimo da je sličan bio odnos između plata u ovim dvema zemljama. Ukoliko zemlja sa nižim platama može da ponudi isti kvalitet infrastrukture i ljudskog kapitala, zarada na razlici u troškovima rada bi mogla da bude veoma značajna. Dakle, javna ulaganja u infrastrukturu i ljudski kapital imaju opravdanje. Kasnije se pojavila i pogodnost korišćenja evropskih fondova, tako da su povećani budžetski troškovi bili opravdani. Dakle, otvorila se mogućnost zarade koju su irske vlasti iskoristile tako što su ulagale u infrastrukturu i u obrazovanje.
Pri tom su mogle i da smanje porez na dobit, jer su se počele oslanjati na transfere iz evropskog budžeta, a i zato što je Irska počela da uvozi radnu snagu, koja je doprinosila poreskim prihodima. Smanjenje poreza na dobit, međutim, često ne utiče na povećanje ulaganja, jer je kompenzacija za rđavo funkcionisanje instituticija. Irska je imala funkcionalne institucije i pravni sistem koji je bio razumljiv i poznat stranim investitorima, tako da je niža stopa poreza na dobit bila pravi dodatni podsticaj. U Srbiji su institucije nefunkcionalne, tako da se trošak koji one prave ne može mnogo smanjiti fiskalnim merama.
Dakle, da bi javna ulaganja dovela do značajnog i održivog privrednog napretka, potrebno je videti na koja se tržišta računa i u odnosu na koga se povećava konkurentnost Srbije. Ništa od toga se ne može naći u sadašnjim investicionim planovima srpske vlade. Računa se da će se ulaganja isplatitit, jer su se isplatila u Irskoj, a još se više veruje da će doneti glasove na izborima koji slede. I ovo drugo nije sigurno.
Vladimir Gligorov
Osnovna razlika između irskog privrednog napretka i sadašnjih planova srpske vlade da taj primer imitira, jeste u tome što je Irska svoju privrednu politiku prilagodila mogućnostima zarade koje su se otvorile privatnim preduzetnicima posle uspostavljanja jedinstvenog tržišta u tadašnjoj Evropskoj zajednici. U planovima srpske vlade se ne vidi ta veza.
Uzmimo, recimo, ulaganja u infrastrukturu. Pretpostavimo da bi proizvođač u jednom mestu mogao da zaradi prodajom na tržištu u nekom drugom mestu, ali između ta dva mesta nema puta. Pošto nema načina da se proizvod dostavi tom tržištu, neće biti trgovine i neće biti proizvodnje. Ako bi se uložilo u put, povećala bi se trgovina, a otvorile bi se i mnoge druge privredne mogućnosti. Ta povećana privredna aktivnost, opet, isplatiće ulaganje u put. Ovo još ne rešava pitanje ko bi trebalo da uloži u put, ali recimo da će to biti, iz ovih ili onih razloga, javno ulaganje. Onda je važno uočiti sledeću stvar: ne stvara put mogućnosti zarade, već mogućnost zarade opravdava ulaganje u put. Davno, na početku socijalističke industrijalizacije u Sovjetskoj Rusiji, Pilnjak je u jednom romanu napisao kako se "gradi put tamo gde ljudi još nisu otkrili točak". Sama, dakle, činjenica da postoji put, ne znači da će biti dovoljno ljudi i robe koji će njime putovati.
Isto važi i za ulaganja u ljudski kapital. Neka proizvodnja koja bi se inače isplatila, ne može da se započne ukoliko nema odgovarajuće radne snage. Ako bi se uložilo, recimo, u određeni nivo obrazovanja - nije baš trivijalno pitanje u koji nivo koliko - ta bi mogućnost zarade mogla da se ostvari. Ali, opet, ne stvara obrazovanje mogućnost zarade, već izgledi da se zaradi, opravdavaju ulaganje u obrazovanje. Inače, mogu obrazovani ljudi da se presele u neku drugu zemlju. Emigracija je bila dugoročni problem Irske, a nije mali problem ni u Srbiji.
Da bi se sve ovo ilustrovalo na primeru Irske, jedan podatak je od posebnog značaja: koliko su strana, uglavnom američka, privatna ulaganja u Irsku povećana i istovremeno smanjena u Velikoj Britaniji. U trenutku kada se otvorilo evropsko tržište, Irska je imala dohodak po glavi stanovnika koji je bio negde oko 60 odsto onoga u Velikoj Britaniji. Uzmimo da je sličan bio odnos između plata u ovim dvema zemljama. Ukoliko zemlja sa nižim platama može da ponudi isti kvalitet infrastrukture i ljudskog kapitala, zarada na razlici u troškovima rada bi mogla da bude veoma značajna. Dakle, javna ulaganja u infrastrukturu i ljudski kapital imaju opravdanje. Kasnije se pojavila i pogodnost korišćenja evropskih fondova, tako da su povećani budžetski troškovi bili opravdani. Dakle, otvorila se mogućnost zarade koju su irske vlasti iskoristile tako što su ulagale u infrastrukturu i u obrazovanje.
Pri tom su mogle i da smanje porez na dobit, jer su se počele oslanjati na transfere iz evropskog budžeta, a i zato što je Irska počela da uvozi radnu snagu, koja je doprinosila poreskim prihodima. Smanjenje poreza na dobit, međutim, često ne utiče na povećanje ulaganja, jer je kompenzacija za rđavo funkcionisanje instituticija. Irska je imala funkcionalne institucije i pravni sistem koji je bio razumljiv i poznat stranim investitorima, tako da je niža stopa poreza na dobit bila pravi dodatni podsticaj. U Srbiji su institucije nefunkcionalne, tako da se trošak koji one prave ne može mnogo smanjiti fiskalnim merama.
Dakle, da bi javna ulaganja dovela do značajnog i održivog privrednog napretka, potrebno je videti na koja se tržišta računa i u odnosu na koga se povećava konkurentnost Srbije. Ništa od toga se ne može naći u sadašnjim investicionim planovima srpske vlade. Računa se da će se ulaganja isplatitit, jer su se isplatila u Irskoj, a još se više veruje da će doneti glasove na izborima koji slede. I ovo drugo nije sigurno.
Vladimir Gligorov
