Eraserhead
Ističe se
- Poruka
- 2.374
Što god da je Marti Ahtisari stvarno rekao i kako god tumačili njegove „retoričke izlete“, jedno je sasvim izvesno: gađajući u najosetljiviju tačku ovdašnjeg nacionalnog „ponosa“ (Kosovo) zapravo je - svesno ili ne, svejedno - pripomogao da se bolje i lakše shvati količina i veličina nacionalnih frustracija (i iluzija i obmana) u kojima se Srbija našla u samom finišu bitke za Kosovo. A i da se pitanje - kuda (ponovo) ide Srbija, podigne na nivo prvorazrednog, dakle, važnijeg od (ne)izvesnog ishoda rasplitanja srpsko-albanskog čvora.
Finski diplomata, u stvari, nije rekao ništa više od onoga što smo već znali. Preciznije, od onoga što smo (i mi i naše okruženje) doživeli i preživeli u Miloševićevoj hazarderskoj igri sa fatalnom privlačnošću nacionalizma. Vratio nas je na vreme nacionalne homogenizacije i „izvoza revolucije“ s kraja osamdesetih, ratne mobilizacije iz prve polovine devedesetih, prokockanog nacionalnog dostojanstva i istorijskog kredibiliteta, na razdoblje krupnih i razarajućih političkih, vlastodržačkih i ideoloških manipulacija. Sve do konačnog vojnog i nacionalnog poraza u Kumanovu.
Ta, reklo bi se, jednodecenijska kolektivna manipulacija, danas, skoro šest godina od 5. oktobra, kada ni kreator i egzekutor nacionalnog samoubistva nije među živima, dobija sve opipljivija obeležja kolektivne amnezije. Kako kratko, selektivno ili deformisano pamćenje ima svoje posledice, ali i cenu, samo će, nema sumnje, neupućene strance iznenaditi ono što se u Srbiji dešava. Pre svega, činjenica da se u najvećem delu nacionalne i političke elite, njenim „institucijama sistema“ i najuticajnijim medijima na optužbu o kolektivnoj (političkoj a ne krivično-pravnoj) odgovornosti jedne nacije odgovara podmetanjem kukavičijeg jajeta u obliku neke nove, donekle modifikovane homogenizacije, koja treba da pokaže kako su svi drugi krivlji od Srbije, kako je Milošević proizvod samog sebe, sopstvene vlastodržačke pohlepe. Javnost, naime, valja mobilisati u suprotstavljanju „planovima za otimanje 15 procenata srpske teritorije“. Čini se to nametanjem kolektivnog modela razmišljanja, pri čemu poznata kletva sa spomenika Kosovskom boju dobija prizvuk ozbiljne i zloslutne pretnje. Što kroz SMS poruke „Idemo na Kosovo“, što „praskom petardi“ ispred zgrade B92 i medijskim poternicama za „nepoćudnim damama“ N. Kandić, B. Kovačević - Vučo i S. Biserko. Koliko tek toj psihozi doprinose zvanične poruke „da nijedan srpski političar neće potpisati gubitak Kosova“, „da se Kosova nećemo odreći ni po cenu neulaska u Evropu“ i ulaska u novu samoizolaciju, uterivanje tzv. nacionalne sabornosti kao pokušaj da se uspostavi novi, prosvećeniji oblik nacionalnog totalitarizma.
Vlast se, naravno, diči demokratskim preobražajem Srbije, njeni kritičari, pak, da je ovde na delu - još jedna (da li i poslednja?) odbrana Miloševićeve i memorandumske politike. Nekad se ona branila bacanjem cveća na tenkove za Vukovar, medijskim linčom „izdajnika“ i „stranih plaćenika“, „prkosom“ na beogradskim mostovima, ubistvima i progonom političkih neistomišljenika, prevaspitavanjem nacije po uzoru na Miloševića, Šešelja, Arkana, ružičastog turbo-folka. Danas se „evropska Srbija“ štiti veličanjem ratnih zločinaca, opstrukcijom saradnje sa Hagom, dominacijom konzervativne narodnjačke „domaćinske“ Srbije. Evropa je, zasad, samo - rezervna varijanta.
Ivan Torov
http://www.ekonomist.co.yu/magazin11/broj_329/nc/nc1.htm
Finski diplomata, u stvari, nije rekao ništa više od onoga što smo već znali. Preciznije, od onoga što smo (i mi i naše okruženje) doživeli i preživeli u Miloševićevoj hazarderskoj igri sa fatalnom privlačnošću nacionalizma. Vratio nas je na vreme nacionalne homogenizacije i „izvoza revolucije“ s kraja osamdesetih, ratne mobilizacije iz prve polovine devedesetih, prokockanog nacionalnog dostojanstva i istorijskog kredibiliteta, na razdoblje krupnih i razarajućih političkih, vlastodržačkih i ideoloških manipulacija. Sve do konačnog vojnog i nacionalnog poraza u Kumanovu.
Ta, reklo bi se, jednodecenijska kolektivna manipulacija, danas, skoro šest godina od 5. oktobra, kada ni kreator i egzekutor nacionalnog samoubistva nije među živima, dobija sve opipljivija obeležja kolektivne amnezije. Kako kratko, selektivno ili deformisano pamćenje ima svoje posledice, ali i cenu, samo će, nema sumnje, neupućene strance iznenaditi ono što se u Srbiji dešava. Pre svega, činjenica da se u najvećem delu nacionalne i političke elite, njenim „institucijama sistema“ i najuticajnijim medijima na optužbu o kolektivnoj (političkoj a ne krivično-pravnoj) odgovornosti jedne nacije odgovara podmetanjem kukavičijeg jajeta u obliku neke nove, donekle modifikovane homogenizacije, koja treba da pokaže kako su svi drugi krivlji od Srbije, kako je Milošević proizvod samog sebe, sopstvene vlastodržačke pohlepe. Javnost, naime, valja mobilisati u suprotstavljanju „planovima za otimanje 15 procenata srpske teritorije“. Čini se to nametanjem kolektivnog modela razmišljanja, pri čemu poznata kletva sa spomenika Kosovskom boju dobija prizvuk ozbiljne i zloslutne pretnje. Što kroz SMS poruke „Idemo na Kosovo“, što „praskom petardi“ ispred zgrade B92 i medijskim poternicama za „nepoćudnim damama“ N. Kandić, B. Kovačević - Vučo i S. Biserko. Koliko tek toj psihozi doprinose zvanične poruke „da nijedan srpski političar neće potpisati gubitak Kosova“, „da se Kosova nećemo odreći ni po cenu neulaska u Evropu“ i ulaska u novu samoizolaciju, uterivanje tzv. nacionalne sabornosti kao pokušaj da se uspostavi novi, prosvećeniji oblik nacionalnog totalitarizma.
Vlast se, naravno, diči demokratskim preobražajem Srbije, njeni kritičari, pak, da je ovde na delu - još jedna (da li i poslednja?) odbrana Miloševićeve i memorandumske politike. Nekad se ona branila bacanjem cveća na tenkove za Vukovar, medijskim linčom „izdajnika“ i „stranih plaćenika“, „prkosom“ na beogradskim mostovima, ubistvima i progonom političkih neistomišljenika, prevaspitavanjem nacije po uzoru na Miloševića, Šešelja, Arkana, ružičastog turbo-folka. Danas se „evropska Srbija“ štiti veličanjem ratnih zločinaca, opstrukcijom saradnje sa Hagom, dominacijom konzervativne narodnjačke „domaćinske“ Srbije. Evropa je, zasad, samo - rezervna varijanta.
Ivan Torov
http://www.ekonomist.co.yu/magazin11/broj_329/nc/nc1.htm
