Lekcije pametnog čoveka

Eraserhead

Eraserhead

Ističe se
Poruka
2.374
Srđa Popović: U Danasu se pojavi intervju sa ovim Slobodanom Samardžićem. E sad, koliko se sećam, Samardžić i Leon Koen su bili jedini i glavni izvor te izjave koja je glasila, skraćeno - Srbi su krivi kao narod. I sada on u tom intervjuu kaže - Ahtisari je doslovno kazao: Srbija je kriva kao nacija. E sad čekaj, to je neka druga priča, između nacije i naroda postoji ogromna razlika i izgleda da ovi naši političari nisu bili u školi tog dana kada se to učilo - šta je narod, a šta je nacija. Narod potiče iz rodovsko-plemenskih korena i šta ga karakteriše, krvno srodstvo, srodnička veza i kultura, to je religija, jezik, običaji - to je narod. Postoje narodi koji nisu nacije, Kurdi nisu nacija, a naravno da su narod, Jevreji dugo vremena nisu bili nacija, nisu imali ni svoju teritoriju, ni svoju vladu, niti su bili neka politička zajednica, bili su narod, oni nisu bili nacija. Amerikanci su nacija, stvorena od nekoliko naroda. Vi imate narode koji su stvorili nekoliko nacija, Nemci su stvorili Švajcarsku i Austriju i Nemačku, pa i mnoge nacije se sastoje od mešavina naroda i rasa. To je jedna politička zajednica koja ima svoju teritoriju, ima svoju vladu. I kad se kaže - Srbi kao nacija, misli se srpska država, to jest vi kao država ste krivi. Sad, i to - krivi i odgovorni, to je opet nešto što se stalno meša. Kolektivna krivica uopšte ne proizilazi iz onoga što je Ahtisari rekao.

I kao drugo, taj histerični ton. Histerični ton u smislu kliničke histerije, to ne kažem u nekom metaforičnom smislu. Kada vi imate jedan snažan unutrašnji konflikt, onda stalno osluškujete da neko u to ne pipne, jer ako neko u to pipne, vi ćete onda reagovati napadom i to onako teatralno, histerično znači, senzacionalno, iz sveg glasa - to je histerična reakcija. A šta je konflikt u koji se tu dira, čemu se to približio Ahtisari što je njih tako uzbudilo – on se približio tom konfliktu. Ja ću sada da kažem nešto što može da bude problematično, ali ja to stvarno mislim, ja mislim da sada u srpskom narodu postoji duboko potisnuto osećanje krivice, ono je duboko potisnuto i čim neko upotrebi reči - zločin, Hag, Karla del Ponte, odgovornost, genocid - onaj konflikt počne da radi i počinje ta histerična reakcija - sad si me pogodio strašno! A šta je taj konflikt? Postoji jedan veliki broj ljudi, koji mi stalno potcenjujemo, koji se intimno identifikuje s Miloševićem, koji se intimno identifikuje s Mladićem, sa Karadžićem, a nekad se to i govorilo, sad se ustežu - svi smo mi Mladić, svi smo mi Karadžić, a istovremeno znaju, sad već svi, da su to zločinci. I sad on govori sebi - pa ja sam na strani Mladića i Miloševića i Karadžića, ali oni su zločinci, a ja nisam na strani zločinaca, ali ja sam na strani Karadžića, Miloševića i Mladića. I tu se stvori jedan čvor, koji oni nikad ne razrešavaju. I to je to potisnuto osećanje krivice. Naravno, tu nije reč o krivično-pravnoj krivici, nego jednom moralnom osećanju krivice.

Da malo proširimo razgovor, vi možete imati osećanje krivice, a da u objektivnoj stvarnosti nema nikakvog osnova za to. I može da se postavi pitanje da li postoji neki osnov za to osećanje krivice. Ja mislim da postoji, ja mislim da postoji. Kada se setim onih aklamacija Miloševićevu, one plebiscitarne podrške Miloševiću - pa svako je tu malo bio saučesnik koji je ohrabrivao tu njegovu aroganciju, militantnost i nasilnost, kada su one bile već potpuno očigledne. A da ne govorim o onima koji su ga birali. Razgovarao sam sa nekim ljudima, oni kažu - pa dobro, ti ljudi su bili u zabludi, neki su to činili iz komformizma. Pa tu se radi o političkoj odgovornosti koja je objektivna, odgovaraš i za zabludu i za glupost i za komformizam, jer si proizveo jednu posledicu. Svako od ljudi koji su glasali za Miloševića je doprineo postizanju jedne posledice, kao što je na primer Srebrenica i oni to svi znaju. I bilo bi suludo kazati da neko ko glasa nema nikakvu odgovornost prema posledicama svog glasanja. Pa dobro, ona je srazmerno manja, ona se deli, onih dva miliona ljudi koji su glasali za njega na septembarskim izborima 2000, svako od njih snosi dvomilioniti deo te odgovornosti - ali je ima, a ta odgovornost opet nije odgovornost naroda, jer ne glasa narod, nego glasaju birači kao politički subjekti.

A najviše me zabavlja kada čujem od tih ljudi koji nas brane od kolektivne krivice da kažu - dovoljno smo kažnjeni, jer smo bombardovani. E, to je vrlo zanimljivo, jer bombardovan je ceo narod i kaže se da je ta kazna dovoljna, srazmerna čemu? Pa krivici tog naroda, jer ne kažu oni da je to bila neopravdana kazna, nego dovoljna, pa nemojte sad još! Ti koji se najviše bore protiv kolektivne krivice, jedino oni i misle da ona postoji, a naročito vole da govore o kolektivnoj krivici oni koji imaju individualnu krivicu, jer to je onda super, ja utopim svoju individualnu krivicu u ovu kolektivnu, pa onda kažem - a kolektivne krivice nema, prema tome niko nije kriv i to je super. Tako da je Ahtisari njima kazao - Srbi kao nacija, to znači kao politička zajednica, kao država, odgovorni su za pogreške svoje katastrofalne politike i to će naravno imati uticaj na donošenje konačne odluke Saveta bezbednosti o Kosovu.

Odličan je taj intervju Samardžića Danasu, kroz ceo razgovor on objašnjava da je ta nezavisnost nemoguća, a glavni mu je argument da bi to bilo suprotno odluci 1244. A ceo proces se vodi da bi se ukinula ta rezolucija i zamenila novom, jer po stanovištu Saveta bezbednosti stanje kakvo je stvoreno tom rezolucijom je postalo neodrživo i ona mora da se promeni. Ceo ovaj postupak pregovora se vodi da bi se videlo kako da se ona promeni. Samardžić je 18 puta kazao - ali to bi bilo suprotno rezoluciji 1244. Pa mislim, kako on to zastupa tamo, ja nemam pojma, jer ako on to govori tamo, ljudi mora da se češu po glavi i pitaju - pa o čemu ovaj priča, jel' ovaj zna uopšte zašto smo se mi ovde sastali. Tako da se vidi da su ti zločini i taj Hag i ta suđenja i te tužbe još uvek osnovno pitanje odnosa među narodima na Balkanu i uopšte preduslov da se bilo kuda iskorači, jer taj kamen nam stoji u želucu, mi ga prevrćemo, svariti ga ne možemo. Zatvaramo oči, mi ćemo u budućnost, mi ćemo ne znam gde, u Evropu, ali Mladića ne damo. To je jedna paraliza ogromnih razmera, koja ogromnu štetu nanosi nama, koji bi nekako hteli da se iskobeljamo iz onoga što se ovde događalo 20 godina, da jedanput to prekrstimo i što oni kažu - živimo kao normalni ljudi. Pa ne možeš da živiš kao normalan čovek kada imaš nenormalan problem. Reši taj problem, pa ćeš da budeš normalan čovek, da živiš normalno.

Ti lepo vidiš da su se oni toj Ahtisarijevoj izjavi, navodnoj ili tačnoj, ne znamo više, obradovali, kao što se Milošević bombardovanju obradovao. Kada mu kaže Holbruk - pa znaš šta će sada da bude, a on kaže - znam, vi ćete da nas bombardujete, super, pa da vidite onda kada vas zamrzimo, ništa neće ostati od vas. Tako i ovi, vidite da su oni presrećni i više se ni ne pitaju da li je on to kazao ili nije, jer toliko bi bilo lepo da je to kazao da ne mogu više to da ispituju. Uostalom - taknuto-maknuto.

Svetlana Lukić: I ako nije rekao, rekao je.

Srđa Popović: Sad mu ne bi dali ni da povuče izjavu - a nema, nema, rekao si!

Svetlana Vuković: I onda Koštunica na tom talasu odlazi u Guču i širi ruke, ono je neverovatna fotografija.

Srđa Popović: On mi već dugo izgleda kao da je na nekom daljinskom upravljaču, da neko drugi to sve radi, da on samo pozajmljuje svoje telo toj priči, jer vi ne možete da povežete to što on govori i to njegovo vikanje, jer on počne da viče kad misli da treba da pokaže neku emociju. On ne može da pokaže nikakvu emociju, jer on je robot i to pokvaren, trebalo bi ga dati na neku popravku. Stvarno kažem, ja tu ne vidim čoveka, on je sve te tekstove napisao kod kući, vidite da je glodao tu olovku da napiše ono - vlastan, u volji i nevolji, mislim te kerefeke. Vidi se da je iz malog mozga izvlačeno nešto što bi po njegovom mišljenju trebalo da liči na nešto što narod voli - inače on pojma nema ni šta taj narod voli. Drugo je Velja, kad im on kaže, Velja je taj, Velja to misli, a ovaj je kao neko ko je poslat da to glumi, i to je sve zajedno jedna potpuno beživotna predstava. Možda bi se bolje, što kaže Vladeta, ponašao na Berlinskom kongresu, ali u Guči izgleda komično.
 
Odavno mislim da su oni prestali da nas stvarno lažu, mislim u onom smislu da veruju da će nas obmanuti, dovesti u zabludu. Oni vide da je ovaj narod postao potpuno ciničan, da mu je sve jasno, da ga niko ne može ni o čemu slagati i da je rezigniran. I sad se oni voze na toj rezignaciji, a ne više na tim lažima. Dok su mogli da lažu, lagali su, sada vide da to ne vredi, ali nije ni važno, jer je svet rezigniran, ciničan i apstiniraće, i eto tako, mi ćemo tu da tavorimo, nama više i ne treba, naši su ciljevi skromni, živimo u dosadnoj zemlji, super. Prestali su oni da lažu, znaju oni da im niko ne veruje i samo naivni ljudi kao Nataša i Sonja i vi i ja, mi ih nešto uterujemo u neku laž. Mislim stvarno, koga briga, to su stvarno naivni pokušaji da se njima doaka, mislim da je svima sve jasno. Oni imaju jednu jedinu kočnicu, to je ta međunarodna zajednica i to će njih držati na nekoj uzdi, a pravo da vam kažem, mislim da taj zapad nema neko naročito mišljenje o nama, što bih mogao i da razumem, i kada bi sada oni bili ovde i slušali šta mi govorimo oni bi mislili - pa vi ste neki ludaci, budale neke, pa ne može to ovako kod vas u Srbiji, nema to šansu, budite zadovoljni, niko ne bije. Pa pomalo i biju, ali dobro, nije kao kod Miloševića, ipak vam je bolje, ne možete vi da se nadate da sutra postanete Švedska. Dobro vam je tako i tu ima, kako bih vam kazao, jednog blagog rasizma u tome svemu, koji se mogao osetiti za vreme rata, kada su bile te priče - pa oni se večno kolju, to su primitivni, zaostali, prljavi narodi, to vam je Balkan, tako vam je to na Balkanu, ne možemo mi tamo da primenjujemo naša merila o tome šta je lepo, šta nije lepo, šta je zločin, šta nije zločin. I onda se javljaju i ovi naši postmodernisti sa time da je to kulturni imperijalizam, ne mogu oni nama da nameću te svoje vrednosti, kao to da je zločin nešto loše, jer mi imamo drugu kulturu. To je jedan takav galimatijas, u kojem su oni zadovoljni malim s naše strane, a to malo će im ovi i davati, jer ne mogu oni da opstanu bez njih.

Kaže mi jedna iz nevladine organizacije - oni nas nikad ne pitaju, pa šta će tebe da pitaju kad si nemoćna, šta s tobom ima da razgovara, šta ti možeš da isporučiš, ne možeš ništa da isporučiš, oni razgovaraju s onim koji može nekog da isporuči, a ko je to - to je vlada. Njima, ako hoće nešto da dobiju, moraju nešto da progledaju kroz prste ili da ih potpuno otkače, a onda to ne valja ni za koga, onda su nas osudili na izolaciju i onda možemo stvarno opet da piškimo u gaće kao i ranije i više nema ni stida ni srama, to znamo kako izgleda. Tako da oni drže tu vladu u nekom stanju pokušaja da im malo izađu u susret, malo da ih prevare, malo da ih slažu, malo da ih navedu da i oni nešto učine. Eto, i to je taj status quo, gde ja i dalje mislim da je ta međunarodna zajednica najpozitivniji politički faktor, oni ipak nešto zahtevaju i imaju moć da zahtevaju.

Svetlana Vuković: Mi sami od sebe ne zahtevamo ništa. Ne bi se ni ime Mladića pominjalo, to ime se ne bi pominjalo, a kamoli šta drugo. Jedino kada se Mladić pominje, to je kad sa zapada kažu - nema ničega bez Ratka Mladića.

Srđa Popović: Tako je. Ne, napravili su napredak, to je vrsta napretka koju pravi ova vlada - izustili su reč hapšenje. Posle tolikih godina, sada su izustili - hapšenje, eto. Ali neće hapsiti, nego su samo izustili. To je tako mic po mic, pa je neko tamo možda zadovoljan – eto, kazali su uhapsićemo. Mi smo sebi dali sve popuste koje nam niko nije dao - pa ne može to kod nas, nismo mi za to. Sećam se jednog sudije koji mi je kazao - a, pa nije ovo Švajcarska, samo zato što sam se pozvao na neki zakon koji on nema običaj da primenjuje - a, pa nemojte, kolega. Ili vam kažu - naša je praksa ovakva, kažem - a zakon, ne znam ja zakon, naša je praksa da to ne dopuštamo, i gotovo. Ko najveću budalu su vas ovde uvek smatrali kada se pozovete na ustav. Šta, ustav, nemaš ništa pametnije da kažeš, znači gotov si, nemaš nikakve argumente, potežeš mi tu neki ustav, neke civilizacijske vrednosti, neke gluposti, Ujedinjene nacije, Povelju, idi bre, čoveče, znaš li ti gde si. Sad si pokazao da ništa ne možeš.

Pogledajte ovo suđenje, da se nadovežemo. Oni čim su ubili Đinđića, počelo je sa tom rezignacijom, tada je stvorena ta rezignacija - evo, jedan probao i koknuli ga, čemu još možemo da se nadamo - ničemu. Ovo je suđenje koje im smeta do neba. Uspeli su da ga parče po parče otkidaju. Hajde, uhapsili Radovanovića, pa uhapse Gorana Kljajevića, pa hajde sad izjavi da je to na staklenim nogama, pa ćemo da ih ukinemo, pa smeni Prijića, pa izbacili Vitorovića. I na kraju su doveli ljude, koji su učesnici tog suđenja, do tog osećanja nemoći i rezignacije. Mislim da je i Marko kazao - pa dobro, nećete to da se sudi, pa eto vam onda, ako tako mislite, pa eto, ne može ništa znači, pa ne može, povinovaću se tome i gledam kako neki svoj lični život mogu da uredim bez toga. Nemam pojma šta Marko misli, ali ne bih se začudio da je Marko Kljajević dotle doveden. Pa crvene ruže, pa dovedi JSO u sudnicu, pa Legija piše knjige, pa mislim to je jedno bezočno, sistematsko mlevenje celog tog postupka, koje je na kraju kod ljudi proizvelo, nisu ljudi ludi, vide - pa ne možemo mi tako sami. Kako može da funkcioniše neki sud protiv koga je sopstvena država? Pa ne može da funkcioniše.

I ko će se usuditi da uđe u to veće, a da ne traži jedan priličan period za upoznavanje s predmetom, za koje vreme će Zvezdanu Jovanoviću isteći pritvor, jer to je situacija! Ili će da uđe u predmet, a ne zna predmet i ne može ni da se upozna s predmetom do kraja suđenja. Da ne govorim o tome da je krivični postupak usmen i da bi sve te sudije trebalo da ocenjuju verodostojnost svedoka tako što ga čuju, što ga vide, što steknu neki utisak o njemu, jer ljudi vide kada neko laže, a kada govori istinu. Mi ljudi smo dosta vešti u toj proceni, da ne govorim o profesionalnim sudijama. On je svega toga lišen, taj koji će sada da uđe, on ništa od toga ne može, on će da popuni to treće mesto, treću stolicu. Kakav će da bude njegov doprinos, pa ja mislim - nikakav, ja mislim nikakav.
 
Svetlana Lukić: Na kraju ćemo mi, koji smo to gledali sa strane, da kažemo - znaš šta, bolje da ničeg nije bilo.

Srđa Popović: Oni su prepoznali da naša jedina nada, a njihova jedina bojazan, može da dođe iz tog takozvanog civilnog sektora, koji je slab, šta da pričamo, on je slab. Ali oni su sada odlučili da povedu ideološku borbu protiv tog civilnog sektora. A glavni adut, kako ja to osećam, i NIN-a i Politike, Nove političke misli, jeste da se svako zalaganje za bilo kakve univerzalne vrednosti proglasi za komunističku ujdurmu. I sada je po njima Latinka Perović, koja je isključena iz partije pre 40 godina, *********, a Vučelić nije *********, ni Mihajlo Marković ni Dačić ni ovaj Vučinić, što sa stranim službama hendluje, oni nisu, nego je glavna ********* Latinka Perović. Ako im je to logika, onda je to fašistička logika, to je guilt by asociation, to je proglašavanje krivice po pripadnosti.

Ti ljudi, kaže, čiji su roditelji bili komunistički ambasadori, pa su tamo išli u neke dobre strane škole, naučili jezike i sad su se oni dočepali tih nevladinih organizacija i haraju tu, a njihova krivica je u tome, izgleda, što su sposobni da to rade i šta ti je bio tata. Pa valjda oni imaju prava ne neku nezavisnu svoju sudbinu, bez obzira šta im je tata bio, ali ovo je patrijarhalna zemlja u kojoj ste vi vlasništvo svog oca i naravno da ga nastavljate i prvo pitanje glasi, što bi kazao Matija Bećković - čiji si ti, mali, i po tome vas ocenjuju. To je stvarno fašistička misao, reći da smo svi određeni svojim poreklom i nema ti tu vrdanja. Mislim da to zaslužuje stvarno ozbiljne razgovore, šta sve ti novi ideolozi Antonići, Vukadinovići, Smajlovićka, ceo NIN, šta oni to zastupaju, kakve su to ideje koje oni zastupaju? U ime čega oni optužuju to civilno društvo, s kojih pozicija? Ja znam da je ono naša jedina nada, a i oni to znaju i to bi da satru, to malo što ima bi da satru.

Tako morate da se ponašate kad branite jednu politiku, koja je doživela svoj istorijski poraz. Ona može da se brani samo tim sredstvima, da pokušate da ugušite sve drugo, da ništa drugo ne postoji nego samo to, jer čim se to izloži nekoj polemici, nekom argumentu, vidi se da je šuplje do dna, da tu ničeg nema. I onda se uvodi taj moralni relativizam. Čim im kažete da nešto nije pošteno oni kažu - aha, misionarstvo, moralni fundamentalizam. Čim vi kažete - ne možete da postavite pitanje je li Mladić heroj ili ubica, oni kažu - a, to je suviše isključiva pozicija. Trebalo bi valjda neku treću, srednju poziciju da nađemo, da je on neki heroj ubica ili ubilački heroj. To su gluposti, to ne može da izdrži nikakvu proveru. To može da postoji samo ako se sve drugo ućutka. Pustite trube iz Guče do daske, pa ništa neće da se čuje.

Znate, pre neki dan sam prolazio preko Trga Republike i gledao onaj cirkus: šest muzika, milion ljudi, baloni i ne znam šta se tamo nije našlo na tom Trgu slobode. Stvarno bi bilo jako dobro za ovaj narod da im neko sedam dana ukine televiziju, muziku i kafiće, da sednu malo da razmisle, u tišini sa svojom porodicom, da se vide, da se pogledaju, da pogledaju oko sebe, da progovore normalnim ljudskim glasom. Mi živimo u potpuno ispražnjenom svetu, ispražnjenom od smisla, značenja, a prepunom buke, buke brbljanja i galame kojom se pokriva ta praznina ovog života. Hteo sam da pomenem i Velikog brata, ali neću da vam pravim problem. To je jedno ogromno, vrlo skupo Ništa, gde su doveli neke jadne, mlade ljude, koji nisu krivi što su to što su, a neprijatno je gledati ih i neprijatno je i čemu ih izlažu i do koje mere su oni tim javnim prikazivanjem poniženi, a to i ne primećuju. A još strašnije je da neko vidi kao zabavu to što mi to gledamo. Pa, to je kao kada bi se smejali kada neko padne i slomi nogu, pa nekim ljudima je to zabavno, ali da se to nudi i to sa B92 kao nešto što treba njihove gledaoce da zabavi, mislim, prilično je... ne znam... Znate šta, onda ima bolja vrsta emisija, to sam gledao u Americi, tamo ljudi idu po ulici i kažu - za koliko para bi pojeo ovu cigaretu, onaj kaže - ma, neću, hajde za 50 dolara, neću, hajde za 100 dolara – i natera ga na kraju da je tu pred kamerom pojede. I vi to sad gledate, žalite tog čoveka, brutalno je, možda mu treba tih 200 dolara, vidite da on može da ga natera da pojede i *****. A kakva je to zabava, kome je to zabava, kakva je to vrsta zabave? Ja onako stvarno nekad mislim - možda sam suviše star, možda su ovo staračke priče što ja pričam, ali ne znam, ja drugačije ne umem.
 
Vuk je ukinuo CRKVENO-slovenski i reformisao pismo koje je bilo vise rusko nego srpsko. To bi vas kleronaciste i rusofile mnogo potreslo.

Ahtisari je doslovno kazao: Srbija je kriva kao nacija. E sad čekaj, to je neka druga priča, između nacije i naroda postoji ogromna razlika i izgleda da ovi naši političari nisu bili u školi tog dana kada se to učilo - šta je narod, a šta je nacija. Narod potiče iz rodovsko-plemenskih korena i šta ga karakteriše, krvno srodstvo, srodnička veza i kultura, to je religija, jezik, običaji - to je narod. Postoje narodi koji nisu nacije, Kurdi nisu nacija, a naravno da su narod, Jevreji dugo vremena nisu bili nacija, nisu imali ni svoju teritoriju, ni svoju vladu, niti su bili neka politička zajednica, bili su narod, oni nisu bili nacija. Amerikanci su nacija, stvorena od nekoliko naroda. Vi imate narode koji su stvorili nekoliko nacija, Nemci su stvorili Švajcarsku i Austriju i Nemačku, pa i mnoge nacije se sastoje od mešavina naroda i rasa. To je jedna politička zajednica koja ima svoju teritoriju, ima svoju vladu. I kad se kaže - Srbi kao nacija, misli se srpska država, to jest vi kao država ste krivi. Sad, i to - krivi i odgovorni, to je opet nešto što se stalno meša. Kolektivna krivica uopšte ne proizilazi iz onoga što je Ahtisari rekao.
Kliknite za proširenje...

Savrseno jasno. Glasali ste za Milosevica, qrcili se i kad ste dobili po pi*ci djavo vam kriv. Nazalost zbog gluposti vas moramo i mi ostali da patimo samo zato sto ste vecina.
 
Sta baljezga ovaj Srdja? Jbt, pa svako ko je makar prelistao sociologiju na nekom faksu zna da je razlika izmedju nacije i naroda pre svega uslovljena zajednickim trzistem.
btw, devojcice izgleda da ti nisi dugo dobila po toj pi*ci cim si toliko nadrkana i frustrirana.
 
"Stvarno bi bilo jako dobro za ovaj narod da im neko sedam dana ukine televiziju, muziku i kafiće, da sednu malo da razmisle, u tišini sa svojom porodicom, da se vide, da se pogledaju, da pogledaju oko sebe, da progovore normalnim ljudskim glasom. Mi živimo u potpuno ispražnjenom svetu, ispražnjenom od smisla, značenja, a prepunom buke, buke brbljanja i galame kojom se pokriva ta praznina ovog života".

Ovaj deo mi se jako svidja. Nema se tu vise sta ni dodati ni oduzeti.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Zbog ovog čoveka, danas su vojnicima obavezne vežbe preživljavanja
Odgovora
1
Pregleda
116
dlugomir
dlugomir

Back
Top