BobCocks
Zainteresovan član
- Poruka
- 126
JOCUS DIABOLI
Šala
Ako je nestrpljivi čitalac iz naslova ovog teksta pomislio da je moja namera da rehabilitujem Demonologiju kao pomoćnu nauku u istraživanju aktuelnih političkih fenomena, tada moram da odgovorim da je samo delimično u pravu. Ambicija za takav poduhvat zaista postoji, ali savršeno svestan skromnih mi sposobnosti, kao i složenosti i širine materije, te viskokih standarda koje su postavili velikani, od Dantea pa do Denija de Ružmona, odlučio sam da suzim polje interesa na pitanje koje ipak jeste u dometu ove pameti. Dilema koju bih želeo da preporučim vašoj pažnji jednostavno glasi: Da li Đavo poseduje smisao za humor? Odgovor, utemeljen koliko na prostom životnom iskustvu toliko i na analizi savremene politike, svakako bi bio potvrdan. Ali, kako kod Đavola uvek postoji "ali", nikada jasno izgovoreno, ali uvek zapisano sitnim slovima, potreno je uz potvrdan odgovor dodati i objašnjenje. On zaista ima smisao za humor, osim, što bi njegove šale trebale da budu smešne isključivo njemu. Ta činjenica predstavlja glavni problem njegove sujete. Smejati se sam, sopstvenom humoru, i nije odlika osobite mudrosti, pa zato Đavo vrhuncem svog komičarskog talenta smatra, situacije u kojima navede ljude da učestvuju u njegovoj predstavi, i da se sami rugaju sopstvenoj nesreći. Tek tada je šala uspela a njegova uloga šaljivdžije savršeno odigrana.
Kada je ne tako davno gospodin Nenad Prokić izjavio da će "Srbija biti moderna država, pa makar i bez Srba", ispunjen taštom užurbanošću u stvaranju nove Srbije, propustio je da čuje smeh koji je dopirao iza njegovih leđa. Da mu se nije toliko žurilo, i da ga je čuo, možda bi i shvatio njegovo značenje. Nečastivi se grohotom smejao, jer je dobro znao, ono što gospodin Prokić nije. U budućoj, modernoj i demokratskoj Srbiji, osim "retrogradnih" i kleronacionalističkih atavizama, teško da će se naći mesta i za moderne, proevropske jurišnike "progresa", građanske zavisnike od normalnog života, te za ostatak razdragane povorke socijalizovanih potrošača. Nečastivom možda možete osporiti mudrost, ali svakako ne i umešnost u dvosmislenom shvatanju i tumačenju pojmova, među kojima su i "približavanje", "transformacija", "oslobađanje od balasta prošlosti", "suočavanje". Bez obizira, kakav dogovor napravili sa njim, on će uvek ispuniti svoj deo pogodbe, ali nikada onako kako ste se vi nadali.
Aritmetika
Prema priznanju NATO(1) pakta, širom Kosova je raspršeno 9 tona osiromašenog uranijuma, plus tri tone u Republici Srpskoj, plus još neutvrđena količina kao posledica opcionog korišćenja penetratora od uranijuma u krstarećim raketama koje su padale po svim većim gradovima u Srbiji, a postojećim ciframa treba dodati izajavu ruskih eksperata da je zapravo bačeno 90 tona. Imajući u vidu kalkulaciju koju je izveo japanski profesor Dr. Katsuma Yagasaki (2) (320 tona ove municije upotrebljne u prvom zalivskom ratu oslobodilo je radiaciju jednaku onoj koju bi izazvalo 14.000 atomskih bombi iz Hirošime), dolazimo do računice da je u Srbiji oslobođena radiacija ekvivalntna sa 569 atomskih bombi iz Hirošime u boljem slučaju ili 3937 u gorem. Ukoliko se nadate da je reč o nižoj cifri a da je Kosovo dovoljno daleko od vaše evropske perspektive, tada je vreme da se "suočite sa istinom o omicidu". Radiacija iz Iraka (gde je uzgred rečeno u drugom zalivskom ratu bačeno dodatnih 2.000 tona plus 1.000 u Afganistanu ) do Londona stigne za nepunih 7-9 dana. (3) , tako da je stvarna količina uranijuma upotrebljenog na Kosovu zapravo irelevantna. Radioktivna kontaminacija koja se polako proširila po čitavoj Evropi (4) pružila je sasvim novu perspektivu "inicijativi za evropsku budućnost Srbije" i učinila da "proces ubrzanog pridruživanja" postane gotova stvar, a "Evropa bez granica" naša svakodnevnica. Da ovo nije samo evropski, već i i globalni fenomen, svedoči i činjenica o povećanoj radioaktivnosti u Nju Delhiju, kao posledici bombardovanja Afganistana.
Kako biste stekli makar približnu sliku katastrofe, najbolje je da umesto navedenih tona pogledamo šta može da učini samo jedna čestica. Prilikom udara u čvrstu prepreku pentrator od osiromašenog uranijuma sagoreva, pretvarajući se u aeorosol uranijumovog oksida. Veličina nastalih partkula kreće se oko 0,1 mikrona, a koje zbog svoje male mase, usled kretanja vetra putuju hiljadama kilometara. Princip: "što manje, to opasnije" praktično znači da su zaštitne maske beskorisne, i da je jedina zaštita zapravo hermetizovano odelo sa bocama za kiseonik. Pošto je radioaktivnost osiromašenog uranijuma ograničena isključivo na alfa zračenje sa malim radijusom 40 (mikrona), dejstvo počinje da ispoljava tek kada uđe u organizam.(5). Ovo nije naročito veliki problem, jer čestice relativno brzo prodiru u zemlju, kontaminiraju pozemne vodotokove, ulaze u lanac ishrane ili se unose disanjem. Ne postoji ni jedan pozanati metod lečenja ove vrste kontaminacije. Vreme poluraspada iznosi 4.5 milijardi godina, a to znači da je pogođeni ekosistem trajno degradiran bez mogućnosti oporavka. Po rečima Loren Moret (6) " Upotreba osiromašenog uranijuma od strane Sjedinjenih Država, koje prkose svim međunarodnim sporazumima, polako će uništiti sve vrste na zemlji, uključujući i ljudsku, pa ipak ova zemlja (SAD) nastavlja sa upotrebom, uz punu svest o destruktivnom potencijalu ovog oružija" Da ovo nisu puste reči pokazuje cifra o broju oblolelih i umrlih veterana prvog zalivskog rata. Citirana izjava Arthur N. Bernklau (7) (Executive director of Veterans for Constitutional Law in New York) iznosi podatak da je od početka Prvog Zalivskog rata 1991 .pa zaključno sa 2000. godinom umrlo 11000 veterana a broj trajno oblolelih (Permanent Medical Disability) dostigao 325.000., odnosno 56% od ukupno 580.400 vojnika koji su učestvovali. U nastavku dodaje: "Dugotrajni efekti su pokazali da je osiromašeni uranijum zapravo smrtna presuda".
A smrt koja dolazi sa osiromašenim uranijumom, možda ima mnogo lica, ali su zato sva podjednako mračna. Spisak oboljenja uzrokovanih ovom vrstom kontaminacije kreće se od kancera svih vitalnih organa, leukemije, limfoma, dijabetesa, i još pedesetak drugih, do najtragičnije od svih, a to je da izaziva trajne malformacije ploda. Zapanjujuć je podatak da 67% američkih vojnika koji su pre učešća u prvom zalivskom ratu imali normalno potomstvo, posle povratka, dobilo decu sa teškim telesnim i mentalnim oštećenjima (8). Link u fusnoti prikazuje neke od slučajeva te upozoravam čitaoca da su prizori stravični i da sadržaju pristupa na sopstvenu odgovornost.
ostatak teksta
http://hronike.mojblog.co.yu/permalink.aspx?id=35978
