Hellen
Buduća legenda
- Poruka
- 29.970
Питање је потпуно банално, и не завређује можда неко посебно бављење, али ме овога тренутка гризе и нервира.
Данас је моја ћерка (4. разред) требало да понесе географску карту у школу. Тражила је свугде ону прошлогодишњу и није је нашла (не држи баш најуредније своје фиоке и писаћи сто)...Ових дана купила сам већ трећи шестар по реду (за последња два месеца прошле школске године два је негде загубила), а сад и карта... Знам да су ситнице, и није новац у питању, него бих желела да је научим да води рачуна о својим стварима....али добро....купимо карту и она крене у школу....
5 минута пре почетка часа зове ме са мобилног и кука како је заборавила карту код куће и моли ме да дођем у школу за време одмора и да је донесем. А мени је ово прво слободно поподне за последњих 10 дана, нешто сам надрндана и никаква ...и тако сам желела да нигде не идем, да се мало опустим (до краја недеље ме опет чека јурњава) и да по могућству мало одспавам... До школе би ми требало 15 минута и толико назад....једноставно....мрррзееееело ме је, признајем.:-?
Рекла сам јој да се свакоме дешава да понекад нешто заборави, да следећи пут поведе рачуна о својим стварима и да јој нећу донети карту.
И онда сам легла да спавам.....али цврц!:-(
Цело поподне ме гризе савест....мерим да ли је требало да однесем (има строгу учитељицу које се помало прибојава)....па онда мислим о томе ко је мени доносио ствари које сам заборављала...мислим како је добро да понекад сноси последице, да научи да плива у разним непријатним ситуацијама, да је не штедим од свега.....да научи сама да води рачуна....
Али, нешто ми је слаба утеха....сад мислим о себи како сам себична јер ми је сопствена комоција била преча, јер јој нисам помогла и учинила, а могла сам...
Да ли увек треба прискакати детету у помоћ, или га понекад пустити да сам изађе на крај?
Да ли родитељ има право да га некада мрзи да помери дупе?
(Дрма ме ПМС, сва сам негативна. :-( )
Данас је моја ћерка (4. разред) требало да понесе географску карту у школу. Тражила је свугде ону прошлогодишњу и није је нашла (не држи баш најуредније своје фиоке и писаћи сто)...Ових дана купила сам већ трећи шестар по реду (за последња два месеца прошле школске године два је негде загубила), а сад и карта... Знам да су ситнице, и није новац у питању, него бих желела да је научим да води рачуна о својим стварима....али добро....купимо карту и она крене у школу....
5 минута пре почетка часа зове ме са мобилног и кука како је заборавила карту код куће и моли ме да дођем у школу за време одмора и да је донесем. А мени је ово прво слободно поподне за последњих 10 дана, нешто сам надрндана и никаква ...и тако сам желела да нигде не идем, да се мало опустим (до краја недеље ме опет чека јурњава) и да по могућству мало одспавам... До школе би ми требало 15 минута и толико назад....једноставно....мрррзееееело ме је, признајем.:-?
Рекла сам јој да се свакоме дешава да понекад нешто заборави, да следећи пут поведе рачуна о својим стварима и да јој нећу донети карту.
И онда сам легла да спавам.....али цврц!:-(
Цело поподне ме гризе савест....мерим да ли је требало да однесем (има строгу учитељицу које се помало прибојава)....па онда мислим о томе ко је мени доносио ствари које сам заборављала...мислим како је добро да понекад сноси последице, да научи да плива у разним непријатним ситуацијама, да је не штедим од свега.....да научи сама да води рачуна....
Али, нешто ми је слаба утеха....сад мислим о себи како сам себична јер ми је сопствена комоција била преча, јер јој нисам помогла и учинила, а могла сам...
Да ли увек треба прискакати детету у помоћ, или га понекад пустити да сам изађе на крај?
Да ли родитељ има право да га некада мрзи да помери дупе?
(Дрма ме ПМС, сва сам негативна. :-( )