Kada je vreme za razdvajanje od deteta?

Bake i deke nam zive daleko od nas i retko vidjaju unuku koja ima 2.5 god. Stalno insistiraju da je ostavimo na nedelju-dve, ali se ja ne dam. Moj muz nema nista protiv i prebacuje mi da sam posesivna mama.
Jednom smo je silom prilika ostavili kod mojih na 3-4 dana i nije bilo strasno, ali onda stvarno nismo imali drugog izbora.
Pitanje je: da li sam ja sebicna, pa je ne dam jer ce meni biti tesko, ili je ona jos mala da se razdvaja od nas na tako dug period
Da li postoji negde zvanicno napisano od strane pametnih ucenih glava kad je vreme da se dete pocne odvajati od roditelja, naravno bez posledica tipa da se oseca napustenom i sl?

Ja ne znam sta kazu strucnjaci, ali imam slican problem kao ti..Ne ostavlja mi se dete 3,5 godina ni kod moje , a pogotovu ne kod njegove mame..Moja je jos i poznaje, zna sve u sitna crevca al ova bas i ne...Ako imas nedoumica da li oni dovoljno poznaju tvoje dete, bolje sacekaj..Ma koliko se trudili neke sitnice ipak ne znaju, a bas to moze da iskoci kao problem..
I ne nisi posesivna , samo duboko u sebi osecas da to bas nije ispravno...

Na to pitanje ce ti najstrucnije odgovoriti WdW, mada ja mislim da je to individualno. Mi smo nasu cerku prvi put "odvojili" od nas kad je imala 1,5 godina isto silom prilika, muzu je umro otac i poslali smo je kod mojih 3 nedelje dok prodje sva guzva. Mislila sam da cu da crknem bez nje ali mama kaze da je ona to super podnela. Nakon toga je sama trazila da ide kod mojih i da tamo ostane, tako da je svake godine ostavljamo bar po 10 dana tokom leta kod mojih. Sada ima 4,5 godine i avgusta je bila dve nedelje. Jeste da je za to vreme kad joj nesto nije po volji trazila da ide kuci, ili ako joj nesto nije bilo dozvoljeno "pretila" mojima da ce reci mami kako je "tu niko ne voli i svi je biju" ) ali sve je proslo dobro. Iako ja znam da je kod mojih sigurna i stvarno ne brinem, svaki put kad ode ja sam nekako uznemirena i prazna, mozda sebicna kao sto si rekla. Ne znam, proceni sama za pocetak po par dana ili samo vikend a kasnije vidi kako ona bude zelela. Moja cerka u principu voli da ide kod mojih jer mi je tamo i sestra sa njenim klincima pa se uvek odlicno provede.Takodje mislim i da ne treba previse vezivati decu za sebe, mi sada bez problema mozemo da odemo negde bez nje a da ona ostane sa mojom mamom ili njegovom, ili tetkom.

A vaši su sa sela?

Pa jeste, nije to zgodno, tamo rastu otrovni lokvanji, ima buba..jadna, bre, ta deca, ni dedu ne mogu da vide i upoznaju..

Samo jos kad srpski roditelji ne bi patili od poremecaja zvanog "Emocionalna zavisnost" bilo bi super.

Ne nasi nisu sa sela, ni jedni ni drugi. Istina obe porodice imaju vikendice, a kod njegovih se oko vikendice motaju sarke i poskoci od kojih je jedan predstavnik neki dan ujeo moju svekrvu, ali to nije "issue" ovde. Ovde se radi o "emocionalnoj zavisnosti" kako je to Aca definisao, a to bi on sa svojim silnim kompleksima i frustracijama koje vuce iz svoje porodice, najbolje trebao znati.
Ja sam pitala da li neko zna sta strucnjaci preporucuju, a mislim da se vas dvojica bas ne uklapate u taj profil.
U strucnjake racunam i mame, i njima hvala na savetima.

Stručnjaci kažu da je proširena porodica najbolja za odrastanje i vaspitavanje deteta.
Naravno da je toga sve manje, usled obj. okolnosti, pre svega.. ali kontakti i veza sa trećom generacijom jeste važna.
Stvar je opšte kulture da to znaš, a pogrešan je pristup da, kako ti je Aca rekao stvaraš emocionalnu zavisnost koja, ako se pogrešno usmeri, može da proizvede razne frustracije.
Takođe, dete ti je malo, a ti kao MAMA visiš na netu. Nećemo o tome što se u celoj priči OČEVI ne pominju, ili ni oni ne smeju da održavaju kontakt sa roditeljima? Da ih ne ujede poskok, dabome..
: o )

Ovisi o detetu i o uslovima gde treba i na koliko da ode.
Moj slucaj je da starije dete je vec sa 1.5g. mogla da ide na par dana bez nas, a malisa ni sa tri nije hteo da se mrdne i prespava ni jednu noc kod mojih, gde je svaki dan dok ja ne dodjem sa posla. Devojcicu se bojim da posaljem kod druge bake jer je na 12 sati voznje, na ostrvu i baka je 72 g.(doduse drzi se odlicno, a devojcica ima 5,5g. i sustina svega je da nemam poverenja u baku da mi na toj udaljenosti cuva dete. Jer ne daj boze da se nesto desi, dok bi mi stigli ne smem ni da pomislim. Ali, planiram sledece leto da posaljem i ovog malog prilepka sa sestrom i bakama na duze na more, pa dokle izdrze. U svoju majku imam bezgranicno poverenje, jer kada su u pitanju deca sve drugo zapostavlja, dok druga baka voli cistu kucu i nije bas voljna da ih seta ili potrci za njima.
Tako da je kao i obicno najbolje da sama stavis na kantar koliko je dete vezano za tebe, imas li poverenje u onoga kome saljes dete i kakvi su uslovi u kojima boravi, kao i dostupnost, ne daj boze, medicinskih usluga (blizina, prevoz i sl.). I ako je sve to zadovoljavajuce (a najbitnije je poverenje u osobu kod koje ostavljas dete), slobodno posalji dete da malo promeni sredinu, pogotovo akko je to selo, more ili planina.

Hebe kuliraj bez nervoze
Nije bas to ona tako mislila, naravno da ne treba da izoluje dete od familije, samo je pominjala tu njenu nesigurnost da dete ostavi kod nekog na nekoliko dana. Moje dete ostaje kod familije, i ja uvek to iskuliram ali se u sebi nekako jedem svakodnevno misleci da li joj nedostajemo. I volim kada mi je dete u gostima imam i vise vremena za sebe, a i volim da se ona druzi sa ostalima. Strahovi uvek postoje, ali sve dok znas kome ostavljas dete mislim da nema razloga za brigu. I moj muz se naravno pita kod koga cemo je ostaviti i da li je ostaviti, i oboje se generalno slazemo sa tim da dete treba povremeno odvajati. Naravno ne na silu, ja opet ponavljam da mi sve to radimo u skladu sa njenim zeljama. I nikada do sada nisam pomislila da taj neko ne vodi racuna o mom detetu. Da je tako ja onda nju ne bih nigde ostavljala, s obzirom da je cesto bolesljiva, alergicna na sve i svasta. Uz nju saljem i prirucnu apoteku sa uputstvima kako postupiti u datim slucajevima. I do sada nije bilo problema i drago mi je da je tako.

mislim da ste posesivne.
ma jok, nije to izraz.
nemam pojma, ali mi idu na ganglije te fore, kao ne može da se odvoji od deteta.
jel?
pa ne ide u uzbekistan da ratuje, ide kod babe i dede gde je detetu NAJLEPŠE.
a što je roditeljima tek lepo, to je divota jedna da budete malo sami i da uživate.
naravno da nam deca nedostaju,kada nisu sa nama...
ali pomislite samo na večericu u nekom lepom restorančiću, odlazak u pozorište...
mirna noć...samo vi u kući...
auuu.
ostavljala sam decu čim sam mogla kod moje mame, njegova nije ni htela...
a ni ja se ne pretržem
najduže su bili 12 dana kod bake, mi na putu. letos su bili na placu sa mojom bakom i mamom, 2 meseca, išla sam vikendom. i kada smo došli kući pitali su jel mogu da spavaju kod bake
eto, ide vikend u petak idu kod bake na spavanje...do nedelje po podne

Pa malo da razvijemo temu : o )
Bode bre oči "ni kod mojih, a kamoli kod njegovih" "MORALI smo da ostavimo"
Jbte, kako "dok znaš kome ostavljaš dete", pa kome ga ostavljaš? Svojim ili njegovim roditeljima.
Ja sam protiv toga da deca budu neko duže vreme samo sa dedom i babom, pod dužim vremenom mislim na mesece, godine, a ima i toga, kada roditelji dolaze kao gosti.
Roditelji su deci emotivno najpotrebniji, nema zamene u bakama i dekama..

Što se tiče brige o samoj deci, dede i babe su iskusniji sa decom nego vi, i imaju "apoteke" o kojijma vi nemate pojma

A i tate se nešto pitaju, majq mu..a ne samo mamini skuti..

I da, već sa 3 je bitno i društvo vršnjaka..ne mislim na vrtiće, mislim na parkiće i decu koja su tamo "kod dede i babe".. tamo se viđaju sa braćom i sestrana od stričeva, tetaka, gađaju se pomorandžama i to je lepo, mnogo lepih stvari se tamo dešava

pajamaca:

mislim da ste posesivne.
ma jok, nije to izraz.
nemam pojma, ali mi idu na ganglije te fore, kao ne može da se odvoji od deteta.
jel?
pa ne ide u uzbekistan da ratuje, ide kod babe i dede gde je detetu NAJLEPŠE.
a što je roditeljima tek lepo, to je divota jedna da budete malo sami i da uživate.
naravno da nam deca nedostaju,kada nisu sa nama...
ali pomislite samo na večericu u nekom lepom restorančiću, odlazak u pozorište...
mirna noć...samo vi u kući...
auuu.
ostavljala sam decu čim sam mogla kod moje mame, njegova nije ni htela...
a ni ja se ne pretržem
najduže su bili 12 dana kod bake, mi na putu. letos su bili na placu sa mojom bakom i mamom, 2 meseca, išla sam vikendom. i kada smo došli kući pitali su jel mogu da spavaju kod bake
eto, ide vikend u petak idu kod bake na spavanje...do nedelje po podne

Kliknite za proširenje...

That's the point! Milina, nas dvoje posveceni jedno drugom, sexa koliko hoces, spavanje dokle hoces, rucak kad hoces....
I moji i njegovi su daleko tako da vikend opcija otpada ali raspust je uvek tu. I meni je dok sam bila mala najlepse bilo kad odem kod maminih, uzivancija.

moj sin ima 3 godine. od malena sam ga ostavljala sa babama i dedama, cim je napunio dva meseca i poceo da spava po svu noc. prvo na jedan dan, pa na dan i noc, a posle na jedan vikend mesecno. sada bez problema provede po dve nedelje sa mojim roditeljima u srbiji (mi svratimo svaki dan na nekoliko sati) ili sa roditeljima mog muza, na moru. cujemo se telefonom, isprica mi sta mu se desilo, ali ima potrebu da provede vreme samo sa njima. drago mi je sto je tako, babe i dede su pravo bogatstvo, vole ga, a to mi je najbitnije. bitno mi je i da razvije neku klicu nezavisnosti, da ima jedan deo zivota u kojem ja ne ucestvujem.

Ipak ste vi posesivne mamice, sto bi rekla Pajamaca... Ja sam svoju ceru bez problema ostavljala kod svekrve kad je bila bas mala i nikad nije bilo nikakvih problema, naravno ako svekrva nije mogla tu je bila moja majka i stvarno nikada nije bilo razloga za brigu.U sustini strasno me nerviraju oni roditelji koji svuda gde podju vuku decu sa sobom a onda im se oni motaju oko nogu i ne mogu na miru da posede ni 2-3 sata sa prijateljima, a kuci ima ko da im cuva decu, ali oni zaboga znaju to najbolje, kao da ti njihovi roditelji nisu nekad cuvali decu...Imam slucaj moje zaove koja ima tri deteta koja nisu bas mala i svuda ih vuce sa sobom kao da nema ko da ih pricuva kuci, i onda mi sednemo (zensko drustvo) a deca se zalepe za nju i nemrdaju...cccc misslim stvarno me to uzasava, pa moraju deca da budu malo i samostalna i da se snalaze i bez svojih roditelja, jer ako smo mi uvek tu za svaku sitnicu, pravimo od njih slabice koji ce sutradan traziti za sve sto im zaskripi u zivotu pomoc od roditelja jer nece znati sami da se snadju...

jao greškice...
imam ja drugaricu klinac 9 godina...
a svuda ga vodi.
on nevaspitan, nemiran..užas.
skače po restoranu, moja deca mirno sede i jedu...
njen komentar je "koliko smo se mučili da ga dobijemo, ne puštam ga od sebe"
on nema drugare, niko neće sa njim da se igra, kada izađe ispred zgrade, klinci ga meltretiraju.
inače je vrlo, antipatično, iritirajuće dete...
koje u trećem razredu nema drugare

inače, zna se moj stav, o deci u restoranima, kafićima...
ne, nije im tamo mesto.

moje dete ima 7 godina... prvi put sam je kod mojih ostavila sa 13 meseci u situaciji gde sam morala to da uradim... posto smo ziveli u de, prilicno mi je tesko palo... njoj nije ali posle mesec dana sam dosla da to ipak proverim... dugo je bila tamo... kasnije sam je slala da provodi leto kod njih... sad je mozda problem sto je previse vezana za moju majku ali to je normalno posledica svega... izmedju ostalih i to je jedan od razloga sto sam napustila nemacku... kod njegovih ide kad pozeli mada ostaje krace nego sto se dogovorimo... to je njen izbor...

Apsolutno se slazem sa tobom Pajamaco, i sve dok ima neko ko ce da ih pricuva kuci smatram da decu ne treba voditi ni u restoran, a ni kod prijatelja kada se priredjuju neke sedeljke za odrasle, bez obzira da li i oni imaju klince, jer onda nema ni pet minuta sedenja sa prijateljima nego non-stop jurcanje, nemoj ovo nemoj ono a jos strasinije od toga su mi oni roditelji koji mirno sede bez obzira sta njihova deca radila e tad totalno popi*dim, nekoliko puta je moje dete izvuklo deblji kraj zbog drugih jer ja ne mogu da viknem na ostalu decu i onda moje nastrada... a posle bih se ujela za doope ....cccc

Hellena moja cerka koja sada ima 14 godina kao mala je obozavala da ide i kod mojih i kod suprugovih roditelja, maltene svaki vikend je isla ili kod jednih ili kod drugih, ali kako je rasla sve se to polako menjalo bez bilo kakvih mojih ili suprugovih uticaja tako da sada skoro uopste nema neku zelju da prespava ni kod jednih ni kod drugih, ode tako na popodne i onda se brze bolje vraca kuci... jer ipak ovde dolaze njeni drugovi i drugarice i ovde ima svoju sobu i moze da se zeza koliko hoce sa drustvom,bez obzira sto ikod njih ima i prostora i slobode kuci joj je najbolje a i valjda su to te neke lude godine pa joj trenutno ovako odgovara..

Slazem se vama zene. Moja cerka je imala 4 meseca kad sam ja morala da pocnem da radim. Porasla je uz muza i svekrvu. I uvek smo je ostavljali kad bismo izlazili vani, vodili smo je sa sobom kod prijatelja koji imaju decu. Najvise i sada mrzim kad roditelji povedu dete recimo na svadbu ili neku tako proslavu, pogotovu ako je dete malo. Pa ono vrzmanje oko nogu, preturanje po stolu, hrani, prosipanje..... Tako da se moje dete naviklo od malena da ostaje sa nekim, uglavnom sa njegovom mamom ili mojom.

Za postavljacicu pitanja: dete ti je suvise malo da bi bilo odvajano od tebe na vise od dva-tri dana, bez preke potrebe. Ukoliko je neophodno naravno da ce preziveti, ali da li mu to prija i pogoduje - svakako da ne. Toliko od mene, licno i profesionalno, a ti odluci sama.

Моја деца су остајала код баке и деде на пар дана већ са неколико месеци. Најдуже до сада смо биле раздвојене на по 2- 3 недеље када су биле на мору са баком и дедом...

Чак, кад су имале по 2,5 и 3,5 године молила ме је другарица која нема децу да дођу мало у Београд код ње у госте. Оне су радо отишле, биле су тамо 4 дана, ишле на Аду са њима у зоолошки врт и дивно се провеле!

Знам да ниједна мама никада не може да буде сасвим опуштена ако јој деца нису на видику....али треба увек имати у виду да је постепено одвајање добро за децу и да је врло лоше за њих везати их за себе!

Кад мама каже (нарочито мама старијег, предшколског или школског детета):''Моје дете неће нигде без мене! Оно не може без мене!''...одмах је јасно да ту нешто није у реду....

Моја ћерка је прошле године први пут била на рекреативној настави са школом, на недељу дана....и ја сам је за то време звала само три пута. Било ми је јасно да јој је лепо, да нема времена да прича са мном, да је обузета тамошњим активностима и дружењем...па сам схватила да нема потребе да је цимам сваки дан и да је давим својом потребом за њом.

Неки родитељи тешко прихватају чињеницу да нису увек тако непоходни, да деца могу дивно да се проводе и без њих... Мислим да сам васпитањем у својој примарној породици усвојила другачији модел, и да сам научила да уживам у сваком новом кораку који дете учини без мене, јер то значи и да сам ја успешан родитељ.

Jedno leto sam radila po 12 sati cak i vikendima,vrtic nije radio.Deca su imala 4 i 6 godina pa da bi bila sigurna i da ne budu sama kuci odvela sam ih kod mojih koji su bili u mestu 15 km udaljenom od nas.pripremila sam ih i objasnila da ih vracam cim dobijem godisnji.Treci dan mene deca zovu od komsije da im donesem kljuc od stana jer oni su stigli.Babi i dedi su rekli da idu u prodavnicu da kupe zvake i malim decjim biciklicama oni su se dovezli kuci jako prometnom cestom.Jednom se i guma probusila.Kazu njima je bolje kuci i nije im vazno sto su sami.Coveka da slog strefi.Sad idu kud pozele ali najvise vole kad su kuci.Na ovu temu bi mogla pisati danima,ima toga....

WW - pa tebe sam cekala. Hvala na odgovoru, to me je i zanimalo.
Sto se tice deteta kao deteta ona je kao licnost (ako je vec ima) prilicno samostalna i nije joj problem da je ostavimo. Cak i ne pita za nas dok nas nema, obozava anarhiju kod deka i baka.
Znaci mene je interesovao naucni aspekt, a licni stavovi su vec druga prica.
Moji su relativno blizu - 100 km, sto mi je nekako i prihvatljivo za vikend varijantu. Ali njegovi su predaleko i neizvodljivo je "skakutanje" na vikend ili 3-4 dana. Uvek im nudim opciju da dodju kod nas i vide unuce kad god je se zazele, ali oni tvrde da je nama lakse doci!?
Ne zelim da napravim debila od nje, tim pre sto su i mene vaspitavali da budem samostalna, ali za neke stvari je mozda prerano. Mene su sa 5 god poslali na more sa zabavistem pa mi je jedino secanje s tog letovanja kako sedim pod nekim drvetom na plazi i placem za mamom i tatom.
A sto se tice kafica i restorana, slazem se, ali sve dok imas kome da ostavis dete. Mi nemamo ama bas nikoga u ovom gradu i moramo da je vucemo za sobom gde god je to prihvatljivo. A gde nije, lepo se rasporedimo pa jedno ostane kod kuce s njom a drugo ide u provod.
Jedini zajednicki izlasci su nam kad odemo u goste kod gore navedenih baka i deka.

Slazem se da treba da je odvajas. No par nedelja kolko bake i deke traze pa jos na tako daleko, sa 2.5 godine...meni se cioni preteranim. No svako onako kako oseca i misli da treba. Pozdrav svima

Неки родитељи тешко прихватају чињеницу да нису увек тако непоходни, да деца могу дивно да се проводе и без њих... Мислим да сам васпитањем у својој примарној породици усвојила другачији модел, и да сам научила да уживам у сваком новом кораку који дете учини без мене, јер то значи и да сам ја успешан родитељ.

Kliknite za proširenje...

Да појасним (да ме не би прогласили за ''самозадовољну''..или како већ беше..зато што сам написала да сам ''успешан родитељ'')

Неке маме налазе своју потврду у томе што им дете стално показује да не може без њих (тако их саме васпитају)..тиме доживљавају потврду да су добре мајке, да воле своју децу и да њих деца зато толико воле кад неће да се одвоје...

Неке маме (и ја међу њима) налазе потврду да су добре мајке, да воле своју децу и да она њу воле баш у томе што уживају у сваком њиховом новом кораку ка осамостаљењу, и што знају да је слободно одвајање израз дечије сигурности у љубав маме, јер знају да је мама увек ту и не плаше се да ће је изгубити ако не буду стално била уз њу.

Ово није у директној вези са постављачицом теме, него само мало ширим тему....
Причам о мамама, а не и о татама зато што сам о томе углавном причала са мамама, а и чини ми се да су оне више склоне претераном везивању деце за себе.