Hamlet

Hamletovo ludilo - gluma ili bolest.
Ja licno mislim da je cista gluma idaje skoro cela knjiga prozeta dokazima za to, ali volela bih da cujem i drugu stranu...

Pa gluma, odkud tu bolest,ona je samo maska!

Gluma

Bas smo danas imali raspravu o ovome. Mislim da se pravio ludim sto je jasno naznaceno na pocetku. Mada su mi neki postavili pitanje da li normalan covek moze da uradi sve ono sto je on uradio. Ja kazem da on nista od toga nije nameravao, samo je zeleo da osveti oca i ubije strica. sve odtalo je uzrocno posledicna reakcija.

Nije samo gluma. Sekspir se igra sa "predstavom u predstavi" u dosta svojih drama, medjutim u Hamletu se neke stvari ne mogu tako opravdati. Nadji neki esej Jana Kota o Hamletu, ili studiju "Hamlet i Edip", ne mogu da se setim autora. Postoji i jako zanimljiv domaci dokumentarni film "Sedam Hamleta", nedavno je bio prikazan u emisiji "Trezor".

U Servantosovo vreme je pozoriste bilo dostupnije siroj
publici od knjige. Prema tome mislim da je teatralna tragika
pre psiholoskog ogledala.Jer popularnost se postizala
pozoristem ne kritikom tadasnjih strucnjaka na polju
knjizevnosti. Ko je trazio popularnost - Pozoriste koje se
moglo svugde prikazivati / na otvorenom, u dvorani,privatno,itd.

Hamlet glumi ludilo i tim ludilom podbada. Ludilo je za njega filozofija, kritika cistog razuma, veliki sarkasticki obracun sa svetom koji je izasao iz koloseka. Hamlet nije stvarno lud, jer da jeste drugacije bi se ponasao prema Horaciju, olicenju ljudske "normalnosti". U istinsko ludilo skliznuce jedino Ofelija. Suvise mlada i nezna priroda da podnese surovost. Slomice se kao porcelanska figurica.

Ne mislim da je gluma. Hamlet je jedan od najupecatljivijih tragickih junaka u istoriji drame posle antike naravno. On kao i svi tragicki junaci je rodjenjem doveden u takvu poziciju. Kao Antigona, kao Edip, kao car Uros u drami Stefana Stefanovica.
Predlazem knjigu Djerdja Lukaca o istoriji drame, zaboravila sam tacan naslov ali tu ces naci odgovore.

Uf, zasto to poistovecivanje anticke drame i Sekspirove, glavni junaci nikako nisu slicni. U antickoj su likovi crno beli, kod Sekspira je originalnost u nijansama. Moj licni stav je da je Hamletovo "ludilo" bas ta nijansa, jer da nije, ne bi se oko njegovog ludila raspravljalo. Setite se kako se ponasa prema Horaciju?

Ma nije sporno da Hamlet glumi ludilo. A i ne mesam antiku i Sekspira u kontekstu gradjenja likova, samo sam uporedila taj princip predodredjenja. Hamlet ne moze da izbegne svoju sudbinu jer ga ona cini tragickim junakom.
Glumljenje ludila je samo sredstvo za ostvarivanje cilja.

Ja ne mislim da je to bila gluma. Mozda na pocetku, pri samom saznanju da mu se zivot promenio iz korena i te njegove zelje za osvetom, pa se kao pretvarao. Mislim, samo da se mi stavimo u tu situaciju, da ti je majka preljubnica, i to sa covekom koji je by the way ubica tvog oca. Mislim da to ne moze da se odglumi niti da se iskontrolise. Misim da je Sekspir, pre svega, bio odlican psiholog i da je mogao odlicno da udje u dusu svakog svog lika. Smatrama da je ovo jedno od najjacih Sekspirovih dela, ako ne i najjace... :razz:

Kuzma 86:

Ja ne mislim da je to bila gluma. Mozda na pocetku, pri samom saznanju da mu se zivot promenio iz korena i te njegove zelje za osvetom, pa se kao pretvarao. Mislim, samo da se mi stavimo u tu situaciju, da ti je majka preljubnica, i to sa covekom koji je by the way ubica tvog oca. Mislim da to ne moze da se odglumi niti da se iskontrolise. Misim da je Sekspir, pre svega, bio odlican psiholog i da je mogao odlicno da udje u dusu svakog svog lika. Smatrama da je ovo jedno od najjacih Sekspirovih dela, ako ne i najjace... :razz:

Kliknite za proširenje...

....

"Hamlet je varka. Tajna koja leži iza svega toga nije Hamletova, već Šekspirova: tehnička sredstva koja je on upotrebio da stvori ovu divnu varku velikog i tajanstvenog lika, koji je u isti mah i lud i najumniji od svih duhova, u isti mah i oklevalo i snažan čovek od dela, u isti mah kukavan slabić i divan junak." Dž.D.Vilson

divlja:

Uf, zasto to poistovecivanje anticke drame i Sekspirove, glavni junaci nikako nisu slicni. U antickoj su likovi crno beli, kod Sekspira je originalnost u nijansama. Moj licni stav je da je Hamletovo "ludilo" bas ta nijansa, jer da nije, ne bi se oko njegovog ludila raspravljalo. Setite se kako se ponasa prema Horaciju?

Kliknite za proširenje...

Poistovećivanje antičke (ili, preciznije, atičke) drame i Šekspira je više nego logično, s obzirom da je celokupna Šekspirova dramaturgija proizišla iz antičke, kao što je, uostalom, celokupna evropska hriščanska civilizacija samo nastavak starogrčke mnogobožačke filozofije. Pogledajte samo Sofoklovog ''Cara Edipa'', koji je po Aristotelu, obrazac za dramsku strukturu tragedije: isti dramaturšku vertikalu ima, na primer, i Šekspirov ''Kralj Lir''. Međutim, ipak je pravi ''biser'' u ovoj ''književnoj analizi'' antičke drame g.Divlje to, što su po njoj Car Edip, Antigona, Kreont, Ismena, Orest, Ifigenija Tiresija, Jason, Medeja - crno-beli likovi! Pretpostavljam, nešto kao u vesternu: beli šešir, dobar kauboj - crni šešir, zlikovac? Zamislite: Medeja, koja žrtvuje svoju decu da bi se osvetila svom ljubavniku Jasonu, ona čija je ljubav prema voljenom muškarcu jača od materinskog instikta, jeste - crno-bela?!

Znate šta: neznanje ne oslobađa odgovornosti od - lupetanja!

Na žalost, jadni Šekspir i nesrećni princ Hamlet, nisu mnogo bolje prošli od ove ''divlje ekspertske književne analize?: oni su, naime, ''iznijansirani''. Zaboga, Šekspirova originalnost ne može biti u ''nijansama'', jer se u ''nijansama'' mogu krečiti zidovi, ili stavljati šminka na obraze. Naprotiv, Hamlet, Lir, Makbet, Otelo, Jago, Ričard II su dramski surovo raspolućene ličnosti, koje se bore sa demonima, kako onima oko njih, tako i još više, sa onima u sebi.To nisu ''nijanse'', nego oštra i precizna definisanost snažnog dramskog karaktera, baš kao i kod Grka. I, nemojte da vas zavarava Hamletova prividna neodlučnost delanja. Ona se odnosi samo na Klaudija, i to je vrlo složena tema. On je itekako odlučan kada u smrt šalje svoje nekadašnje najbolje drugove iz detinjstva: Rozenkranca i Gildensterna. A, jedino Horaciju govori istinu, jedino pred njim, Hamlet ne glumi ludilo.

Ali, zato, neki ''eksperti'' na ovom Forumu kao da ''glume'' znanje. Istina, pomalo diletantski.

"Pomalo diletantski", pa to zvuci kao kompliment, nekom ko sebe smatra diletantom. Moja veza sa knjizevnoscu je 100 % ljubavna i kao takva osudjena na diletantizam .



Agresivan “ton” je nadoknada za sta? Izvinjavam se Mr. Jones, al’ mene halabuka kao i nabacane informacije bez reda ne uznemiravaju . To moze da prodje kod totalnih neznalica.

Tri su glavne nebuloze kojima se vodite u svom postu, a koje po obicaju ne pogadjaju sustinu problema.



Prva nebuloza: POISTOVECIVANJE ANTICKE I SEKSPIROVE TRAGEDIJE je LOGICNO.



One se svakako mogu POREDITI, al’ POISTOVECIVATI se NE MOGU. Umetnost nije kloniranje. Samim tim sto je nesto proizaslo iz necega, ne stavlja izmedju njih znak jednakosti. Ni izmedju tragedija Eshila, Sofokla, Euripida ne ide znak jednakosti. Sekspirovi junaci su ljudi od krvi i mesa, tragedija je ociscena od svake mitologije. Ne govori se slucajno o Sekspirovom realizmu. Poznato je da njegovi junaci ne sadrze samo karakterne osobine potrebne za njihov udeo u dramskom zapletu, nego i znatno vise od toga. Npr. ispoljavaju misli i osecanja koja su irelevantna za dramsku radnju, a to je postupak karakterizacije koji daju vecu uverljivost liku, a upravo zbog toga lik deluje nedosledan, protivrecan, kao i pravi ljudi u svakodnevnom zivotu. To pojacava dramsku iluziju, ono sto je suvisno ne deluje izmisljeno, te u stvari deluje autenticno. O likovima se sudi i po motivima koji ih pokrecu, sto je motiv odredjeniji, lik je jasnije definisan. Tako je u antickoj tragediji. A to je upravo ono sto Sekspir ne dopusta, on upravo izbegava ugradjivanje jasnih i iskljucivih motiva. Tako je lik podsticajniji, bogatiji znacenjem i uvek nas moze iznenaditi svojim postupcima. U tom smislu sam spomenula “nijansiranje” i anticke junake kao crno bele. Zbrzano, nedoreceno, al’ kome nije jasno mogao je kulturno da pita, sta pod tim mislim.
Naravno da ja to nisam izmislila, ja se knjizevnom analizom i kritikom ne bavim profesionalno, niti nameravam. Izvinjavam se i zbog toga.
To sto "Kralj Lir" ima istu dramatursku vertikalu kao "Edip" nije dovoljan razlog za poistovecivanje, isto kao sto paganstvo i hriscanstvo nisu isto. Toliko o lupetanju.



Druga nebuloza: nazvati tri recenice “knjizevnom analizom”, pa cak i ironicno. Ispada onda da je post Mr. Jonesa doktorat na otvorenu temu, cak i ako to kazemo ironicno, a svima je jasno da nije, kao sto je svima osim doticnom gospodinu jasno da one tri moje recenice ne pretenduju da budu knjizevna analiza. Smesno.



Treca nebuloza: “Medeja, koja žrtvuje svoju decu da bi se osvetila svom ljubavniku Jasonu, ona čija je ljubav prema voljenom muškarcu jača od materinskog instikta, jeste - crno-bela?!”



Nije to ljubav to je strast i po njenim sopstvenim recima:



“Vec vidim kakva mislim zla da ucinim,

al’ strast je pobednik nad mojim razborom,

A strast je ljudima izvor jada najvecih.”



Strast je demon. Ljubav to nikad ne moze biti, da je pobedila ljubav, bar ona materinska, ne bi bilo cedomorstva. Neko ko iskomada brata, izda otadzbinu i oca i na kraju pocini cedomorstvo, svakako nije pozitivan i svakako ga mozemo sa punim pravom nazvati “crnim likom”, cak i u pogresnoj interpretaciji mog komentara. Neko gleda previse filmova.

Istina je da je Euripid u srediste svog stvaralastva za razliku od prethodnika stavio akcenat na unutrasnji zivot coveka ispunjen borbom suprotstavljenih sila, sto je nalik Sekspirovim junacima, al’ to mozemo gledati tek kao zacetak onog sto ce nam dati Sekspir.

Dalje, u samoj Sekspirovoj tragediji mi o Hamletu zakljucujemo povezujuci nekoliko perspektiva: iz onoga sto drugi pricaju o njemu, za Ofeliju je on “plemeniti, uzviseni um”, zatim, iz reci koje sam Hamlet o sebi izgovara, a rezultat su introspekcije (“…pa ipak bih mogao sebe da optuzim za takve stvari da bi bolje bilo da me majka nije rodila. Ja sam ohol, osvetoljubiv, vlastoljubiv…” ), a trece su sami Hamletovi postupci. Karakteristicno za Sekspirove junake je da im karakter nije dosledan, pozitivni i negativni likovi su visedimenzionalni i svakako su slozeniji u odnosu na anticke junake i mnogo blizi nama samima. Anticki junaci su “savrseni” u svojoj vrlini, kao i u svojoj zloci. Drama klasicizma ima za uzor anticku, to i vrapci znaju, Sekspir je sasvim druga prica.



Postoji i cetvrta nebuloza.

Neko ko zavrsi svetsku knjizevnost, dramaturgiju jos uvek je samo diletant, a onaj koji je ne zavrsi, a misli da nije diletant je smesan. Krhko je znanje, Mr. Jones. A toga ovde niko nije svesniji do moje malenkosti.

Sledeci put, vise se potrudite da razmisljate,bolje pitajte nego da galamite u prazno.



Da bih podstakla raspravu, mogli bi da predjemo na pricu o Klaudiju i zasto Hamlet okleva da izvrsi svoj zadatak.

Persiranje je cista zaHebancija, da ne bude zabune. :smile:






edit:razocarala sam se Mr. Jones je zensko, a ja mislila da jedno dobro poznato musko. Jedino im je zajednicko poznavanje filma. Tako da ce neke aluzije u mom postu ostati enigma. I mrzi me da prepravljam post.
Ne znam cemu skrivanje iza meni poznatog nicka? Borba sa demonima?

@Divlja

Hajde da pođemo s kraja: draga ’’Divlja’’, ne misliš li da je totalno ’’nebulozno’’ (koristim tvoj izraz, o’ šta bi na to rekao stari i divni profesor sa tvoje svetske književnosti, dr. Vladeta Košutić?) da pojedini večito gataju o tome je li neko muško ili žensko, da li ima originalni ’’nik’’, ili se skriva iza nekog drugog...? Forum nije realnost, to je virtuelni svet u kome međusobno polemišu (ili misle da to čine) baš ’’nikovi’’, a ne ljudi od krvi i mesa. U tome i jeste poenta, samo je problem što se neki toliko zanesu da posle permutuju virtuelno i stvarno... Kako da te ubedim da nemam drugi ’’nik’’ i da sam muško? Da ti pošaljem sliku iz kupatila? Ma, ajde, u ovom svetu iluzije koji se zove Forum, polovi i prava imena su potpuno nebitni, valjda je toliko jasno...

A sada, idemo dalje. Pričamo o ’’nebulozama’’, ili o nejasnoćama, zamagljivanjima, itd... (nebulus, lat. maglovitost). Ja ću na tvoje ’’nebuloze’’ (prvo si rekla, tri, a uvalila si mi četiri!) – da odgovorim ’’bulozama’’ – pogotovu, jer mi je drago da si u potpunosti prihvatili moje ’’zlonamer...’’, pardon, dobronamerne sugestije.

BULOZA PRVA: Izraz ’’poistovećivanje’’ uopšte ne podrazumeva ’’jednačenje’’ nečega s nečim drugim, a pogotovu ne kloniranje. Poistovećivanje znači približavanje, poštovanje, možda divljenje, čak i preuzimanje nečega od nekog drugog. Zatim, ne negiraš da je definisanje junaka antičkih tragedija kao crno-belih likova, tvoj promašaj. O.K. Najzad, govorio sam o evropskoj hrišćanskoj civilizaciji samo kao o nastavku antičke civilizacije, a, ne opet o jednakosti!... Izvini, ’’Divlja’’, ali ti kao da imaš problem s dioptrijom.

BULOZA DRUGA: Naravno da ću tri ’’nebulozne’’ rečenice ironično nazvati ’’kritičkom analizom’’ (kao što, uostalom, i ti moj odgovor ironično nazivaš doktoratom) – jer, to što one ne pretenduju da budu smislene, ne znači da je besmislica manje besmislena, ako je iskazana sa manje reči!

BULOZA TREĆA: Priznajem, to razgraničavanje ljubavi i strasti, uvek mi je bilo pomalo nejasno, maglovito (ili, kako ti kažeš: nebulozno) – kako u literaturi, tako i u životu. Ne sporim da ljubav i strast između dve ljudske jedinke mogu da nastanu istovremeno, ili s određenom razlikom u vremenu, ili da, opet, vremenom, strast popušta, a ljubav ostaje ista, ili i ona slabi – ali ne prihvatam i ne poznajem situaciju u kojoj ljubav i strast mogu toliko da nemaju veze jedno s drugim, da, možda, i isključuju jedno drugo! Čak i u manastirima, gde se svakodnevno manifestuje ljubav prema Bogu, nije isključeno da u toj, sasvim duhovnoj i bestelesnoj ljubavi – u trenucima religioznog transa ne dođe i do neobuzdane erupcije strasti! Valjda smo i o tome ponešto čitali (ako ne na fakultetu, a onda na klupi u parku... )

BULOZA ČETVRTA: Zaista, ostao sam potpuno bez argumenata kada si kao glavno oružje potegla svoju diplomu Filološkog fakulteta, Grupe za svetsku književnost sa teorijom književnosti... Ali, ne zato što ne cenim predivne i stručne ljude kao što su, već pomenuti Vladeta Košutić, pa Vojislav Đurić, Nikola Milošević... pa i Vladeta Janković (mada ga kao političkog preletača iz DOS-a u DOS više ne uzimam za ozbiljno) – ali, ovaj Forum nije mesto gde će se ’’nikovi’’ junačiti svojim ’’papirima’’, već snagom svojih argumenata... Koga je u ovom svetu potpune destrukcije svih etičkih i estetičkih principa, uopšte više briga je li neko završio književnost, ili brzi tečaj za igrača golfa? Žao mi je što je tako, ali, tako je...

Zato ću, na kraju, biti sasvim iskren: ja sam zaista profesionalni igrač golfa sa Devičanskih ostrva, koji se na svojim čestim putovanjima iz Sautemptona u Delfe, ponekad zaustavi i na ovom Forumu. Tek toliko da opali lopticu. Rupa će se već naći.

Nemam nameru da trosim energiju na mlacenje prazne slame, cepanje dlake na cetvoro i da se nadigravam sa tudjom sujetom. Tema je Hamlet. :-)
Sve lepo pise u mom prethodnom postu.
A moj dobronamerni savet je: igrajte golf sa drugim ljudima, ne sa rupicama. Tako rade pravi profesionalci.

@Divlja - Bez ljutnje. Ne znam kako čovek igra golf sa ljudima, al da ga dobro igra rečima, to stoji.
Oko Hamleta se vekovima lome koplja, što ne bi i štapovi za golf?
Mr. Jones, dobro došli na Forum. ;-)

pitanje koje postavi profa prvog chasa obrade Hamleta

a na kraju, ne da odgovor

iz jednostavnog razloga, jer niko sa sigurnoshcu ne moze da kaze

ja mislim da Hamlet nije bio sasvim normalan

da je glumio, al da nekih par strana nije.
da je bio lud.

kasnije se vraca u glumu.

ali, njegov um, posle ubistva oca i nakon shto je reshio da se pravi lud
nije bio bash najchistiji... u jednom delu se vidi (bar ja sam tako primetio) da on ide u ludilo

koje stranice, ne secam se
chito pre vishe od 10 godina...

Хамлет је био 'луд' зато што је постављао питања тамо где су сви други мислили да знају одговор. Али кад погледаш, то њихово 'знање' је заправо (сујетна) илузија. И ко је онда луд? Они који "не знају да не знају", или он који "зна да не зна". (Конфучије).

Каже Хамлет:

"Има много ствари под капом небеском, мој Хорације, о којима твоја учена памет и не сања."

Samo cu reci da je pitanje da li je Hamlet lud ili glumi toliko degradirajuce za jedno umetnicko delo, toliko banalizujuce i povrsno da ne bih cak ni da odgovaram :mad:

kakav glumac... 8)

divlja:

Hamlet glumi ludilo i tim ludilom podbada. Ludilo je za njega filozofija, kritika cistog razuma, veliki sarkasticki obracun sa svetom koji je izasao iz koloseka. Hamlet nije stvarno lud, jer da jeste drugacije bi se ponasao prema Horaciju, olicenju ljudske "normalnosti". U istinsko ludilo skliznuce jedino Ofelija. Suvise mlada i nezna priroda da podnese surovost. Slomice se kao porcelanska figurica.

Kliknite za proširenje...

Ukrade me sve misli...