Испад „државничке мудрости”
Prikazujem rezultate 1 do 2 od 2

Tema: Испад „државничке мудрости”

  1. #1
    Aktivan član
    Učlanjen
    12.07.2006.
    Poruke
    1.016
    Reputaciona moć
    52

    Podrazumevano Испад „државничке мудрости”

    Ненад Кецмановић

    Четири године окупације за вријеме Другог свјетског рата у Сарајеву су протекле релативно мирно. C тим што је власт усташке НДХ, коју су представљали не само локални Хрвати него и бројни муслимани, претходно, на самом почетку рата уништила релативно бројну и цивилизацијски најутицајнију јеврејску заједницу. Имућни и угледни Срби су, такође, одмах побијени, a остали су били отпуштени из државне службе. Све до тада, оријентално језгро Башчаршије су попуњавале готово искључиво радње јеврејских и српских трговаца и занатлија. A пошто су власници, уколико нису на вријеме побјегли, били побијени, пословне просторе је, уз благослов усташке власти, опустошила и запосјела муслиманска сиротиња као „хрватско цвијеће”.

    Године 1945. у тек ослобођеном граду, сарајевски муслимани, скојевци и кнојевци су оне који су се током четири ратне године нападно обогатили за примјер проводали кроз Башчаршију са транспарентима око врата: „Ја сам фашистички колаборант!”, „Ја сам ратни профитер!”, „Ја сам народни издајник!” и сл. Остали су, као пролетери, само почели општини Стари град да плаћају кирију за национализоване радње. У њих се стари власници, уколико су преживјели, као буржуји, нису могли вратити, a за њих државни сектор није имао интереса. Националну димензију ове „класне борбе”, нова власт је свјесно избрисала из колективног памћења у прилог изградње братства и јединства.

    Заостала и изблиједела јеврејска и српска презимена угравирана на гвозденим засунима понеког локала у Кујунџилуку и Браваџилуку, била су недовољна да освјеже потиснуту прошлост. Јеврејима који су успјели да на вријеме оду и докопају се САД америчка влада је 50-их година као облик помоћи Титовој Југославији надокнадила изгубљену имовину. A много касније, највише захваљујући утицајном Емерику Блуму, подигнут је Спомен-парк на Врацама са језиво дугим списком јеврејских жртава у Сарајеву. Српске жртве c почетка рата у граду остале су само приватно обиљежене, a материјално обештећење је изостало.

    Послијератне генерације Сарајлија су тако све до 1990. године биле увјерене да је безмало мононационална структура корисника башчаршијских радњица, природно уклопљена у оријенталну архитектуру, била ствар породичног наслијеђа још малтене из турског вакта. Но, када су са крајем старог система почеле припреме за денационализацију и реституцију, Муслимани су били врло непријатно изненађени када су у земљишним књигама открили да најоријенатлнији дио Сарајева, који су традиционално сматрали понајвише својим, заправо није њихово приватно власништво.

    Изузев џамија и неколико вакуфских зграда, све у Старом граду припадало је неким Финцијима, Јефтановићима, Фишерима, Пешутима, Камхијима, Прњатовићима, Друкерима, Деспићима, Соломонима, Одавићима, Гаонима, Ратковићима, Коновима, Јокановићима, Левијима, Романовима, Конфортијима итд., којим је требало или вратити или скупо платити највриједније сарајевске пословне и стамбене просторе. Отуда је ентузијазам за денационализацију на Башчаршији нагло опао.



  2. #2
    Aktivan član
    Učlanjen
    12.07.2006.
    Poruke
    1.016
    Reputaciona moć
    52

    Podrazumevano Re: Испад „државничке мудрости”

    Toliko o toleranciji i gradjanskom drustvu u BiH i Sarajevu. Svi su bili za nekakvu toleranciju i suzitov itd. al' nakon sto su se rjesili Srba. O tome ko su fasisti najbolje govori cinjenica da su i Jevreje pobili. Kad je rat krenuo onda su imali svoju drvenu pricu o tome kako Sarajevo treba da bude model BiH u kojem eto, po njihovoj prici, vlada suzivot i tolerancija. Naravno slanje ljudi u zatvor zbog narucivanja "Oj Vojvodo Sidjelicu" u kafani je samo bilo sankcionisanje fasista i nacionalista, a pjesme o raznim begovima, agama itd. su bile samo zaostavstina jedne duge tradicije suzivota i vjerske tolerancije u Otomanskom Cartsvu.

    U svakom slucaju hvala Profesoru Kecmanovicu na ovom i slicnim tekstovima. Kamo srece da je on bio na mjestu Radovana Karadzica 1992...

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •