Bećković o "Crnogorskom Jeziku"

Матија Бећковић

ЦРНОГОРСКИ ЈЕЗИК ЈЕ ЈЕДИНИ СТРАНИ ЈЕЗИК
КОЈИ СЕ ПРЕДАЈЕ НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

Црногорски језик је једини страни језик који се предаје на српском језику. Само тако је могуће разумети да професоре српског језика у Црној Гори нагоне да предају језик који нису студирали и за који нису квалификовани. Можда би прво требало да им нострификују дипломе. Али ако постану стручњаци за црногорски или матерњи језик, не знам где би га могли предавати кад их ни рођена мајка неће разумети. Занимљиво је да професоре француског или руског језика не приморавају да предају црногорски језик. Не знам на ком језику се у Црној Гори предаје историја, физика или математика.

Што је Црна Гора даља од српског језика даља је од свог бића и свог памћења. По цену коју су спремни да плате црногорски властодршци како би избегли судбину српског народа, једва би вредело и живети.

Најистакнутији српски лингвисти били су Црногорци. Да почнемо са Вуком Караџићем, "старином из Дробњака", па да наставимо са Радославом Бошковићем, Михајлом Стевановићем, Радомиром Алексићем, Митром Пешиканом, Драгољубом Петровићем, Матом Пижурицом, Драгом Чупићем, Светозаром Стијовићем, Браниславом Остојићем, Радојицом Јовићевићем, Радмилом Маројевићем… А знате ко је на другој страни. То су они који одушевљавају незналице и проглашавају свеце по кафанама.

Победа на изборима ни једној власти до сада није давала за право да мења језик, веру, писмо и име једног народа. Утолико је ово што се догађа у Црној Гори нешто нечувено у историји цивилизације. Све што друге државе решавају референдумима и поверавају стручњацима и надлежним институцијама, власт у Црној Гори обавља сама. Зато ће те одлуке трајати колико и власт која их је донела.

Овде није реч о именовању него о преименовању српског језика који је давно именован. Његово преименовање је поништавање духовног постојања црногорског народа. Код Богишића се то зове "незвано вршење туђих послова". Не знам ко је надлежан за такве преступе, али знам да многи позвани ћуте зато што незвани и непозвани о томе одлучују. Народ који се дичи својим памћењем, традицијом и дугим постојањем, започиње неку нову историју у часу кад се проглашава крај историје. Тако се не угрожава само будућност него и поништава прошлост једног народа.

Сви они који сада хоће да преименују српски језик не би завршили ни први разред основне школе да нису знали којим језиком говоре. То у Црној Гори знају и птице у гори, живи и мртви, глуви и глувонеми, а камоли они који тим језиком јасно и гласно говоре.

Једном невољнику који се Светом Сави упорно обраћао да му нешто опосли код Бога, Свети Сава је рекао: "Утеши се општом људском судбином, да Богу твојим случајем не досађујемо". Нека се и оних пет-шест Црногораца који се осећају оштећени зато што се језик не зове црногорски утеше судбином стотина милиона Американаца, Канађана, Бразилаца, Египћана, Швајцараца, Белгијанаца, Аустралијанаца чији се језик не зове именом њиховог народа. Нека се Марица Перова утеши судбином Габријела Гарсије Маркеса.

Мој језик је, као код сваког песника, првенствено песнички и нигде га у стварности нема. Његош је писао и екавски и ијекавски. И владика Василије и владика Данило и Свети Петар Цетињски посрбљавали су и екавизирали и турцизме и русизме. Његош је једнако владао руским као и српским језиком. Без књиге Светозара Стијовића "Славенизми у Његошевом делу" не можемо разумети неке од најбитнијих појмова његовог песмотвора. Његош је писао престо, а не пријесто и пријестоница. Такав је случај и са осталим српским писцима, да овде споменемо само Ђиласа, Лалића, Миодрага Булатовића. Никаквог дуализма нема, све је то један велики српски језик са различитим изговорима. Адам Мицкијевич га је због његове мелодиозности назвао "талијански међу словенским језицима". Ни један језик и ни један народ не би били ни народ ни језик када би се сводили на један дијалект и један изговор и спали на два слова и неколике речи. Језик је космос и све што је у космосу постоји и у језику.

Ako možeš da kažeš gdje je ovo objavljeno, molim te.
Inače, nemam namjeru da polemišem ali Matija Bećković bi možda trebao da se zamisli zašto Crnogorci više ne žele da svoj jezik da nazivaju srpskim. Da sam ja priznati vodeći pjesnik i intelekt koji utjelovljuje crnogorsko srpstvo pa da se ovako nešto desi za vrijeme mog duhovnog mandata, upitao bih se da li sam ja tu nešto kriv.

Da nijesmo na Matiju Bećkovića navikli u post festum izdanjima, ovaj britki, njemu svojstvenim JEZIKOM upriličeni osvrt na aktuelne sprdačine, melemio bi i uspokojavao mnogo čim. Ovako, Večernje novosti ili neke druge, slično plasirane dnevne novine, imale su čime da budu dopunjene. Lektorske intervencije, ta šta drugo do izlišne, kao i korektorske, jer je, po svemu sudeći, tekst u ovom izdanju i otisnut na papir.

Mada, kakvom se to nadom zanosim da postoji neki viši, deplasiranih mentalnih prikaza rasterećen medijski nivo?

Stvaralac s takvim književnim opsegom, ne samo proznih nego i najbravuroznijih – naročito ljubavnih – poetskih dometa ne bi trebalo da se skrnavi... pa i udahnjivanjem vjetra u jedra lađe koja svakako tone. Anonimus i neafirmisano spadalo kakav sam ja, tim prije je zapanjeniji jer zna da tako reputirani pisac s lakoćom na pučinu može da pošalje čitavu flotu istih tih, a najraskošnijih, velelepnih lađa.

Zbun, žešći zbun...