Strela
Elita
- Poruka
- 17.244
С обзиром да поједини дискутанти овде немају елементарних знања о прошлости Срба и њиховим презименима, ево једног веома поучног и стручног текста на ту тему.
СРПСКИ ТИЋ ПРЕЗИВА СЕ НА ИЋ
пише: Трифун Павловић
Иако се сматра да права српска презимена морају да се завршавају на "ић" то није тачно. Многе личности познате у српској историји, из породица родом из Србије, немају презимена на "ић": Милутин Гарашанин, Милојко Лијешанин, Миливоје Блазнавац...
Презимена у српском народу су бројна и разноврсна. Стварана су у различитим политичко-историјским и друштвено-економским условима. Постојало је више различитих начина (принципа) за њихово формирање.
Посебну групу српских презимена сачињавају она, која су створена помоћу наставака - овић, евић или - ић.
Презимена сачињена на овај начин, по правилу, садрже три елемента: презименску основу, присвојни додатак - ов или - ев и деминутивни наставак- ић.
Презименска основа може да буде различита.
Најчешће је то лично име родоначелника одређене фамилије. У највећем броју случајева то је очево, дедино или име неког другог мушког претка у директној линији сродства. Побочна линија сродства, јавља се само у изузетним случајевима. "Оснивач презимена" не мора увек да буде крвни сродник. Понекад то могу да буду и друга лица (усвојитељ, старатељ, доброчинитељ и др).
Једно од типичних презимена ове групе јесте патроним Јовановић. За њега се сматра да је најчешће (или једно од најчешћих) и најтипичнијих српских презимена.
По имену мушког претка презимена дужа, по "женској линији" краћа
Страни државни чиновници су често као официјелна презимена уписивали личне или породичне надимке, нарочито оне који су имали погрдно и увредлјиво значење. Тако су постала презимена типа Накарада, Поплашен, Ушљебрка, Клипа... Отуд и разлике у презименима Срба из Србије и Срба из других крајева - једна су формирале стране власти, а друге српска власт, у складу са народном традицијом.
Презименску основу Јовановића чини родоначелниково лично име Јован. На њега је додат посесивни наставак -ов, који означава припадање. Потом је придодан и деминутивни наставак - ић, који значи малени, млади. Према томе, у конкретном случају Јовановић је "Јованов младенац, мали, тј. син, потомак."
Осим наставка -ов, примењује се и присвојни додатак - ев, који има исто значење. Који ће наставак бити примењен зависи од личног имена од кога се формира презиме. У случају да се родоначелник одређене фамилије звао, на пример Радич, примениће се присвојни наставак -ев, а потом и деминутивни додатак - ић. Тако је настало презиме Радичевић.
Осим личног имена, презименску основу могу да чине и други фактори. Најчешће се јављају: занимање родоначелника одређене фамилије (ковач, колар), његове личне особине (ћоса, брка), етничка припадност (Бугарин, Циганин), војно звање (каплар, капетан), црквена јерархија (поп, клисар), место одакле је досељен (Ердељ, Срем) итд. И у овим случајевима презимена се изводе по истом принципу, као и када је у питању лично име. Стога се у конкретним условима јављају презимена: Ковачевић и Коларевић, Ћосовић и Брковић, Бугариновић и Цигановић, Капларевић и Капетановић, Поповић и Клисаревић, Ердељановић и Сремчевић, итд.
Понекад се одступа од овог "уобичајеног" начина грађења презимена и она се формирају по "скраћеном поступку". У том случају се изоставља овај среднји елемент (присвојни придев - ов или - ев) и одмах се додаје деминутивни додатак - ић. Тада се уместо уобичајених презимена Јовановић, среће скраћени облик Јованић, Стаменовић - Стаменић, Бојановић - Бојанић, итд. Скраћена презимена су скоро правило, када се изводе из хипокористика (име од мила) и то у оним срединама где се она завршавају на - а (нпр: Ђура, Пера, Јова). Тада се јављају презимена Ђурић, Перић, Јовић. То је случај и са мушким личним именима (као основом презимена) када се мењају по такозваној женској деклинацији: Иво,е; Лука,е; Немања,е, итд. У срединама где се хипокористична имена завршавају на - о (тзв. "ерски крајеви") - Ђуро, Перо, Јово, у презименима су садржана сва три поменута елемента. У овом случају јављају се презимена Ђуровић, Перовић, Јововић.
Када су у питању матроними (презимена настала по женском претку), "скраћена процедура" представља опште правило. На женско лично име додаје се само деминутивни додатак- ић и презиме је готово. Овај принцип доследно се примењује и када су у питању иизворна народна имена и календарски антропоними. Од неких словенских имена изведена су презимена - Зорић (Зор(а)+ић - Зорић), Вишњић, Надеждић и друга, а од календарских - Сарић (Сар (а)+ић - Сарић), Марић, Фемић и друга.
Ово је само један од начина за формирање српских презимена. У српском именослову постоји још различитих образаца за њихово стварање. Осим тога, он није својствен само Србима, већ га користе (у мањем или већем обиму) и остали словенски народи. Ова врста презимена фреквентна је и код Хрвата јер су готово идентична са српским, с тим што се код њих чешће срећу скраћени облици презимена - Иванић, Радић, Павлетић, итд. Код словеначких презимена (Примков Словенцев) јавља се на крају презимена - ч, с обзиром да Словенци немају глас - ћ (Филипчич, Ковачич, Коцијанчич). Руси на овај начин граде своје тзв. "среднје прзиме". Оно се јавља између личног имена и презимена и изводи се од очевог имена. На пример, Антон Павловић Чехов. Овај начин за прављење презимена користе и остали Словени, али у знатно мањој мери.
СРПСКИ ТИЋ ПРЕЗИВА СЕ НА ИЋ
пише: Трифун Павловић
Иако се сматра да права српска презимена морају да се завршавају на "ић" то није тачно. Многе личности познате у српској историји, из породица родом из Србије, немају презимена на "ић": Милутин Гарашанин, Милојко Лијешанин, Миливоје Блазнавац...
Презимена у српском народу су бројна и разноврсна. Стварана су у различитим политичко-историјским и друштвено-економским условима. Постојало је више различитих начина (принципа) за њихово формирање.
Посебну групу српских презимена сачињавају она, која су створена помоћу наставака - овић, евић или - ић.
Презимена сачињена на овај начин, по правилу, садрже три елемента: презименску основу, присвојни додатак - ов или - ев и деминутивни наставак- ић.
Презименска основа може да буде различита.
Најчешће је то лично име родоначелника одређене фамилије. У највећем броју случајева то је очево, дедино или име неког другог мушког претка у директној линији сродства. Побочна линија сродства, јавља се само у изузетним случајевима. "Оснивач презимена" не мора увек да буде крвни сродник. Понекад то могу да буду и друга лица (усвојитељ, старатељ, доброчинитељ и др).
Једно од типичних презимена ове групе јесте патроним Јовановић. За њега се сматра да је најчешће (или једно од најчешћих) и најтипичнијих српских презимена.
По имену мушког претка презимена дужа, по "женској линији" краћа
Страни државни чиновници су често као официјелна презимена уписивали личне или породичне надимке, нарочито оне који су имали погрдно и увредлјиво значење. Тако су постала презимена типа Накарада, Поплашен, Ушљебрка, Клипа... Отуд и разлике у презименима Срба из Србије и Срба из других крајева - једна су формирале стране власти, а друге српска власт, у складу са народном традицијом.
Презименску основу Јовановића чини родоначелниково лично име Јован. На њега је додат посесивни наставак -ов, који означава припадање. Потом је придодан и деминутивни наставак - ић, који значи малени, млади. Према томе, у конкретном случају Јовановић је "Јованов младенац, мали, тј. син, потомак."
Осим наставка -ов, примењује се и присвојни додатак - ев, који има исто значење. Који ће наставак бити примењен зависи од личног имена од кога се формира презиме. У случају да се родоначелник одређене фамилије звао, на пример Радич, примениће се присвојни наставак -ев, а потом и деминутивни додатак - ић. Тако је настало презиме Радичевић.
Осим личног имена, презименску основу могу да чине и други фактори. Најчешће се јављају: занимање родоначелника одређене фамилије (ковач, колар), његове личне особине (ћоса, брка), етничка припадност (Бугарин, Циганин), војно звање (каплар, капетан), црквена јерархија (поп, клисар), место одакле је досељен (Ердељ, Срем) итд. И у овим случајевима презимена се изводе по истом принципу, као и када је у питању лично име. Стога се у конкретним условима јављају презимена: Ковачевић и Коларевић, Ћосовић и Брковић, Бугариновић и Цигановић, Капларевић и Капетановић, Поповић и Клисаревић, Ердељановић и Сремчевић, итд.
Понекад се одступа од овог "уобичајеног" начина грађења презимена и она се формирају по "скраћеном поступку". У том случају се изоставља овај среднји елемент (присвојни придев - ов или - ев) и одмах се додаје деминутивни додатак - ић. Тада се уместо уобичајених презимена Јовановић, среће скраћени облик Јованић, Стаменовић - Стаменић, Бојановић - Бојанић, итд. Скраћена презимена су скоро правило, када се изводе из хипокористика (име од мила) и то у оним срединама где се она завршавају на - а (нпр: Ђура, Пера, Јова). Тада се јављају презимена Ђурић, Перић, Јовић. То је случај и са мушким личним именима (као основом презимена) када се мењају по такозваној женској деклинацији: Иво,е; Лука,е; Немања,е, итд. У срединама где се хипокористична имена завршавају на - о (тзв. "ерски крајеви") - Ђуро, Перо, Јово, у презименима су садржана сва три поменута елемента. У овом случају јављају се презимена Ђуровић, Перовић, Јововић.
Када су у питању матроними (презимена настала по женском претку), "скраћена процедура" представља опште правило. На женско лично име додаје се само деминутивни додатак- ић и презиме је готово. Овај принцип доследно се примењује и када су у питању иизворна народна имена и календарски антропоними. Од неких словенских имена изведена су презимена - Зорић (Зор(а)+ић - Зорић), Вишњић, Надеждић и друга, а од календарских - Сарић (Сар (а)+ић - Сарић), Марић, Фемић и друга.
Ово је само један од начина за формирање српских презимена. У српском именослову постоји још различитих образаца за њихово стварање. Осим тога, он није својствен само Србима, већ га користе (у мањем или већем обиму) и остали словенски народи. Ова врста презимена фреквентна је и код Хрвата јер су готово идентична са српским, с тим што се код њих чешће срећу скраћени облици презимена - Иванић, Радић, Павлетић, итд. Код словеначких презимена (Примков Словенцев) јавља се на крају презимена - ч, с обзиром да Словенци немају глас - ћ (Филипчич, Ковачич, Коцијанчич). Руси на овај начин граде своје тзв. "среднје прзиме". Оно се јавља између личног имена и презимена и изводи се од очевог имена. На пример, Антон Павловић Чехов. Овај начин за прављење презимена користе и остали Словени, али у знатно мањој мери.
ne treba se sramiti porekla