Nerezonsko razmišljanje o prethodnim neuspesima urušava mogućnosti za uspešnu realizaciju započetih i budućih projekata. Važi za sve aspekte života. Ne razumem kako bi nekoga da “smuvaš”. Ako si muvator, znaćeš da obradiš ljude, ako nisi, nemoj se truditi, jer za to se prvo rađa, pa tek posle razvija (u odgovarajućem okruženju i pod odgovarajućim okolnostima).
Muvanje u emotivnim odnosima je za klince i nešto starije vlasnike par psihijatrijskih dijagnoza. Postoje ideje, pre svega kod devojaka, da oni koji pokušavaju da stupe u trajne odnose bi spre svega trebali biti iskreni. U stvarnom svetu ipak preovladava fluskula kako na prvom sastanku (pri upoznavanju, prilaženju, šta već) svi mi lažemo jedni drugi kako bi bili dovoljno zanimljivi za nastavak dalje. Batali to, mišljenje se nalazi u prvoj rečenici ovog pasusa.
A sada na tumačenja, iz perspektive ovog foruma:
Osoba o kojoj govorimo je, pre svega, muškarac. Ta činjenica mu, pored dlaka na dupetu i leđima, daje tu privilegiju da je u uređenju m-ž odnosa on ta strana koja treba da učini prvi korak, tj da priđe. Postoje neke priče kako negde u belom svetu žene prilaze, kako nekima devojke uskaču same u krilo,… te priče su prenosili mornari i putnici iz daleka, isti oni koji su se kleli u postojanje Jednoroga, ovaca koje se rađaju iz tikve ili devojaka koje ne masturbiraju. Nećemo o tome ni da razmišljamo.
Dakle, Mister X, kome ću se dalje obraćati lično, bez namere da uvredim autora teme, dakle, primetiš osobu (pre svega suprotnog pola) koja ti se na neki način učini zanimljivom, svojim izgledom, ličnošću, ponašanjem, intelektom, tatinim parama,… ili, kao što one vole da misle, sisama i dupetom. I sad zamisli kako je njima: ti si je primetio i možeš preduzeti nešto povodom toga, bez straha da ćeš uzdrmati društveni poredak, ili se poniziti. Dok ona, čak i ako nekog primeti, nekog ko joj se dopadne, ostaje opterećena stavom da je on taj koji treba da učini prvi korak, stalno u strahu: Da li će videti mene jadnu? (i može samo da kuka na Ženskom kutku što tipovi ne prilaze).
Sve što želim reći, ti učiniš taj svoj prvi korak, i prebaciš loptu na njenu stranu, dajući joj da se odluči da li joj ti, tj tvoje prisustvo i ponašanje prema njoj odgovara. Ako da, teorija glasi da vremenom ulazite u neku vezu, koja pre svega služi za što bolje upoznavanje jedno drugoga, kako bi se vremenom razvilo u nešto posebno. Ovo mnogi zaboravljaju, davajući previše znaćaja tom “muvanju”, i smatrajući da ulazak u vezu predstavlja konačno prihvatanje, a ne stvarni početak odnosa. Nije o tome tema.
Može se desiti da te odbije. Ovde i govorimo o situaciji kada si odbiven. Ništa, ide se dalje, bilo mi je drago i hvala na svemu (tj skoro pa ničemu). Najgore što možeš sebi da prirediš je da pretpostaviš da ona misli Da kad kaže Ne, i kreneš da je maltretiraš. Prvo, zatzo što Ne uglavnom to i znači. Drugo, zato što ti osoba koja jedno misli drugo govori zaista nije potrebna da te zbunjuje ostatak života. Treće, postoji ona mogućnost da te odbija jer joj trenutno ne prija tvoja pažnja, iz nekih tamo razloga. To ne znači da joj jednog dana neće prijati, ali jednog dana retko ume da bude već sutradan (tj, to bi već bilo slično u drugom primeru, uputstvo: bežati što dalje), tako da jednostavno pokušaš ponovo ukoliko se zadesi prilika za tako nešto.
Ima ona priča o znacima. Kao devojke daju neke znake, i po njima treba da znaš kada je zainteresovana za nešto sa tobom. U stvarnosti, ona je ispričala svojoj najboljoj drugarici i svojoj majci (u stvari, drugarici zna i da prećuti), zapisala u spomenar pored tvoje slike koju je isekla sa tabloa njenog brata, njen otac, onaj sa parama, već gleda gde da vam sazida kuću. Ili je nekoliko puta prokomentarisala kako si neprijatan i kao bi trebalo da se naučiš ponašanju, ili je pristala da počne da izlazi sa nekim od tvojih poznanika… One to zovu znacima, ali, veruj mi, čak i da si žensko, ti to ne bi uspeo da prepoznaš.
Loš niz, kada uporno ne uspevaš da nekome priđeš, ima svojih dobrih i loših strana. Prvo pogledaš na i u sebe nebi li tu pronašao neku grešku. Možda su u pitanju neodgovarajući afiniteti, prilaziš devojkama koje nisu za tebe odgovarajuće (I ove ideje one vole da proturaju), ili neka velika mana (tvoja), koja njima smeta, ali što ne znači da treba obavezno menjati se, već realno odabrati prave korake; šta je za promenu, menjati, šta nije, naći nekoga kome odgovara takvo kako jeste. I dobro je što shvatiš da ne postoje gluposti poput trenutne ljubavi bla bla. Ti stekneš simpatije, i na osnovu njih delaš, ljubav, ako tako nešto i postoji, sledi mnogo kasnije. Loše je što ti, na nekin način, postaje svejedno. Ne trudiš se preterano, tj prilagodiš se onom drugom; daješ koliko ti se uzvraća, a na početku to može predstavljti premalo da bi se pokrenulo nešto (kasnije je to poželjan odnos, doduše zahteva da budete kompatibilni po nekim pitanjima, u čemu i jeste suština zajedništva, valjda). I zlo je što možeš doći u priliku da si sa nekim bez drugih razloga nego što je ne biti sam, a tako činiš lošu uslugu i sebi i njoj.
Ne postoje neka opšta i posebna rešenja šta preduzeti. Možda probati nešto novo, neka nova mesta, nove ljude. Ili preispitati sebe i svoje težnje. Ukoliko postoji neki bitniji problem od nepostojanja emotivnih veza (ovo je najčešće), rešiti prvo njega, ili barem rešavati ga, a ne tražiti bekstvo u drugima. Mada drugi umeju da budu od pomoći, opet.
Uvek možeš da se odseliš u neku zemlju gde se žene kupuju za pet kamila. Možeš slično naći i ovde, ali to već nema veze sa istim emocijama na koje mislim dok sam o ovome pisao.
