Kad_LupimLupim
Elita
- Poruka
- 19.925
Kako verovati ljudima? Oduvek sam govorio da se ljudima ne moze verovati... oduvek sam bio za "U se' i u svoje kljuse!"... i kad se setim, moram da priznam da mi je tako ipak bilo najbolje... Nikom osim sebi.
Cutis, gledas svoja posla, ne zabadas nos gde nemas interesa, svaki kontakt sa ljudima je cisto poslovni, cista trgovina... ne dajem dok ne vidim da mogu dobiti nesto korisno za uzvrat. Nikome ne dozvoljavas da ti se priblizi, da zna mnogo o tebi, samo onoliko koliko je u datom trenutku potrebeno, ni od koga ne zavisis... niko ti nije slaba tacka.
Sam si na svetu i samo sam sebe mozes da sjebes, ako si dovoljna budala.
Ali sam se oduvek i ocajnicki nadao da ce se jednog dana pojaviti neko, neko u ovom surovom svetu kome cu moci da verujem, da mu verujem do kraja. Neko ko ce isto to traziti od mene... beskrajno poverenje... otvorenost, razumevanje... neko ko ce te prihvatiti u zagrljaj sa svim manama i vrlinama... osoba od koje ne moram da se krijem, s kojom ne moram da igram igre... no fears, no secrets, no regrets...
I onda se jednog dana dogodi... cudo, sudbina, matematicki slucaj koincidencije... nazovite kako hocete... Upoznate nekoga s istim razmisljanjem, istim potrebama, nekog ko ne zeli da igra igre... neko ko trazi sigurnost i poverenje. I poverujete da su cuda moguca, da svet nije bas takav kavim se cini... I od masine, postane zivo bice... i svaki sledeci korak, potvrdjuje da je tako, da lepo i dalje postoji... i to traje i ubija u vama svu hladnocu koju ste tolike godine gajili. Na kraju spoznate jednu od najmocnijih sila koja nas pokrece.
A onda sve to iznenada nestane bez razloga i objasnjenja. I taj oslonac od koga je sve pocelo, poverenje, puca, nestaje i sve nezadrzljivo pada u vodu... Izdata je jedina stvar koja je sve to drzala. I vracate se na ono... samo u sebe...
I ja vas onda pitam, kako verovati kad vise ne mozete imati poverenja ni u samo poverenje?
Just another machine... that's all we are... just a machines...
Cutis, gledas svoja posla, ne zabadas nos gde nemas interesa, svaki kontakt sa ljudima je cisto poslovni, cista trgovina... ne dajem dok ne vidim da mogu dobiti nesto korisno za uzvrat. Nikome ne dozvoljavas da ti se priblizi, da zna mnogo o tebi, samo onoliko koliko je u datom trenutku potrebeno, ni od koga ne zavisis... niko ti nije slaba tacka.
Sam si na svetu i samo sam sebe mozes da sjebes, ako si dovoljna budala.
Ali sam se oduvek i ocajnicki nadao da ce se jednog dana pojaviti neko, neko u ovom surovom svetu kome cu moci da verujem, da mu verujem do kraja. Neko ko ce isto to traziti od mene... beskrajno poverenje... otvorenost, razumevanje... neko ko ce te prihvatiti u zagrljaj sa svim manama i vrlinama... osoba od koje ne moram da se krijem, s kojom ne moram da igram igre... no fears, no secrets, no regrets...
I onda se jednog dana dogodi... cudo, sudbina, matematicki slucaj koincidencije... nazovite kako hocete... Upoznate nekoga s istim razmisljanjem, istim potrebama, nekog ko ne zeli da igra igre... neko ko trazi sigurnost i poverenje. I poverujete da su cuda moguca, da svet nije bas takav kavim se cini... I od masine, postane zivo bice... i svaki sledeci korak, potvrdjuje da je tako, da lepo i dalje postoji... i to traje i ubija u vama svu hladnocu koju ste tolike godine gajili. Na kraju spoznate jednu od najmocnijih sila koja nas pokrece.
A onda sve to iznenada nestane bez razloga i objasnjenja. I taj oslonac od koga je sve pocelo, poverenje, puca, nestaje i sve nezadrzljivo pada u vodu... Izdata je jedina stvar koja je sve to drzala. I vracate se na ono... samo u sebe...
I ja vas onda pitam, kako verovati kad vise ne mozete imati poverenja ni u samo poverenje?
Just another machine... that's all we are... just a machines...
