O vecitoj nepoznanici...

Betty je to pomenula,pa mi dade ideju za novu temu.

Dakle tema je STRAH OD SMRTI....
ili strah od nepostojanja...
Volela bi da mi neko pomogne da to prevazidjem
Ili da mi bar potvrdi da postoji reinkarnacija.)
Ako nista od toga onda bar da pitam: Da li se i vi plasite svoga nepostojanja?

Uopste se ne bojim smrti-znam da smrt mora doci,a sada kako to samo Bog zna...Siguran sam da posle smrti ima zivota...Totalno se slazem sa pravoslavnim pogledom na smrt... :wink:

Neću biti originalan ako kažem da se ne bojim smrti nego bolesti, bola i patnje koji joj često prethode.
Inače, ne mislim da poslije smrti ima bilo čega, samo veliko ništa. Naravno, teško je to prihvatiti, lakše je misliti o raju, paklu ili reinkarnaciji u tijelu mornara sa Gibraltara nego o tome da ćemo jednom svi postati ništa.

Eh tu potvrdu o reinkarnaciji ni Dalaj-Lama ti ne bi dao tek tako, Zelenooka ...Srecom taj strah od smrti je jedan od izvedenih, ne bazicnih strahova...Kao sto rece quentin, bazican je strah od bola, ne od smrti...Nase nesvesno umislja da smo besmrtni, uprkos svim dokazima protiv...Svi mogu umreti, samo mi ne, jos ako nam to potvrdi neka religija, onda smo na konju ...Naravno imas i hrabro suocavanje sa bolom i smrcu koji su, po egzistencijalistima, u koje spada i Sjenka, osnovno merilo vrednosti zivota, samo malo ko od nas je stvarno spreman za takvo strasno dozivljavanje bola i smrti, mada ne sumnjam da Sjenka jeste ...Uzgred strah od smrti (posebno kod mladih) je uvek "prikrivalica" nekog stvarnijeg i aktuelnijeg straha

Хм...не плашим се непостојања, плашим се тренутка смрти! Плашим се свести о томе да умирем! Више пута сам сањала како гинем у саобраћајци, и најстрашније ми је био тај тренутак пред смрт, кад помислим:''То је то! Ово је тај тренутак!''
Бррр.....
Но, волела бих да доживим неку лепу старост и зрелост да и смрт прихватим као нешто природно...да могу себи са задовољством да кажем:''Одрадила сам шта је требало, сад могу да идем!''

Смрт је најбољи саветник у животу, колико пута сам прочитао а и речено је оно ЖИВИ КАО ДА ТИ ЈЕ ПОСЛЕДЊИ ДАН ЖИВОТА, лако је рећи ... треба то и осетити ... онда то постаје смислено. Једино што је сигурно - СМРТ. Али има фора не знамо кад ће доћи тај пријатељ, а како каже Господ и многи мистици БДИТЕ ЈЕР НЕ ЗНА СЕ КАД ЋЕ ЖЕНИК ДОЋИ. У тренутку зачећа на поклон нам је дарована Смрт и наш је сапутник и свеприсутна је ( зар не подсећа на неког ) кад је осетимо као руком су нестале све бриге, и ево са смрћу иде и спокој ... мир. Све путање ка светлости воде кроз врата смрти, зато је треба пригрлити. Серафим Саровски каже да је смисао хришћанског живота крајње смирење, на истоку до просветлјења се долази губитком себе ... Смрт паралише мисли, а без њих имамо прилику да будемо оно што јесмо БЕСКОНАЧНИ, ВЕЛИЧАНСТВЕНИ.

dragstan:

Смрт је најбољи саветник у животу, колико пута сам прочитао а и речено је оно ЖИВИ КАО ДА ТИ ЈЕ ПОСЛЕДЊИ ДАН ЖИВОТА, лако је рећи ... треба то и осетити ... онда то постаје смислено. Једино што је сигурно - СМРТ. Али има фора не знамо кад ће доћи тај пријатељ, а како каже Господ и многи мистици БДИТЕ ЈЕР НЕ ЗНА СЕ КАД ЋЕ ЖЕНИК ДОЋИ. У тренутку зачећа на поклон нам је дарована Смрт и наш је сапутник и свеприсутна је ( зар не подсећа на неког ) кад је осетимо као руком су нестале све бриге, и ево са смрћу иде и спокој ... мир. Све путање ка светлости воде кроз врата смрти, зато је треба пригрлити. Серафим Саровски каже да је смисао хришћанског живота крајње смирење, на истоку до просветлјења се долази губитком себе ... Смрт паралише мисли, а без њих имамо прилику да будемо оно што јесмо БЕСКОНАЧНИ, ВЕЛИЧАНСТВЕНИ.

Kliknite za proširenje...

Iskusno :razz: :razz: :razz:

Kad mislis da ti se smrt primakla, ako stignes da o tome razmislis,
uplasis se. Ono, opako se uplasis.
A onda, u sledecem sekundu, shvatis koliko volis zivot.
I izbistre ti se mnoge gluposti iz glave.

To je to.
Treba ziveti. Smrt nas se ne tice.
Nema preseka sa nama.

sjenka:

ne trebas ga prevazilaziti.

svijest o izvjesnosti smrti, od malih smrti do velikih smrti, i na koncu, smrti nas samih, jedina daje smisao, velicinu, i znacaj stvarima u zivotu. Ona im je mjerilo. Budi zahvalna za takvu stvar i cijeni je. Ona posebnim bojama boji zivot i usmjerava nase puteve.
Ne plasi se bola koji je nuzna posljedica takve svijesti.

Kliknite za proširenje...

Bravo, Sjenka. Bile su jos dve teme o smrti, na kraju su obe zakljucane.

Mene to hvata periodicno od kad znam za sebe i jezivo je, cak se budim u sred noci, a nisam nista ruzno sanjala. Al' Sjenka je u pravu, to je preispitivanje autenticnosti zivljenja i ljudi kojima se to desava jesu na neki nacin "svesniji". Iskoristi to. I procitaj Tolstojevu pripovetku "Smrt Ivana Iljica" i Manov "Carobni breg". Mozda ti pomognu da shvatis u cemu je prednost.
A meni su takvi "momenti" sad postali krajnje inspirativni.

zelenooka85:

Betty je to pomenula,pa mi dade ideju za novu temu.

Dakle tema je STRAH OD SMRTI....
ili strah od nepostojanja...
Volela bi da mi neko pomogne da to prevazidjem
Ili da mi bar potvrdi da postoji reinkarnacija.)
Ako nista od toga onda bar da pitam: Da li se i vi plasite svoga nepostojanja?

Kliknite za proširenje...

da bwe ja se plašim svega što LIČI na neaktivnost...
za mene je svaka tuga korak bliže smrti...sve msilim, postojanje moje tako čili, smanjuje se...ja se smanjim tako, i kad sam mala i tužna, ondaK bolje da me nema...bubica nezaštićena. Znaš, nju svako zgazi. Zato nije dobro biti neaktivan, ne rasti i ne ići napred....smanji ti se samopoštovanje. Ne znam bate kako te vi to rešili, ali meni je važno dostojanstvo. Nemati ga je gore od nepostojanja. Ne preterujem.


Zato sam velika srećna vredna mestimična okruglica.

Reinkarnacija....nemam pojma, ponekad mi se učini da ima, ponekad mislim da je to moja mašta...znaš šta, zelenooka VOLJA menja stvari. Negde sam pročitala da svako nakon smrti dobije baš ono što je zamišljao kao Raj - te tako rajeva ima onoliko koliko ima ideja o njima. Neko ode u zvuke, neko u svetlosne talase, neko u svemir, neko na hrišćanski sabor, neko u neki razvrat...
Po toj teroji, ono što očekuješ za sebe, to ćeš i dobiti

zelenooka85:

Betty je to pomenula,pa mi dade ideju za novu temu.

Dakle tema je STRAH OD SMRTI....
ili strah od nepostojanja...
Volela bi da mi neko pomogne da to prevazidjem
Ili da mi bar potvrdi da postoji reinkarnacija.)
Ako nista od toga onda bar da pitam: Da li se i vi plasite svoga nepostojanja?

Kliknite za proširenje...

Kada se udash, i morash muzhu da peresh charape, gatje, kada te njegova keva zlostavlja i ceni da je tvoja pita umnogome gora od njene 'iskonske' pite za koju je svojevremeno opshte mnjenje trazilo open source code, kako bi i oni spravljali takvu pitu, kada te njegov chale odmerava pijan i otkopchanog shlica, i kada budesh stavljala svoju prvu zimnicu...
prevazicicesh smrt, i strah, i nechesh se bojati nichega.
uzechesh kamen iz kace kiselog kupusa i otpocheti svoj killing spree.

"iskonska pita"

Ja se vise plasim starosti nego smrti. Zamisljam kako se prisecam mladosti i kajem zbog mnogih stvari, i kako razmisljam o bliskoj smrti. U tom razmisljanju moj zivot vise uopste nema smisla. Mracno razmisljanje.

Interesuje me na koji nacin stari ljudi primaju cinjenicu da im je smrt sve bliza. Verovatno svako na svoj nacin. Cuo sam za stare ljude koji odbijaju da idu na sahrane ili groblja uopste upravo zbog tog straha.

devojko nadji ti srodnu dušu,izrodi decu,i nemaš brige za smrtnost duše...čuvaj okolinu,ostaće na ovoj planeti i posle tebe neko da živi....i boćeš besmrtna i mirne savesti..

DUŠA JE BESMRTNA

ma daaajte molim vas...smrt je divna stvar...smrt treba prigrliti kao i sve drugo...smrti se ne treba plashiti smrt je siguran kraj i treba ga prihvatiti kao takav...nema posle nema dalje nema novi stepen novo telo...mi smo samo gomila organskog i to je chinjenica...kako se samo ljudi trude da shvate shta ima posle...a da su od starta rekli da nema nishta pa da sav taj trud ulozhe u sada...da su umesto vishih sila razmatrali "niske" sile...u tome i jeste neka fatalnost...shto istrazhujemo svemir dok pravimo njesra na nashoj planeti...nekako gledamo ka horizontu ne primetjujutji klisuru ispred nas...kao razliqjemo se od stoke kao imamo dushu kao mi smo iznad mi smo poslednja rech...

Ja se vise plasim starosti nego smrti. Zamisljam kako se prisecam mladosti i kajem zbog mnogih stvari, i kako razmisljam o bliskoj smrti. U tom razmisljanju moj zivot vise uopste nema smisla. Mracno razmisljanje.

Interesuje me na koji nacin stari ljudi primaju cinjenicu da im je smrt sve bliza. Verovatno svako na svoj nacin. Cuo sam za stare ljude koji odbijaju da idu na sahrane ili groblja uopste upravo zbog tog straha

Kliknite za proširenje...

А видиш, ја замишљам како се присећам младости и целог живота и уживам у сваком тренутку сећања...а како о смрти размишљам с миром, као о логичном следећем кораку у животу....
Смисао би била да сма урадила све што је требало, да су ми деца здрава и да су се снашла у животима, да су ми унуци поодрасли....и да сад могу мирно да путујем.

Наравно, било би потребно да имам бар преко 80 година.....

A ja zamišljam kako se ne priklanjam sećanjima ni strahovima i živim i u starosti. Na način i u meri koji su tada mogući.

Ja mislim da se starost kod nas jako lose (u smislu netacno) reklamira. :? Vec sam negde pisala o mojoj omiljenoj gerijatriji lingvista u Bgd (gospodja od osamdeset, sa boljim socijalnim zivotom nego ja, plus se aktivno bavi naucnim radom u svojoj struci... ma treba da vidite tog secera od zene, kad se osmehne - mislis izaslo novo sunce ), da ne davim opet.

P.S. Svoju starost (duboku) vise ne zamisljam. Nisam nesto ubedjna da cu je docekati. Ali kada sam je zamisljala, to je uvek bilo vezano za putovanja, provodjenje po nekoliko meseci na moru, druzenje sa unucima i uzivanje u malim ritualima zivota (kafa, knjiga, film, setnja, ma sve isto kao i sad)...

mislim da mnogo ljudi živote provode ne slušajući jedni druge, bez pravog dubinskog razumevanja bližnjih, sa zatvorenim srcem za one koji bi ih možda voleli, pri tom ne oduživši dug možda, svom talentu ili, još gore, svojoj polnosti ili biologiji I onda ostare i zbabaju se i zdedaju i postaju straaašno retrogradni.
Ovi matori bwe nemaju poštovanja ni prema čemu
Smrt za njih nije strašna. Za njih je strašan taj pogled unatrag - na propušteno.
Jeidni način, dakle, da se smrti ne plašite je da debelo zaseravate u životu, pa će vam biti žao toga a ne smrti
Jeste, ovomalo podseča na ono ako te boli glava slomi se nogu, pa će da te boli noga ...al dobro.
Aj Ć.
LIVE A LIFE

Niko od nas ne bi trbao da vreme svog zivota trosi plaseci se neceg sto te neminovno ceka.Kako god da zivis,koliko god da se plasis ili ne plasis smrti - ona ce doci.Niko nezna kad ali svi znamo sigurno da ce jedan dan biti poslednji.Mislim da je mnogo vaznije umeti kvalitetno ziveti,a kad umremo svi cemo saznati odgovor na pitanje-sta je posle smrti.Sve u svoje vreme.Dok si ziv -zivi,kad budes mrtav - budi mrtav (ma sta to znacilo).Najgora varijanta je polako umirati dok si ziv.

STRAH OD SMRTI JE STRAH OD NEPOZNATOG
Možda posle smrti nastupa NIŠTA,a možda je tek posle smrti super zezanje :-D
Ja računam na ovo drugo i čekam svoj red

Kao i Truman i ja imam pomalo stah od STAROSTI,ali više možda zbog neke
fizičke nemoći jer mom temperamentu odgovara brz način života i stalno kretanje...
Inače u životu pravih svakakve gluposti,ali sam operisana od kajanja i bilo kakve griže savesti...tako da me to u starosti verovatno ne očekuje

Betty:

Ovi matori bwe nemaju poštovanja ni prema čemu
Smrt za njih nije strašna. Za njih je strašan taj pogled unatrag - na propušteno.

Kliknite za proširenje...

Čini mi se da se taj pogled unatrag javlja i kod ovih sa 20 i nešto nimalo ređe neko kod starijih sugrađana. Tako da ne verujem da to dolazi od starosti i žaljenja, neko jednostavno ceo svoj vek vuče taj stav i po njemu se rukovodi (vrlo dobro znam jednog takvog, mlađeg). U stvari, ukoliko bi i neko ko nije svikao na takav tok misli krenuo da u poznim (ili već u srednjim) godinama upražnjava rekapitulacije propuštenog, verovatno bi gledao na smrt kao na izbavljenje od odgovornosti prema sebi, bez straha od nje. Ili bi odlepio, pod ovo podvodim i klimaks, npr.

ma slušaj, Dise, normalno je i prirodno da s vremena na vreme zastaneš da vidiš dokle si stigao i isplaniraš gde bi dalje....ali nije normalno da se predaješ, u srednjim godinama - pa mladost traje do 45, jeste čuli vi to? Pomerile se granice!!!

Pogled unatrag kod mene izaziva ponos. A unapred.... ehehehe....

...Znate li onu pricu o nekom gospodaru koji je poslao svog slugu u Buharu na pijacu...a tamo ga susrela Smrt...Sluga se uplasio i vratio natrag,trazeci od gospodara konja da pobjegne od smrti u Samaru...Ovaj mu da i ode sam do pijace da pita Smrt sto je preplasila njegovog slugu...Smrt mu kaze da nije htjela da ga prepadne,samo se iznenadila sto ga vidi veceras u Buhari,a ima sastanak s njim tek sutra u Samari...