Zauvek u cizmama slobode
Intervju: Ivan Glišic, punk guru, anarhista, underground freak, pisac, pesnik, fajter…
Duboko u katakombama undergrounda obitavaju mnogi istinski umetnici, otpadnici današnjeg društva koji su izabrali borbu kao vid nemirenja sa stvarnošnju. Ivan Glišic je jedan od takvih; kamen temeljac domace underground punk scene o cijem stvaralaštvu ce tek buducnost (nadamo se ne daleka) doneti ispravan vrednosni sud.
Ivan Glišic je jedan od najzanimljivijih likova domace rock i underground scene. Poceo je kao tekstopisac i mnogi njegovi hitovi se i danas vrte na radio stanicama, da bi na vreme shvatio da glamur, lova i velike bine Rock’n’Roll odvode daleko od njegove istinske suštine. Okrenuo se punku i postao jedan od najznacajnijih underground stvaralaca. Objavio je 30-ak knjiga, mnogo fanzina, aktivno ucestvovao u nekoliko bendova, pomagao mnogima. Naravno, za njega kao “otpadnika” od tada su zatvorena sva vrata medija, ali Glišic ne posustaje. Samostalno izdaje knjige koje postaju kultno štivo (a i bitna istoriografska grada) medu poklonicima undergrounda. Ivan Glišic danas ima punih 60 godina. I dalje živi život onako kako to želi, i predstavlja hodajuci dokaz da se to MOŽE.
Kako si se ukljucio u Rock’n’Roll pokret?
U R’n’R vode sam uplovio krajem 50-ih, tražeci na skali radija stanice koje emituju revolucionarne i brigadirske pesme. Naletio sam na Radio Luksemburg i pesme Driftersa, Tommy Steela, Clif Richardsa… Koju godinu kasnije pojavili su se Beatlesi, Stonesi. Najviše sam voleo anarho rock bendove poput The Who, The Kinks, The Pretty Things, The Animals. Singl je koštao kao plata mog oca, a LP – dve plate. S nekoliko šabackih rokera prodavao sam stari papir i gvožduriju na otpadu. Ploce smo kupovali u komisionu na Slaviji i putem oglasa u casopisu “Ritam”. Gramofon nismo imali, zajedno smo ga kupili 1964. Jedan roker je puštao filmove u bioskopu šabackog Doma sindikata, pa smo iz njegove kabine vrteli ploce. Bili smo pravi “mali London”.
Reci nam nešto o problemima tadašnjih rock prvoboraca.
Matorci su nas terali iz kuce, profani u školi šišali na nularicu, pa smo bili preteca skinsa. Murija nas je privodila. Podržao nas je šabacki Dom Omladine, tu smo nastavili da slušamo ploce, tu su osnovani prvi šabacki rock bendovi – Civije, Slatki Limunovi, Baš Celik. Prve koncerte održali su Juniori i Siluete Zorana Mišcevica. Organizovano smo išli na prvu Gitarijadu u Beograd. Na Radio Podrinju smo dobili rock emisiju kada niko u YU nije vrteo rock. Nažalost, posle studentskih protesta ’68 sve je krenulo nizbrdo. Pocetkom 70-ih šabacke vlasti su od našeg grada stvorili YU Nešvil, raj za narodnjake.
Kao tekstopisac saradivao si sa velikim brojem najpoznatijih YU grupa i pjevaca…
Najpre sam otišao u Beograd. Prihvatio me je prvi YU rock disk džokej Nikola Karaklajic i napisao sam himnu za njegovu emisiju “Vece uz radio”. Kompozitori su bili Miša Aleksic (danas basista Riblje Corbe) i Laza Ristovski, a izvodaci su bili grupa Zajedno, u kojoj je tada pevao Bora Ðordevic. Snimljena je i ploca. Uskoro je Miša osnovao S.O.S. ja sam bio tekstopisac. Snimili smo singl “Covek i pcela” i “Znam kako je”. LP ploca je snimljena, ali je zabranjena zbog moji protestnih tekstova. Matrica je uništena. Miša je nedavno u šali rekao da je to ustvari bila prva ploca Riblje Corbe jer je album otpevao Bora Corba. Saradivao sam i s bendom Rondo, Šapcanina Ljubiše Lolica. Objavili smo singl “Pesma cuvara detelina”. I on je zabranjen. Posle godinu dana žalbi i sudenja, dobili smo spor zahvaljujuci Peci Popovicu, tadašnjem uredniku Džuboksa. Zagreb je bio liberalniji. Tamo sam suradivao s kompozitorom Rajmondom Ruicem, basistom benda Roboti, kao i sa drugim rokerima. S Josipom Lisac smo sa Rajmondovom i mojom pesmom “Zamak od lišca” na Festivalu muzicke omladine Evrope u Burgasu osvojili sve nagrade. Vrativši se snimili smo Josipin singl “Vece u luna parku” uz pratnju benda Time. “Zamak” smo snimili sa Darkom Domijanom, tada srednjoškolcem. Sa Daliborm Brunom smo nastupili na Subotickom festivalu sa pesmom “Trenutak srece”. Saradivao sam i sa Parnim Valjkom, Mladim Levima, Dubrovackim trubadurima, Pepel in kri… Za Dadu Topica sam na engleski prepevao album TIME-a “Život u cizmama sa visokom petom”. A dve godine zaredom, ‘74 i ’75 bio sam tekstopisac godine za singlove “Ulica jorgovana” i “Laku noc Katarina” Darka Domijana, prve zlatne singlove kod nas. Pa Dražen Žanko, Beti Ðordevic, bendovi Posebno pakovanje, Stranci, Tetrapak, Carli i Blow Up…
Kada pocinješ da se baviš književnošcu?
Bio je to roman “Jer znala je mama mene ce skrckati levi elementi”. Napisao sam je 1968. Niko nije smeo da ga objavi jer sam opisao dogodovštine u našem Rock’n’Roll-u. Peca Popovic je hteo da je 1975. Objavi u ediciji Džuboksa. Vlasti su reagovale, rasturile štamparski slog i u Džuboksu se pojavilo samo pola jednog poglavlja. Knjiga je konacno objavljena 1987. u izdanju Slobodana Mašica. Režiser Želimir Žilnik je nameravao da po toj knjizi snimi film “Rokenrol ratnici” ali nas je rat omeo.
Epizoda “Mudra sova”?
Ovaj bend su sredinom 70-ih osnovali moji ucenici. Bili su najmladi R’n’R bend na svetu, pohadali su VI razred osnovne škole. Sire – izvanredni solo gitarista, Stefa – bubnjar, Jovus – bas, Zoki – vokal. Snimili smo i singl. Na promociji u Domu JNA bilo je preko 4000 ljudi. Gostovali smo na televizijama širok Ex – YU. Snimili smo i LP ali je pretopljen. Neki novinari su nas popljuvali, kao to je fol, manipulacija ucenicima. Umešao se i Savez komunista iz škole i Šabca, tražeci zabranu albuma. Tako je bend uništen, ja sam otišao u London…
U Londonu si bio dva puta i tamo se susreo sa punk pokretom.
Bilo je to ’76 i ’78. Tamo sam naletio na novi talas, na skinse i punkse. Oni su tada živeli i delovali zajedno. Bukvalno su me oborili s nogu. Najlepše mi je bilo kad su lokalni punk bendovi u Celziju svirali obrade starih stvario Kinksa, Who… Od tada, pa sve do danas sam veran tom pokretu.
Bio si prijatelj Zorana Mišcevica, lidera Silueta…
Zorana Mišcevica i Siluete sam upoznao 60-ih, kada su gostovali u Šapcu i družio sam se sa njima. Peca Popovic je hteo da ih otrgne od zaborava, da snime LP. Onda smo Minja Ðordevic i ja pripremali album, dugo vežbali sa Zoranom, ali je on, nažalost, 5. aprila 1995. umro. Tužno je što je zapostavljen i zaboravljen. Po meni, bio je naš najbolji pevac. Secam se, imao je ogromnu kolekciju privezaka i upaljaca…
Uglavnom sam financiraš svoje knjige, sam se brineš o distribuciji…
Sve sam, sponzore nemam. Ko još hoce da ulaže u underground? Sve moje knjige su nonprofit samizdati. Ranije kad odem na punk svirku, dam knjigu za pivo, za paklo cigara, hamburger. Onda odradim nešto za šabackog izdavaca “Zaslon” pa mi uradi knjigu. Jednom sam ucestvovao na šifrovanom konkrusu za monografiju o Milošu Crnjanskom. I osvojim prvu nagradu “Vecernjih novosti” i “Borbe”. Šlogirali su se kad su saznali da im je nagradu odneo punker, a ne clan Akademije. Od nagrade sam sufinansirao neke punk kasete i singlice, kao i fanzine, s legendom šabackog undergrounda – Radanom.
Da li radiš na novom naslovu?
Završio sam drugi i treci deo “Dogfucker-a”. Prvi deo je objavljen 1990. Ako skupim lovu, eto tro-tomne knjige. Volju za rad dao mi je Branimir Lokner, on ovo delo smatra za najbolje u hardcoru. Naravno, glavni junaci su punksi, i svi hardkorovci, njihove dogodovštine i borba za opstanak.
Pokušaj da izdvojiš najdraži naslov…
Svaka knjiga mi je najdraža, one su moja duhovna deca. Ipak najvece muke i najvecu radost doneo mi je roman “Ura, ura matura”. Pojavio se 1994-te. Državni mediji su me optužili da sam njome izazvao proteste maturanata! U Šapcu je zapreceno milicijom ako na promociju dodu punksi, skinsi i ostali iz sveta undergrounda. No, oni se preobuku i ipak su došli. Na promociji u Beogradu se okupilo nekoliko stotina mladih, u Knez Mihajlovoj u Prosvetinoj knjižari. Ulazilo se u smenama! Intervenisala je i murija, misleci da je rec o nekom protestnom mitingu. O knjizi su govorili Peca Popovic, Raša Popov i izdavac Slobodan Mašic.
I dalje si prisutan u undergroundu, znam da si aktivan u postavkama underground izložbi u NP “Otpor” u Šabcu.
Otporaši su od hardkorovaca preuzeli pisanje grafita, flajere, borbu. Nije cudo što nam je Otpor dao odrešene ruke. Sa šabackim alternativcima postavio sam tamo prvu izložbu stripa, fanzina, omota ploca, fotografija, likovnih radova. Ali, najlepše je kad putujem i obilazim našu scenu: Ruma, Novi Sad, Kragujevac, Paracin. Pre rata sam sa Acimom iz šabackog benda Afekt svake subote krstario po Ex-YU, posete bendova, fanzinašima… KBO! Trula koalicija, Šaht, a najbolji frend mi je Haš iz benda Buka i Patareni. Imao sam i dva benda – HC “Bogalji” (Lokner nas je poredio sa Bauhaus), i punk-comic bend “A.O.I.”. Dugo sam izdavao fanzin “Mozak u tegli” i “Luvattua Maa” – obecana zemlja.
Malo pre sam mu poslao mejl. 