Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Десничар међу Србима
У недељи када је Ле Пен посетио Србију, због чега су активисти демократске опозиције протестовали, званично је саопштено да се број незапослених у земљи ближи милиону, а Суботицу је посетио Анте Ђапић, лидер Хрватске странке права. Због овога нико није протестовао
Сећате ли се још Јерга Хајдера? Да, оног аустријског политичара пријатног лица и поганог језика, који је 2000. године, уз помоћ острашћених фраза и парола, катапултирао своју партију из подножја Алпа директно у кабинет бечке владе. Слободни избор Аустријанаца тада је толико ражестио Европску унију да је овој земљи увела санкције у виду дипломатског бојкота, а у подунавску провинцију послала инспекцију да оцени меру тамошње демократије. Санкције су трајале краће од скијашке полусезоне, а “комисија за демократију” нетрагом је нестала, вероватно претоварена “моцарт куглама”.
Хајдер се релативно брзо вратио у Корушку, једино су европски медији још дуго испуњавали странице анализама са наравоученијем како екстремизам, ако не буде у корену сасечен (међународним притиском – као у Аустрији, или бомбама – као у Србији) може да наштети пројекту стварања мулти-култи Европе.
Данас, шест година касније, пољску владу, члана ЕУ, формирају политичари мрачније прошлости и отровнијег језика од Хајдеровог, који се не либе да одају почаст генералу Франку, а у словачку власт ушли су ултранационалисти “чувени” по расистичким изјавама против Рома и Мађара и по слављењу пронацистичког диктатора Јосефа Тисоа, који је управљао овом земљом од 1939. до 1945.
Да ли је у Бриселу и натукнуто да би овим земљама, казне и опомене ради, требало увести санкције? Не, ни једном речју. Једноставно, време се променило, Хајдерова демагогија данас је готово саставни део активне политике многих европских држава. Појавили су се, широм ЕУ, бројни трибуни типа корушког Јерга, и то чак и у самим врховима власти. О мулти-култи Европи прича се само кад се помиње опасност од неинтегрисаних исламских придошлица и, наравно, када је, кроз диоптрију којом се мери Балкан из „цивилизоване Европе”, она угрожена у Србији.
Пољаци већ дуго говоре – ако нас остали народи ЕУ третирају као конкуренте (рецимо, нашу јефтину радну снагу), онда без “активног родољубља” немамо шансе. И ето откуд оваква власт у Варшави. А чак и питоми Финци сматрају да је ствар доброг васпитања да предност дају домаћим производима, макар они били скупљи а лошији од оних из увоза. Чак и кад је воће у питању, које на северу баш не буја.
Један од додатних разлога који алхемијском брзином мења родољубље у шовинизам, закључују и десници наклоњени експерти, јесте – глобализација. Кина и Индија јефтиним производима освајају Европу и из ње исисавају благостање које се чинило зацементирано поретком креираним у време колонијализма – када се знало ко продаје јефтине сировине, а ко скупу финалну робу.
Французи су својевремено највише хучали и брујали против Хајдера, а данас влада у Паризу забрањује странцима да купују француске фирме, без милости пацификује афричке имигранте и жилаво штити радна места својих грађана против сваког покушаја да буду пресељена у земље са нижим платама. “Економски патриотизам”, назива то француски премијер Де Вилпен. “Привредни национализам”, исправља га председник Европске комисије Барозо. Само привредни? Израелски премијер Олмерт у јуну је усред Париза позвао француске Јевреје да се иселе у Израел због растућег антисемитизма у Француској.
Да ли разлика између патриотизма и национализма лежи једино у углу из којег се посматра и у схватању шта је властити интерес? Ако се ови процеси наставе реално је да се пуном снагом, у блиској будућности, из мртвих подигне управо онај демон који су очеви европских интеграција хтели на вјеке вјеков да почисте: шовинизам.
У недељи када је Ле Пен посетио Србију, због чега су активисти демократске опозиције протестовали, званично је саопштено да се број незапослених у земљи ближи милиону, а Суботицу је посетио Анте Ђапић, лидер Хрватске странке права. Због овога нико није протестовао
Сећате ли се још Јерга Хајдера? Да, оног аустријског политичара пријатног лица и поганог језика, који је 2000. године, уз помоћ острашћених фраза и парола, катапултирао своју партију из подножја Алпа директно у кабинет бечке владе. Слободни избор Аустријанаца тада је толико ражестио Европску унију да је овој земљи увела санкције у виду дипломатског бојкота, а у подунавску провинцију послала инспекцију да оцени меру тамошње демократије. Санкције су трајале краће од скијашке полусезоне, а “комисија за демократију” нетрагом је нестала, вероватно претоварена “моцарт куглама”.
Хајдер се релативно брзо вратио у Корушку, једино су европски медији још дуго испуњавали странице анализама са наравоученијем како екстремизам, ако не буде у корену сасечен (међународним притиском – као у Аустрији, или бомбама – као у Србији) може да наштети пројекту стварања мулти-култи Европе.
Данас, шест година касније, пољску владу, члана ЕУ, формирају политичари мрачније прошлости и отровнијег језика од Хајдеровог, који се не либе да одају почаст генералу Франку, а у словачку власт ушли су ултранационалисти “чувени” по расистичким изјавама против Рома и Мађара и по слављењу пронацистичког диктатора Јосефа Тисоа, који је управљао овом земљом од 1939. до 1945.
Да ли је у Бриселу и натукнуто да би овим земљама, казне и опомене ради, требало увести санкције? Не, ни једном речју. Једноставно, време се променило, Хајдерова демагогија данас је готово саставни део активне политике многих европских држава. Појавили су се, широм ЕУ, бројни трибуни типа корушког Јерга, и то чак и у самим врховима власти. О мулти-култи Европи прича се само кад се помиње опасност од неинтегрисаних исламских придошлица и, наравно, када је, кроз диоптрију којом се мери Балкан из „цивилизоване Европе”, она угрожена у Србији.
Пољаци већ дуго говоре – ако нас остали народи ЕУ третирају као конкуренте (рецимо, нашу јефтину радну снагу), онда без “активног родољубља” немамо шансе. И ето откуд оваква власт у Варшави. А чак и питоми Финци сматрају да је ствар доброг васпитања да предност дају домаћим производима, макар они били скупљи а лошији од оних из увоза. Чак и кад је воће у питању, које на северу баш не буја.
Један од додатних разлога који алхемијском брзином мења родољубље у шовинизам, закључују и десници наклоњени експерти, јесте – глобализација. Кина и Индија јефтиним производима освајају Европу и из ње исисавају благостање које се чинило зацементирано поретком креираним у време колонијализма – када се знало ко продаје јефтине сировине, а ко скупу финалну робу.
Французи су својевремено највише хучали и брујали против Хајдера, а данас влада у Паризу забрањује странцима да купују француске фирме, без милости пацификује афричке имигранте и жилаво штити радна места својих грађана против сваког покушаја да буду пресељена у земље са нижим платама. “Економски патриотизам”, назива то француски премијер Де Вилпен. “Привредни национализам”, исправља га председник Европске комисије Барозо. Само привредни? Израелски премијер Олмерт у јуну је усред Париза позвао француске Јевреје да се иселе у Израел због растућег антисемитизма у Француској.
Да ли разлика између патриотизма и национализма лежи једино у углу из којег се посматра и у схватању шта је властити интерес? Ако се ови процеси наставе реално је да се пуном снагом, у блиској будућности, из мртвих подигне управо онај демон који су очеви европских интеграција хтели на вјеке вјеков да почисте: шовинизам.
Tako su i ovi ljudi imali svoju djecu i svoje kcerke. Pa znas li ti bolan kako je kad nekog izgubis? 
