Eraserhead
Ističe se
- Poruka
- 2.374
One man show
Ako i ne osvoji Nobelovu nagradu, što ne skriva kao svoju životnu ambiciju, ministar finansija Mlađan Dinkić pokušaće da osvoji simpatije naroda i postane njegov (narodni) dobrotvor. Da bi ispunio i tu, političku, ambiciju ministar Dinkić pokrenuo je Nacionalni investicioni plan a koliko je bio nestpljiv, pokazuje i to što je počeo da ga promoviše pre nego što je Vlada na to pristala i pre nego što je obezbedio novac kojim treba da kupi simpatije naroda.
Ambiciozni plan ministra finansija odmah je “zadao” glavobolju svakom ministarstvu pojedinačno: pod hitno su svi morali da sačine spiskove želja (takozvani sektorski planovi) u kojima svaki resor predlaže našta će da potroši svoj deo od milijarde evra iz Nacionalnog investicionog plana. I sve to mora da bude spremno do 31. avgusta, kako bi zatim svečano bio predstavljen plan potrošnje za prvi deo prve petoljetke, koja će da traje do 2011.
Kontrola
Svaka sličnost sa petogodišnjim planovima iz istorije komunizma svakako je slučajna, mada je te planove Dinkić kao ekonomista verovatno podrobno proučavao. Svaka sličnost, međutim, sa Miloševićevim investicionim poduhvatima posle prodaje manjinskog udela u Telekomu, sigurno nije sasvim slučajna. Milošević je tada inkasirao milijardu dolara i rešio (u najboljem maniru narodnog dobrotvora) da je podeli sankcijama iscrpljenom narodu, što direktno kroz isplatu penzija i nezarađenih plata, što indirektno kroz kredite preduzećima “za podsticanje proizvodnje”. Preduzeća su i tada imala obavezu da spreme obimne i ambiciozne “projekte”, neke “stručne komisije” su to razmatrale i na kraju preporučivale da im se daju pare. Sva ta smešna igra imala je političku legitimaciju demokratske procedure. Kasnije se pokazalo da su pare dobijene “na časnu direktorsku reč”, jer novac ne samo da nije oplođen i privreda nije procvetala, nego ni glavnica nije vraćena.
Možda u ovoj priči i nema nikakvih paralela, osim što bi neko od sadašnjih političara na vlasti mogao da izvuče bar dve pouke iz Miloševićeve prakse. Prva pouka glasi: novac se lako troši, pogotovo ako nije tvoj privatni, nego državni. Još se lakše troši ako nema adekvatne kontrole i kazne za pogrešne poteze. Ima i druga pouka. I ona glasi - država nije nikada bila dobar investitor. Da jeste, propao bi kapitalizam a ne socijalizam.
To što se kupovina naklonosti birača naziva “dobročinstvo” ne znači da će narod od toga imati vajde. Zato je kod trošenja ovakve vrste novca važna kontrola. Ne samo kontrola nekog “nezavisnog” tela koje će formirati Vlada, niti nekog skupštinskog organa jer je ovaj srpski Parlament direktno pod kontrolom izvršne vlasti. Uvid i kontrolu nad trošenjem novca stečenog prodajom “narodne imovine” morala bi da ima potpuno nezavisna društvena institucija koja bi svoje izveštaje podnosila javnosti bez retuša “kancelarija za saradnju sa medijima”.
Ukoliko se “zdravo za gotovo” prihvati teza da je ova Vlada zaista društveno odgovorna i da na umu ima samo dobrobit države, a ne svoj interes za očuvanje vlasti, onda mora imati ubedljive odgovore na nekoliko pitanja. Na primer, da li postoji istinska kontrola kako se troši novac koji pripada svim građanima? Zatim, da li je predviđena odgovornost ne samo u slučaju krupnih grešaka, nego pre svega u slučaju zloupotreba? Da li postoji mehanizam kojim bi se sprečilo da se suviše moći (što raspolaganje novcem neminovno donosi) koncentriše na jednom mestu?
Demokratija upravo to podrazumeva i po količini i širini kontrole razlikuje se od autokratije.
Ja pa, ja
I premijer, i nadležni ministri upadljivo izbegavaju da se javno izjašnjavaju o NIP-u koji je usvojen kao Vladin projekat. Ne oglašava se ni Kancelarija za saradnju s medijima koja je u nekim drugim propagandnim kampanjama (na primer, slučaj Karić) udarnički prebacivala normu. Da li Vlada ćuti zato što ne veruje u NIP, ili zato što već sada “pere ruke” od njega, ili samo zato što je zauzeta hapšenjem Ratka Mladića? Za poreske obveznike bi bilo važno da znaju koji je od ovih razloga. Ili, možda nije ni jedan, možda ima neki “drugi”? Jer, ovako mnogo transparentno izgleda da je ministar Dinkić ostavljen - sam sebi na volju. A niotkuda ni pomoći, ni kontrole.
Da je imao pomoći, ne bi sam morao da izmišlja kontrolu, čija je šema komplikovana, ali i pokazuje nerazumevanje pojma društvene kontrole ovakvog posla.
Pojednostavljeno, Dinkić je kontrolu zamislio tako da na vrhu “piramide” bude Koordinaciono telo NIP-a. Na njegovom čelu je ministar finansija kao predsednik, a članovi su ministar za kapitalne investicije, ministar privrede, ministar trgovine i turizma i ministar za nauku i zaštitu životne sredine. Osim što uspostavlja procedure i kriterijume po kojima će se birati ko dobija novac, ovo telo formira druga “tela” koja će pokrivati pojedine oblasti, a potom ono samo prati kako se sprovodi NIP. Ovo Koordinaciono telo formira i savete za upravljanje projektima. Ministarstvo finansija formira i Projektni centar koji “pruža tehničku podršku” svim telima koja budu napravljena, pa i Kancelariji za saradnju sa medijima, koja već postoji. Projekte mogu da predlažu svi, na formularu sa sajta ministarstva finansija. “Strateške kriterijume” na osnovu kojih će biti izabirani projekti, određuje Koordinaciono telo, na čelu sa ministrom finansija. Na kraju projektni centar Ministarstva finansija sastavlja listu odobrenih projekata i onda informacija ide naniže kroz administraciju.
I letimičan uvid pokazuje da sve konce u svojim rukama drži Ministarstvo, odnosno ministar finansija. Ali da se, ipak, ne bi “pogrešno protumačilo” kako ministar finansija sam sebe kontroliše, predviđeno je “uključivanje” predsednika države i “nezavisnih ličnosti iz javnog života”, a na kraju se i Skupština Srbije redovno obaveštava o “aktivnostima i realizaciji”
NIP-a.
Ni formalno, sve to ne zvuči lepo. Faktički, jedan čovek, ministar finansija biće prepušten sam sebi. Eventualne kritike predsednika ili Skupštine mogao bi (ako mu se hoće) da protumači kao “neutemeljene političke napade”. Na kraju, ostaje premijer - ali Koštunica uporno odaje utisak nekog ko ništa ne razume, niti želi da se zamara parama i brojkama. Ono što premijer sigurno razume je da će i njegova stranka, bude li Dinkić uspeo da sprovede plan kako ga je zamislio, od toga imati velike izborne vajde. A u međuvremenu će se već naći drugi, neformalni mehanizmi za kontrolu Dinkića.
Ministar finansija već je prepoznat (u studiji Džeferson instituta “Konkurentnost privrede Srbije 2006”) kao državni činovnik koji mnogo ne mari za nezavisnu kontrolu posla koji radi. U toj Studiji, između ostalog, kaže se i ovo: “Državna potrošnja nije samo nemarna i nepažljiva, već i nekontrolisana. Ne postoji nezavisna kontrola trošenja sredstava. Budžetski sistem nameće jedino hijerarhijsku kontrolu od vrha ka dnu. Poreski obveznici nemaju kontrolu nad državnim aparatom, čak ni indirektno, preko svojih predstavnika. Praktično, jedino ministar finansija poseduje iscrpnu sliku državnih prihoda i rashoda. On je u poziciji da potpiruje neizvesnosti na mikroplanu svojevoljnim preusmeravanjem budžetskih odliva i izlaganjem određenih tržišta ili entiteta pritisku”.
I zbog toga, kontrola ostaje ključna šifra za Nacionalni investicioni plan. Ali, ne neformalna, ne politička, ne uskostranačka, ne personalna, već ničim ograničena javna, društvena kontrola kojoj niko neće moći da zapuši usta. Samo tako će i demokratija i pravna država još malo više pustiti korenje u Srbiji.
Ekonomist
http://www.ekonomist.co.yu/magazin11/broj_326/uvod/uvod1.htm
Ako i ne osvoji Nobelovu nagradu, što ne skriva kao svoju životnu ambiciju, ministar finansija Mlađan Dinkić pokušaće da osvoji simpatije naroda i postane njegov (narodni) dobrotvor. Da bi ispunio i tu, političku, ambiciju ministar Dinkić pokrenuo je Nacionalni investicioni plan a koliko je bio nestpljiv, pokazuje i to što je počeo da ga promoviše pre nego što je Vlada na to pristala i pre nego što je obezbedio novac kojim treba da kupi simpatije naroda.
Ambiciozni plan ministra finansija odmah je “zadao” glavobolju svakom ministarstvu pojedinačno: pod hitno su svi morali da sačine spiskove želja (takozvani sektorski planovi) u kojima svaki resor predlaže našta će da potroši svoj deo od milijarde evra iz Nacionalnog investicionog plana. I sve to mora da bude spremno do 31. avgusta, kako bi zatim svečano bio predstavljen plan potrošnje za prvi deo prve petoljetke, koja će da traje do 2011.
Kontrola
Svaka sličnost sa petogodišnjim planovima iz istorije komunizma svakako je slučajna, mada je te planove Dinkić kao ekonomista verovatno podrobno proučavao. Svaka sličnost, međutim, sa Miloševićevim investicionim poduhvatima posle prodaje manjinskog udela u Telekomu, sigurno nije sasvim slučajna. Milošević je tada inkasirao milijardu dolara i rešio (u najboljem maniru narodnog dobrotvora) da je podeli sankcijama iscrpljenom narodu, što direktno kroz isplatu penzija i nezarađenih plata, što indirektno kroz kredite preduzećima “za podsticanje proizvodnje”. Preduzeća su i tada imala obavezu da spreme obimne i ambiciozne “projekte”, neke “stručne komisije” su to razmatrale i na kraju preporučivale da im se daju pare. Sva ta smešna igra imala je političku legitimaciju demokratske procedure. Kasnije se pokazalo da su pare dobijene “na časnu direktorsku reč”, jer novac ne samo da nije oplođen i privreda nije procvetala, nego ni glavnica nije vraćena.
Možda u ovoj priči i nema nikakvih paralela, osim što bi neko od sadašnjih političara na vlasti mogao da izvuče bar dve pouke iz Miloševićeve prakse. Prva pouka glasi: novac se lako troši, pogotovo ako nije tvoj privatni, nego državni. Još se lakše troši ako nema adekvatne kontrole i kazne za pogrešne poteze. Ima i druga pouka. I ona glasi - država nije nikada bila dobar investitor. Da jeste, propao bi kapitalizam a ne socijalizam.
To što se kupovina naklonosti birača naziva “dobročinstvo” ne znači da će narod od toga imati vajde. Zato je kod trošenja ovakve vrste novca važna kontrola. Ne samo kontrola nekog “nezavisnog” tela koje će formirati Vlada, niti nekog skupštinskog organa jer je ovaj srpski Parlament direktno pod kontrolom izvršne vlasti. Uvid i kontrolu nad trošenjem novca stečenog prodajom “narodne imovine” morala bi da ima potpuno nezavisna društvena institucija koja bi svoje izveštaje podnosila javnosti bez retuša “kancelarija za saradnju sa medijima”.
Ukoliko se “zdravo za gotovo” prihvati teza da je ova Vlada zaista društveno odgovorna i da na umu ima samo dobrobit države, a ne svoj interes za očuvanje vlasti, onda mora imati ubedljive odgovore na nekoliko pitanja. Na primer, da li postoji istinska kontrola kako se troši novac koji pripada svim građanima? Zatim, da li je predviđena odgovornost ne samo u slučaju krupnih grešaka, nego pre svega u slučaju zloupotreba? Da li postoji mehanizam kojim bi se sprečilo da se suviše moći (što raspolaganje novcem neminovno donosi) koncentriše na jednom mestu?
Demokratija upravo to podrazumeva i po količini i širini kontrole razlikuje se od autokratije.
Ja pa, ja
I premijer, i nadležni ministri upadljivo izbegavaju da se javno izjašnjavaju o NIP-u koji je usvojen kao Vladin projekat. Ne oglašava se ni Kancelarija za saradnju s medijima koja je u nekim drugim propagandnim kampanjama (na primer, slučaj Karić) udarnički prebacivala normu. Da li Vlada ćuti zato što ne veruje u NIP, ili zato što već sada “pere ruke” od njega, ili samo zato što je zauzeta hapšenjem Ratka Mladića? Za poreske obveznike bi bilo važno da znaju koji je od ovih razloga. Ili, možda nije ni jedan, možda ima neki “drugi”? Jer, ovako mnogo transparentno izgleda da je ministar Dinkić ostavljen - sam sebi na volju. A niotkuda ni pomoći, ni kontrole.
Da je imao pomoći, ne bi sam morao da izmišlja kontrolu, čija je šema komplikovana, ali i pokazuje nerazumevanje pojma društvene kontrole ovakvog posla.
Pojednostavljeno, Dinkić je kontrolu zamislio tako da na vrhu “piramide” bude Koordinaciono telo NIP-a. Na njegovom čelu je ministar finansija kao predsednik, a članovi su ministar za kapitalne investicije, ministar privrede, ministar trgovine i turizma i ministar za nauku i zaštitu životne sredine. Osim što uspostavlja procedure i kriterijume po kojima će se birati ko dobija novac, ovo telo formira druga “tela” koja će pokrivati pojedine oblasti, a potom ono samo prati kako se sprovodi NIP. Ovo Koordinaciono telo formira i savete za upravljanje projektima. Ministarstvo finansija formira i Projektni centar koji “pruža tehničku podršku” svim telima koja budu napravljena, pa i Kancelariji za saradnju sa medijima, koja već postoji. Projekte mogu da predlažu svi, na formularu sa sajta ministarstva finansija. “Strateške kriterijume” na osnovu kojih će biti izabirani projekti, određuje Koordinaciono telo, na čelu sa ministrom finansija. Na kraju projektni centar Ministarstva finansija sastavlja listu odobrenih projekata i onda informacija ide naniže kroz administraciju.
I letimičan uvid pokazuje da sve konce u svojim rukama drži Ministarstvo, odnosno ministar finansija. Ali da se, ipak, ne bi “pogrešno protumačilo” kako ministar finansija sam sebe kontroliše, predviđeno je “uključivanje” predsednika države i “nezavisnih ličnosti iz javnog života”, a na kraju se i Skupština Srbije redovno obaveštava o “aktivnostima i realizaciji”
NIP-a.
Ni formalno, sve to ne zvuči lepo. Faktički, jedan čovek, ministar finansija biće prepušten sam sebi. Eventualne kritike predsednika ili Skupštine mogao bi (ako mu se hoće) da protumači kao “neutemeljene političke napade”. Na kraju, ostaje premijer - ali Koštunica uporno odaje utisak nekog ko ništa ne razume, niti želi da se zamara parama i brojkama. Ono što premijer sigurno razume je da će i njegova stranka, bude li Dinkić uspeo da sprovede plan kako ga je zamislio, od toga imati velike izborne vajde. A u međuvremenu će se već naći drugi, neformalni mehanizmi za kontrolu Dinkića.
Ministar finansija već je prepoznat (u studiji Džeferson instituta “Konkurentnost privrede Srbije 2006”) kao državni činovnik koji mnogo ne mari za nezavisnu kontrolu posla koji radi. U toj Studiji, između ostalog, kaže se i ovo: “Državna potrošnja nije samo nemarna i nepažljiva, već i nekontrolisana. Ne postoji nezavisna kontrola trošenja sredstava. Budžetski sistem nameće jedino hijerarhijsku kontrolu od vrha ka dnu. Poreski obveznici nemaju kontrolu nad državnim aparatom, čak ni indirektno, preko svojih predstavnika. Praktično, jedino ministar finansija poseduje iscrpnu sliku državnih prihoda i rashoda. On je u poziciji da potpiruje neizvesnosti na mikroplanu svojevoljnim preusmeravanjem budžetskih odliva i izlaganjem određenih tržišta ili entiteta pritisku”.
I zbog toga, kontrola ostaje ključna šifra za Nacionalni investicioni plan. Ali, ne neformalna, ne politička, ne uskostranačka, ne personalna, već ničim ograničena javna, društvena kontrola kojoj niko neće moći da zapuši usta. Samo tako će i demokratija i pravna država još malo više pustiti korenje u Srbiji.
Ekonomist
http://www.ekonomist.co.yu/magazin11/broj_326/uvod/uvod1.htm
