Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Плагијат нашег позападњачења
(“Улога деце комунизма у српској транзицији”, НИН бр. 2903)
Прва генерација партизана искрено је веровала у култ револуције и приносила му класне непријатеље пред жртвени олтар. Њихова осионост и задртост најбоље се огледа у животном путу Милоша Минића, од војног тужиоца који је олако слао у смрт до доживотног чувара тајне о гробу Ђенерала. Пошто ништа није толико трагично да једног дана не изгледа смешно – тако се и историјски портрет овог тужиоца гротескно претворио у цртани лик партизанског курира који гута хартију да порука не би пала у руке непријатеља.
Друга генерација (синови) партизана се више користила револуцијом него што је веровала у њу и имала је два крила. Прво, које су чинили крвни потомци високих функционера за које су била резервисана најбоља места на универзитетима, у привреди и спољним пословима, и који су рано открили заводљивост западног стила живљења. И друго крило, које су чинили лабави идеолошки потомци режима који су користећи здраву провинцијску виталност стизали до партијског врха уз помоћ „морално-политичке подобности” или два сведока. Темпирани савез ова два крила могао је, као у случају породице Милошевић, да метастазира у огромну моћ.
Трећа генерација (унуци) партизана у својој разумљивој површности потискује идеолошке грехе предака и заинтересовани су само за материјална добра и везе које су наследили. Они су култ револуције заменили култом потрошачког друштва и не виде потребу чак ни за извињењем потомцима „домаћих издајника”.
Овако би изгледала генерализација носећих генерација „деце комунизма”, њихових садржаја и мутација на историјском путу идеолошког колабирања. Али као и свака генерализација и ова не може дати потпуну слику јер не укључује прелазне форме овог, за ширу јавност неравнодушног феномена, као и дијалектичку компоненту; велика је разлика између онога што се осамдесетих сматрало „децом комунизма” и онога шта се под тим појмом данас подразумева. Олако проглашавање биолошке компоненте као јединог путоказа битно замагљује поглед и често води на крив пут. Примера је много, а можда је најбољи Алекса Ђилас који се као утемељени интелектуалац битно разликује од данашњег братства деце комунизма, како по суштинским схватањима државе, тако и по квалитету дела. Потрага за биолошким фактором најчешће нас доводи до срца античке трагедије, тужног феномена да грехе очева неком космичком правдом плаћају невина деца: несрећни случајеви, „омиљени отрови” или самоубиства.
Тачно је да припадници данашњег клана деце комунизма долазе из етаблираних комунистичких породица. Тачно је и да су осамдесетих махом били регрутовани у привилеговану област дипломатских послова или монополизовану спољну трговину. Тачно је и да су представљали идеолошки мекши и визуелно модернији део тадашње владајуће номенклатуре, као и да нису имали суровост очева. Тачно је и да су деведесетих, након распада бивше YU, ухлебљење махом пронашли у невладином сектору. Једноставно су преко ноћи заменили дресове и наставили да као и у хладноратовском периоду дисциплиновано и професионално обављају постављене задатке. Обликовани у младости у скојевском духу и са јасним параполитичким циљевима, брзо су заменили идеолошке појмове у вокабулару и наставили стару поданичку праксу. Језик искључивости и ароганцију једноумља само су прекодирали на глобалну мантру, па када говоре о европским интеграцијама и људским правима, они у ствари подсвесно казују о „самоуправном социјализму” и „братству и јединству”. У основи титоисти који нису никада прихватили Брозову смрт, својом нетржишном егзистенцијом у форми потпуне зависности од Буџета, као и некритичким обожавањем Силе, ова деца комунизма у епизоди промовисања либералних вредности представљају чист плагијат нашег позападњачења. Образовани на брифинзима и билтенима, посвећени много више форми него суштини, агресивни у пречестим јавним наступима, несвесно подижу џиновско огледало сопствене антипропаганде (тако двојац Вучо-Бисерко највише штети политичкој опцији за коју се залаже). Славе седамдесете године прошлог века када је Броз још чврсто владао и паралелно афирмишу дијаметрално супротни западни вредносни систем. Из шизофрене поставке рађа се и њихов говор мржње када је Србија у питању. Служећи се упрошћеном комесарском црно-белом реториком, оптужују Србију као јединог и искључивог кривца за све: извршила агресију на Хрватску, очајна и тупава, хегемонизује Црну Гору, мрачна и клерикалска, жели преиспитивање прошлости. Када им се предложи да се под историјским преумљењем отворено говори и о злочинима комуниста за време и након Другог светског рата, као и невиним српским жртвама у последњим ратовима, прекидају сваку дискусију. Ови виртуелни становници изгубљене црвене земље-дембелије, упорним анатемисањем Србије само носталгично испуњавају коминтерновски завет очева: „сломити кичму српском хегемону”. За њих постоји само слика прљавог и крезубог српског радикалског родољуба са ножем у руци, као упориште њиховог варљивог идентитета и извор нових прихода. Зато највише нападају умерену национално-демократску политику Војислава Коштунице, јер битно искаче из њихове оформљене интересне матрице.
(“Улога деце комунизма у српској транзицији”, НИН бр. 2903)
Прва генерација партизана искрено је веровала у култ револуције и приносила му класне непријатеље пред жртвени олтар. Њихова осионост и задртост најбоље се огледа у животном путу Милоша Минића, од војног тужиоца који је олако слао у смрт до доживотног чувара тајне о гробу Ђенерала. Пошто ништа није толико трагично да једног дана не изгледа смешно – тако се и историјски портрет овог тужиоца гротескно претворио у цртани лик партизанског курира који гута хартију да порука не би пала у руке непријатеља.
Друга генерација (синови) партизана се више користила револуцијом него што је веровала у њу и имала је два крила. Прво, које су чинили крвни потомци високих функционера за које су била резервисана најбоља места на универзитетима, у привреди и спољним пословима, и који су рано открили заводљивост западног стила живљења. И друго крило, које су чинили лабави идеолошки потомци режима који су користећи здраву провинцијску виталност стизали до партијског врха уз помоћ „морално-политичке подобности” или два сведока. Темпирани савез ова два крила могао је, као у случају породице Милошевић, да метастазира у огромну моћ.
Трећа генерација (унуци) партизана у својој разумљивој површности потискује идеолошке грехе предака и заинтересовани су само за материјална добра и везе које су наследили. Они су култ револуције заменили култом потрошачког друштва и не виде потребу чак ни за извињењем потомцима „домаћих издајника”.
Овако би изгледала генерализација носећих генерација „деце комунизма”, њихових садржаја и мутација на историјском путу идеолошког колабирања. Али као и свака генерализација и ова не може дати потпуну слику јер не укључује прелазне форме овог, за ширу јавност неравнодушног феномена, као и дијалектичку компоненту; велика је разлика између онога што се осамдесетих сматрало „децом комунизма” и онога шта се под тим појмом данас подразумева. Олако проглашавање биолошке компоненте као јединог путоказа битно замагљује поглед и често води на крив пут. Примера је много, а можда је најбољи Алекса Ђилас који се као утемељени интелектуалац битно разликује од данашњег братства деце комунизма, како по суштинским схватањима државе, тако и по квалитету дела. Потрага за биолошким фактором најчешће нас доводи до срца античке трагедије, тужног феномена да грехе очева неком космичком правдом плаћају невина деца: несрећни случајеви, „омиљени отрови” или самоубиства.
Тачно је да припадници данашњег клана деце комунизма долазе из етаблираних комунистичких породица. Тачно је и да су осамдесетих махом били регрутовани у привилеговану област дипломатских послова или монополизовану спољну трговину. Тачно је и да су представљали идеолошки мекши и визуелно модернији део тадашње владајуће номенклатуре, као и да нису имали суровост очева. Тачно је и да су деведесетих, након распада бивше YU, ухлебљење махом пронашли у невладином сектору. Једноставно су преко ноћи заменили дресове и наставили да као и у хладноратовском периоду дисциплиновано и професионално обављају постављене задатке. Обликовани у младости у скојевском духу и са јасним параполитичким циљевима, брзо су заменили идеолошке појмове у вокабулару и наставили стару поданичку праксу. Језик искључивости и ароганцију једноумља само су прекодирали на глобалну мантру, па када говоре о европским интеграцијама и људским правима, они у ствари подсвесно казују о „самоуправном социјализму” и „братству и јединству”. У основи титоисти који нису никада прихватили Брозову смрт, својом нетржишном егзистенцијом у форми потпуне зависности од Буџета, као и некритичким обожавањем Силе, ова деца комунизма у епизоди промовисања либералних вредности представљају чист плагијат нашег позападњачења. Образовани на брифинзима и билтенима, посвећени много више форми него суштини, агресивни у пречестим јавним наступима, несвесно подижу џиновско огледало сопствене антипропаганде (тако двојац Вучо-Бисерко највише штети политичкој опцији за коју се залаже). Славе седамдесете године прошлог века када је Броз још чврсто владао и паралелно афирмишу дијаметрално супротни западни вредносни систем. Из шизофрене поставке рађа се и њихов говор мржње када је Србија у питању. Служећи се упрошћеном комесарском црно-белом реториком, оптужују Србију као јединог и искључивог кривца за све: извршила агресију на Хрватску, очајна и тупава, хегемонизује Црну Гору, мрачна и клерикалска, жели преиспитивање прошлости. Када им се предложи да се под историјским преумљењем отворено говори и о злочинима комуниста за време и након Другог светског рата, као и невиним српским жртвама у последњим ратовима, прекидају сваку дискусију. Ови виртуелни становници изгубљене црвене земље-дембелије, упорним анатемисањем Србије само носталгично испуњавају коминтерновски завет очева: „сломити кичму српском хегемону”. За њих постоји само слика прљавог и крезубог српског радикалског родољуба са ножем у руци, као упориште њиховог варљивог идентитета и извор нових прихода. Зато највише нападају умерену национално-демократску политику Војислава Коштунице, јер битно искаче из њихове оформљене интересне матрице.
