[FONT=Arial]Secam se….kako stalno ceznem za mirisom bukovine, posle kise…Secam se I majcine dusice koju uvek tako jako udahnem, da mi se zavrti u glavi, ne bi li mi malo oguglala cula.
Secam se da se to mesto pruza ispod Bozijih snova, raznobojnih mirisa, koji se utkivaju u misli za ceo zivot, mekano I zavodljivo, koji zvuce kao prelaz iz melodijskog u harmonski mol, I bude osecanja u mladom muzicaru kao da mu neko ljubi vrat, ili potiljak. Blaga jeza mi prolazi telom dok zamisljam valovita uzvisenja definisana tek po kojim stablom, ne bi li se naslutio njihov kraj. Pogledom ne mogu da ih obuhvatim , a plucima ne mogu da ih ukradem dovoljno.
I dok se bukova suma, necujno njise na sarmantnom povetarcu, koncentrisem se I cujem, kako reka ispod mog pogleda sarmantno zubori, sa dnom od okruglog kamenja koje najvise podseca na jaja dinosaurusa.
Zatvaram oci, I predajem se zelenom ne bi li se odmorila malo. Ne otvaram ih, necu da vidim nesto sto bi moglo da narusi mir.
Tada I zaplacem. Ali ne otvaram oci I dalje. Dok se tople suze slivaju niz moje lice pustam da me kretanje trave vodi gde zeli, sakrije od mene same. Vijugavi puteljci ne vode nikuda I to je ono pravo. Vija me osecaj mamurluka, dok mi neko, osim toplih suza, dodiruje lice I usne, socno I nevino, a ja se samo smejem bunilu.
Uvece, kada se hladan vazduh privuce, slomi moje kosti, najcesce neko cudo senluci I srusi ono stablo, pojavi se starac sa perom na sesiru,odvede me u obliznju kolibu I da mi casu mleka. Isprica bajku, kao kad sam bila mala.
-Ti si meni uvek mala, ti si moje prvence….-govori a izborano lice se pretvara u jedan ogroman osmeh, sa dva zlatna zuba.
Vatra u kaminu je davno usahla. Odlazimo na spavanje.
-Znas sta, ostacu jos par dana, ionako tamo preko reke nema niceg lepog za mene….-govorim mu, a on skriva suze radosnice.
Lezem u neki cudan krevet, koji suska dok se pokrecem, I disem, sve ono sto nije urbano.
I planina dise ravnomerno u svom snu, kao covek…..[/FONT]