Intelektualac br.1 u Srbiji i svetu

Neko pomenu Umberta Eka, ja priznajem da je on previse intelketualac za mene, ja sam jednom dosla u posed njegove knjige "Fukoovo klatno", da budem iskrena, tesko sam se snalazila ako sam se uopste snalazila. Skidam mu kapu, ali, za mene je pretezak, opet, nije on kriv sto je tako, ali, sta da se radi...........
 
Поред сјајног интелектуалца Драгоша Калајића и академика Драгана Недељковића, издвојила бих и академика професора Косту Чавошког.
*******************************************************************************************************************

PROVALA DJINDЈICEVE ISKRENOSTI

Kosta Cavoski

Jos je mudri Ksenofont u svom dijalogu "Hijeront ili o tiraninu" uverljivo pokazao da je vladar, sklon samodrzavlju, iskreniji kada razgovara sa strancem nego s vlastitim podanicima. To je iznova potvrdio i Zoran DJindic u razgovoru s dopisnikom nemackog nedeljnika "Spigl".

U tom zapanjujucem intervjuu DJindic se najpre jada kako su ga zvanicnici Evropske unije nasamarili: od obecanih 300 miliona evra, dve trecine su odmah zadrzali radi namirenja dospelih dugova iz Milosevicevog doba. Kad je DJindicu zatim poslo za rukom da iskuka dodatnih 45 miliona evra, EU mu ih je navodno dala, a potom za taj iznos umanjila pomoc koja ce biti data u periodu od 2002. do 2004. godine.

Pored ovog, drugi "jeftin trik" bila je tzv. donatorska konferencija koja je usledila odmah posle izrucenja Slobodana Milosevica Haskom sudu. Od obecane jedne milijarde i 300 miliona dolara, stiglo je svega 500 miliona, dok samo steta izazvana bombardovanjem iznosi pet milijardi dolara.

Posle ove neocekivane poruge EU zbog njenih "jeftinih trikova", usledila je DJindiceva jos teza optuzba da zapadne sile vode rasisticku politiku. Povodom njihovog zahteva da Vlada Srbije uhapsi generala Ratka Mladica, DJindic je uzvratio pitanjem: zbog cega Sfor nije dosad uhapsio Mladica i Radovana Karadzica, iako raspolaze s 50.000 dobro naoruzanih vojnika? Zbog toga - veli DJindic - sto nije hteo da rizikuje zivote svojih vojnika, a trazi od njega da rizikuje zivote srpskih policajaca, kao da je "nas zivot manje vredan nego zivot nekog vojnika Atlantskog pakta". A to je, bez ikakve sumnje, rasisticki stav.

Konacno, Zoran DJindic je doveo u pitanje i ono zbog cega je do sada bio najomiljeniji srpski politicar na Zapadu - dalju isporuku osumnjicenih Hagu. Kako je izgleda nudio Haskom sudu neke sitnije "ribe" - nesrecne prekodrinske Srbe koji se "kriju" u Beogradu - DJindic je otkrio da ovaj sud vise nema slobodnih kapaciteta. "Oni hoce samo izrucenje nekoliko Milosevicevih najblizih saradnika i Karadzica i Mladica."

Nevolja je, medutim, u tome - upozorava DJindic - sto se u procesu protiv Milosevica Haski sud prikazao kao "skupi cirkus" koji trosi mnogo novca da bi se pojavljivali "beznacajni svedoci", a sto njegovu vladu "dovodi u velike dileme". Stavise, kako je "Haski sud izgubio verodostojnost kod nasih ljudi", DJindica cak i Milosevicevi neprijatelji pitaju zasto ga je izrucio, dok su mnogi ubedeni da je ovaj uspeo da "Atlantski pakt proglasi za glavnog ratnog zlocinca".

Posle ovako sjajne analize tog rugla u Hagu i tvrdicluka i pokvarenosti "velikodusnih" darodavaca, koji nisu namirili ni deseti deo rane stete koju su prethodno naneli, DJindic se, potpuno neocekivano, iscudavao sto Zapad nimalo ne haje za grdne teskoce koje su ga snasle, a koje ozbiljno ugrozavaju tzv. demokratske reforme u Srbiji. Jer, kako "ovde otkucavaju tempirane bombe", a 50.000 radnika iz Bora tek sto nije krenulo na Beograd, DJindic se pita "sta ce Zapad tada uciniti".

Odgovor je naravno porazan: Zapad nece nista preduzeti, a samog DJindica pustice niz vodu da bi na njegovo mesto uskocio neko s vec poduze "liste cekanja". DJindic se, naime, grdno vara ako misli da u zemljama pod starateljstvom Zapad zeli popularne drzavne upravljace koje njihovi gradani snazno podrzavaju. Naprotiv. Jer, ako su popularni u narodu, nece biti poslusni. I obrnuto, ako ih narod mrzi i prezire, bice veoma poslusni, posto mogu opstati na vlasti samo uz snaznu podrsku mocnika iz inostranstva. Uz to, neke vece pare sigurno nece pristici iz inostranstva, pa strani gospodari ocekuju ekonomicnije koriscenje lokalnih izvora.

Otuda se DJindic brzo mora odluciti: ili ce biti obican poslusnik koji ce Hagu odmah i bez roptanja izruciti svakog na koga Karla del Ponte prstom ukaze ili ce rizikovati da izgubi podrsku iz inostranstva, a da je u samoj zemlji ne stekne. Jer, ako se i dalje bude durio i bunio, nije iskljuceno - cak je vrlo verovatno - da ce mu mocni strani cinioci uskoro reci: "Crnac je ucinio svoje, crnac moze da ide."
 
Dragos Kalajic i Kosta Cavoski..................mashala........

Narocito ovaj Kostin , glupavi tekst o Zoranu Djindjicu, koji je u svakodnevnom govoru , izbacivao vise velikih misli nego propali kelner, i propali karijerista, zajedno u svim svojim kvazi - radovima....
 
Evo sta pisu Italijani o Dragosu Kalajicu, koji samo kod radikalskih "Intelektualaca", prolazi kao filozof..........nigde vise, cak su ga i Italijani , gde se guzio i gde treba, a cesce gde ne treba, provalili...........

CONCLUSIONE

Kalajic rimane una figura secondaria sulla scena di un panorama politico serbo in cui hanno avuto un ruolo di gran lunga più importante (e cruento) altri esponenti dell'estrema destra, come Seselj o Arkan. Da questo punto di vista è stato solo uno dei tanti "manovali" di Milosevic. La sua figura ci pare tuttavia emblematica della degenerazione di certi settori politici (la coalizione "rosso-nera" di Milosevic, Seselj e Markovic) in un paese che ha invece una storia e un presente ricchi di figure democratiche. L'armamentario ideologico di Kalajic, inoltre, è utile a capire i concetti su cui si basa la nuova estrema destra "slavo-ortodossa" e a individuare quale base essi possono costituire per collegamenti con altri soggetti della destra radicale europea, dal Fronte Nazionale di Le Pen alla Lega Nord di Bossi. Per quanto riguarda l'Italia, se i legami con la Lega ci sembrano scontati e "naturali", la presenza di Kalajic in iniziative della sinistra internazionalista o, seppure per interposta persona, su organi di stampa di quest'ultima sono sicuramente "innaturali" e deleteri, perché rischiano di screditare il lavoro di molte realtà impegnatesi positivamente contro la guerra della NATO e del tutto ignare del fatto che un estremista di destra stia cercando di intrufolarsi indebitamente tra le loro fila. Una chiave di lettura del perché Kalajic sia in parte riuscito a trovare accoglienza in questo ambito la si può trovare, a mio parere, proprio nel fatto che egli venga presentato regolarmente come "esperto di geopolitica". E' proprio l'interpretazione di quanto avviene nei Balcani in chiave esclusivamente o prevalentemente geopolitica, incentrata cioè sugli stati e i loro "spazi vitali", che costituisce il terreno di coltura ideale per collaborazioni altrimenti impensabili, quali per esempio quella tra gli editorialisti della rivista "nazional-ministeriale" "Limes" e un quotidiano comunista come il "Manifesto" o, in casi ancora peggiori, per un nesso, diretto o indiretto, tra leghisti, estremisti di destra serbi e soggetti della "sinistra internazionale". Ma questo è un argomento che meriterebbe di essere affrontato più nei particolari in altra sede.

 
................................................................................................................................

Sa druge strane kritike, prezir, pa i otvorena mržnja sa ovdašnje liberalne i leve scene koja je tek nešto brojnija, ali isto tako samozadovoljna kao i Kalajićevi poklonici, potpuno previđa da je Dragoš bio jedna u velikoj meri moderna i zapadnjačka pojava na srpskim prostorima, i to kako u svojim osnovnim uverenjima, tako i načinu nastupanja. Njihovo simplifikovano, manihejsko poimanje u kojoj se svrstavanje na stranu sosptvenog nacionalnog koprusa automatski povezuje sa primitivizmom, zoološkim nacionalizmom i „filozofijom palanke“ ne dopušta da jedna tako „ozloglašena“ figura kao što je Dragoš Kalajić može okarakteristi zapadnjačkom i evropskom. Jednostavnije je bilo predstaviti ga kao produkt „domaćeg bezumlja“ nego priznati sebi da u Evropi i na celom Zapadu, toj obećanoj zemlji ka kojoj se stremi bez obzira na žrtve, postoje ( i to u najvišim intelektualnim krugovima) ljudi koji gaje iste „omražene“ stavove koje je najlakše olako kvalifikovati „fašističkim“ i „ekstremnim“ nego ih razložno uzeti u razmatranje i preispitivanje. A Kalajić on je upravo to bio - domaća varijanta postmoderne evropske desnice i prvorazredni reprezent svih njenih ključnih stavova.
................................................................................................................................................
 
Одлазак последњег Српског Витеза

Мр Исидора Бјелица

Тачно у поноћ била сам у Таормини, најлепшем талијанском граду, и опраштала се од ове камене лепотице... На тргу Виторио Емануеле поздрављала сам једну по једну улицу, један по један камен којим су крочили сви они заљубљени у Европу и њене старине. Парадоксално, било је у том опраштању превише сентимента, суза и као да ме је сваки поглед са уздигнуте Таормине пекао и болео, било да гледам у немирно Јонско море или пут узбуркане Етне. После тридесетак минута добила сам поруку да је мој пријатељ, учитељ, писац, сликар, џентлмен и последњи витез старе Европе напустио овај свет пет минута после поноћи. Онда сам одједанпут схватила зашто је све било тако тешко, тако болно и са толико суза...

Схватила сам да ме Драгош, који се вратио да последње дане и сате проведе у Србији, задужио да се за њега опростим од његове друге домовине, Италије. Ту, из мирног римског егзила, како је волео сам да зове свој живот последњих година са највећом љубављу његовог живота Верицом, могао је на миру да пише, да опомиње, да слика... У новембру прошле године, док смо шетали хладним и ветровитим римским улицама, схватила сам колико Драгош воли Италију, њене фонтане, цркве, тргове. Иако болестан, корачао је брже од нас, висок и поносан, увек беспрекорно дотеран и елегантан, сведочећи својим животом како изгледа, говори и мисли прави десничар, и причао нам невероватне приче о готово сваком камену поред којег смо прошли.
Готово укопани од овог болног сазнања, Пајкић и ја смо стајали окамењени и изгубљени на бучном тргу, а онда смо урадили оно што би Драгош желео да урадимо. Отишли смо у најлепши хотел у Таормини, "Гранд Тимео", сели на терасу одакле се види скоро пола Сицилије и под пуним месецом, у мирису олеандера, наручили шампањац који је Драгош највише волео. Опраштајући се од Италије за Драгоша, опраштали смо се и од њеног мириса, звука, укуса, Данунција, Маринетија, његових пријатеља принчева, грофова, интелектуалаца са којим нас је упознавао и које је све ове године анимирао да као и његови пријатељи десничари у Француској, Русији, Енглеској, разумеју и подрже српску борбу...
Не само да без Драгоша комунизмом измучена Србија и њена нова млада елита не би тако брзо сазнала и суочила се са књигама и делима Деместра, Маритена, Јингера, Еволе, Дугина, Кодреануа, Ортега и Гасета и стотинак других највећих европских аутора, већ сви ти клинци у овом мору комунистичког отпада и проданих душа не би имали ни живи пример десничара и џентлмена. Својим животом, својим стилом, својом љубављу према отаџбини и жени Драгош је давао готово раритетан пример да живот без стила и идеала и нема смисла. Да онај који није у стању да воли своју отаџбину не зна да воли ни своју жену и децу. Сваком својом реченицом, сваким својим покретом, сваким својим гестом, он је показивао да је десница жива ствар, а да су наизглед поражене идеје једино живе у вечности.
Колико пута је поновио да је малограђанин само егоистична звер која жели да умре мирно, природном смрћу. Драгош је, као и сваки прави европски десничар и Србин, знао да је смрт само једна фаза, али да се по односу према њој мери и однос према животу. Јер, онај ко се плаши смрти, тај се плаши и живота. Драгош се није плашио, никада, ни када је одлазио на фронт да подржи свој напаћени народ, ни када се суочио са смрћу на најбруталнијии начин, кроз разарајућу болест. Никада, до последњег часа, није дозволио да она ни за милиметар помери његове манире, навике, рад, читање...
Не, још пре три недеље стајао је усправан у свом новом белом оделу док је примао награду својих изгнаних Крајишника, говорећи да му је то најдража награда у животу. Ту, међу изгнаницима "Олује", бескућницима и рањеницима, стајао је поносно и говорио о једној другој Европи и неким другим принципима... херојским! О томе шта је Драгош свих ових година значио као сликар, писац, идеолог, геополитиколог, публициста говориће многи, али ја морам просто да кажем одавде, из Таормине, где се стапају извори грчке, римске и византијске културе, на чијим постулатима је Драгош градио своју визију слободне Европе, да је он за мене био последњи српски витез.
Човек који је знао тако страшно и предано да воли, али и да задржи респект према својим непријатељима. Изблиза, гледајући његову личну срећу, његову преданост његовој животној љубави која је због његове посвећености српству једва уграбила неколико година блискости с њим, схватила сам да за десничара смрт и не постоји. А Драгош Калајић, последњи Европљанин, то је до последњег минута показивао сваком својом речју и покретом. Од нашег римског сусрета Драгош ми је често слао СМС поруке коментаришући неке нове старе књиге или догађаје, ја сам те поруке чувала и читала их када њега и његову отмену и прелепу грофицу не чујем неколико дана. А онда су ми украли телефон. Нажалост, јер унутра је било моје највеће благо, последње писане поруке мог Драгоша. Зашто вам то причам, зато што је та прича о телефону и порукама прича о односу материјалног и нематеријалног, израз померених вредности и запаћеног мамонизма о коме је Драгош стално говорио и писао... Сасвим мали пример посрнулости пред мамонском напашћу.
:arrow:
 
Једини је, уосталом, писао и како су лажни патриоти отимали новац од несрећне емиграције, као и о томе да су се све српске државотворне замисли распадале пред том пошасти, пред језивом, нечасном жељом за личним богаћењем. А на онај други свет се не може понети ништа од тога. Зато храбри и поштени одлазе мирно и са стилом. Драгош нам је оставио толико књига, али и слика, које представљају један лепши, хармоничнији свет од овог палог. И, надасве, свој дух, с којим ћемо се суочити сваки пут кад нас погледа у очи својим продорним погледом његова прелепа и достојанствена ћерка Соња, сва саткана од најузвишенијих Драгошевих манира. Сва у његовој вери. Римски поздрав и ариведерчи мом пријатељу, учитељу, саборцу и џентлмену...
 
jomini:
Ovako se svojevremano nije ni o Titu pričalo. Bez uvrede, ali ovo je mnogo...
Kliknite za proširenje...

Јомини о три велика ителектуалца XX и XXI века, Драгошу Калајићу, академику Драгану Недељковићу и академику Кости Чавошком је минимум минимума.
А Тита не мешај у интелектуалце, он је машинбравар.
 
Branimir Johnny Stulic


dzoni6jo3.jpg


rapsodijatw5.jpg
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

I
Hrana u Srbiji jedna od najskupljih na svetu
2 3
Odgovora
65
Pregleda
895
Sin_tisućljetne_kulture
Sin_tisućljetne_kulture
Н
Глад у свету
Odgovora
11
Pregleda
208
ScipioAfricanus
ScipioAfricanus
Гамбино
Асимилација Руса и Украјинаца у Србији
3 4 5
Odgovora
121
Pregleda
1.714
Гамбино
Гамбино

Back
Top