Andrej Tarkovski

ih ih ih, polako, vrlo detinjasta izjava, ne leži ti.
površno je reći za bilo koga da je najveći i tačka. Tarkovski jeste odličan, i par njegovih filmova su mi u all-time kategoriji, ali ima svakako jako značajnijih za film i ljudi koji su više doprineli razvoju filma...na stranu moje subjektivno mišljenje

npr. sveto trojstvo Kubrick, Hitchcock, Kurosawa


znam da je Tarkovski dobar + ''brat'' Rus (što ga odmah kod većine čini najboljim), ali, ipak malo objektivnosti
 
Arnold_Layne:
ih ih ih, polako, vrlo detinjasta izjava, ne leži ti.
površno je reći za bilo koga da je najveći i tačka. Tarkovski jeste odličan, i par njegovih filmova su mi u all-time kategoriji, ali ima svakako jako značajnijih za film i ljudi koji su više doprineli razvoju filma...na stranu moje subjektivno mišljenje

npr. sveto trojstvo Kubrick, Hitchcock, Kurosawa


znam da je Tarkovski dobar + ''brat'' Rus (što ga odmah kod većine čini najboljim), ali, ipak malo objektivnosti
Kliknite za proširenje...


Детињаста, а у наредној реченици помињеш "тројство" :roll: . Арни, ју броук мај харт 8-) Елем, Хич је био добар, али и изражајно и тематски изван лиге Тарковског (чувена Хичова изјава "немам шта да кажем, али имам шта да покажем", уједно најбоља дефиниција његовог рада). Не потцењујем Хича кад ово кажем, вероватно је и сам то знао. Није ствар у томе да је Тарковски бољи или слично, него просто - Достојевски и Стивен Кинг су писци, али им литература није иста (наравно, у доколици више волим да узмем неку Кингову ствар о писцу из Мејна који јури кога-све-не, али "Карамазове" је довољно једном да прочиташ и да ти остану до краја живота...)... Тако и ово са Хичкоком и Тарковским. Додуше, имају они сличности у том "ониричком" делу, али онда углавном у комбинацију упадају и, рецимо, Фелини и Бергман. Куросава је много ценио Тарковског (што је јако ретко међу филмаџијама, да искрено цене колеге, па још млађе). Бергман је писао да је "Тарковски највећи од свих" 8-). Па ти види - кад најистакнутији појединци из професије егоманијака по дефиницији (познатијих под именом "филмски режисери") тако сложно говоре о једном од њих, то нешто значи. Фелини је исто хвалио Тарковског.

Но, све то није толико битно, ово о чему причаш је ствар укуса. Рецимо, ја сам одрастао уз Кјубрикове филмове (човек је технички и професионално стварно био број један) али, увек сам се осећао као да присуствујем операцији врхунског хирурга - прецизно и врхунски, али рутински и помало стерилно (додуше, Спартак је изузетак по том питању). Ти гарант Кјубрика више волиш од Тарковског, и глупо је да те убеђујем да је Андреј "већи", јер филм нема те мерне јединице.

Ово што кажеш да је "брат Рус"... Па има везе, ако ћемо објективно... Просто, кад израстеш из једне тако велике (а никад доречене и рационално "објашњене") културе као што је руска (а Андреј је дословно ИЗРАСТАО из Русије), онда ти, некако, метафизика дође као јутарња гимнастика. Ево, објективно, јел' Достојевски могао да се роди у, рецимо, Холандији? Није.

Да не буде забуне, и опет, да не испадне да потцењујем Хича (којег стварно сматрам једним од највећих), пази, ја сам, у "регуларним" условима, много расположенији за гледање "Марни" (Типи је била стварно самтинг ;-) , ха) или "Фемили Плот" него за "Сталкера", за којег ми стварно треба несвакидашња концентрација и пажња (зато Тарковског и гледам ретко, али му се редовно вратим). Али ако правим "топ листу", Тарковски је први. Опет, можда је моја грешка у питању, ако сам превише навијачки формулисао шта мислим о Тарковском, али сад сам се објаснио.
 
ok ;)

rekoh na početku na stranu moje subjektivno mišljenje, tako da ono nije umešalo prste...
recimo, meni je jedan od omiljenih Bob Rafelson, malo ljudi ga zna, i shvatam da je manje učinio za film od Hičkoka, Kjubrika itd.

još jednom kažem, svaka čast Tarkovskom, ali ako gledam sa strane pomaka na planu montaže, kamere, režije itd. mislim da svakako ima većih.
 
Arnold_Layne:
ok ;)

rekoh na početku na stranu moje subjektivno mišljenje, tako da ono nije umešalo prste...
recimo, meni je jedan od omiljenih Bob Rafelson, malo ljudi ga zna, i shvatam da je manje učinio za film od Hičkoka, Kjubrika itd.
Kliknite za proširenje...

Боб је одличан, волим његове филмове (ове које сам гледао, наравно). Уопште, ту постоји читава генерација великих редитеља, између маторих класика и бејбибумера седамдесетих, који су остaли у неком "процепу" кад је признање у питању. Дуга прича, једном ћемо о томе, сад ако се распишем сам себе ћу сморити. Што се мојих "омиљених" тиче, има их много, ево ти пар имена на прву лопту; од ових "савремених", рецимо Торнаторе, Балабанов, Финчер, Пејн (Кусто, наравно, ван конкуренције). Овако, Ћимино ми је можда и најдражи, Богданович је исто ту с пар ствари (ето, два велика редитеља, а дебили их живе сахранили у том Холивуду).

još jednom kažem, svaka čast Tarkovskom, ali ako gledam sa strane pomaka na planu montaže, kamere, režije itd. mislim da svakako ima većih.
Kliknite za proširenje...

Наравно, али сам говорио више о том "ауторском" доприносу - технички, свакако, има истакнутијих ликова, али суштински, Андреј је Андреј...

Чујемо се, палим
 
snaja88:
Posle 'Crash-a' pokusacu da skinem 'The mirror'. Svi koji su ga gledali kazu da je fenomen
Kliknite za proširenje...

Ама, дотр-ин-лоу ;-) , какав "Д Мирор", шта вам је са енглеским титловима где им место није :evil: ? Огледало, брате, илити "Зеркало" ако ти је до оригинала. Мислим, то је јако лепо (ја знам енглески дуже него што ти имаш година), али немојте да кваримо. Није Суит Лајф, него Долче Вита, није Д Грејт Илужн него Л Гран Илусијон... Ју гет д поинт...
 
Rubljov me obori s nogu svaki put. I Stalkera volim. Zrtvu nisam razumela (gde je Vladanlo?) ali mozda nisam bila u odgovarajucem raspolozenju. Citala sam njegove "Dnevnike" i "Vajanje u vremenu" - fantazija! - pogotovo ova druga - preporucujem svima :)
 
Rubljov je počeo da se prikazuje u Rusiji tek nakon 7 godina nakon što je bio snimljen, i jedno 2000 puta je zbog rada raznih cenzorskih komisija morao da se prepravlja, odnosno skraćuje. Šteta što nikada nisam video originalnu verziju iz 1965., tako da ne znam koji film više volim: Rubljova ili Ivanovo detinjstvo..podjednako .. : o)
 
Гледала сам Рубљова, Иваново детињство и Сталкера. Шта рећи, велики уметник... Штета што не иду циклуси филмова великих редитељских имена на ТВ да и неки нови клинци науче шта је филмска уметност.
 
Strasan reditelj!!!
Posto se u decembru blizi 20 godina od kada je Tarkovsky umro, nadam se da ce se neka TV setiti da pokrene ciklus njegovih filmova.
Pored svih filmova koje ste naveli gledao sam i "Zerkalo" (The Mirror).... Ma svi su odlicni!!!
Steta je sto na forumu nema jos po koja tema za klasike filmske umetnosti. :(
Jel ima neko od vas prvi njegov film (bar mislim da je prvi) "Ubijci" (ili The Killers)??? Cini mi se da je snimljen krajem 50.tih.
 
--------------------------------------------------------------------------------

Andrej Tarkovski

04.04.1932, Zavraže, Ivanovo, danas Bjelorusija

‚‚Prvi film Tarkovskog djelovao je na mene kao čudo. Neočekivano sam se našao na pragu sobe od koje mi, do tog vremena nisu davali ključeve. Tamo, gdje sam ja davno želio da stignem, Tarkovski se osjećao slobodno i sigurno. Našao sam čovjeka koji je umio da izrazi ono što sam ja uvijek želio, ali nisam uspjevao - to me je ohrabrilo i inspirisalo. Tarkovski je veliki majstor filma, tvorac novog organskog filmskog jezika u kome se život predstavlja kao ogledalo, kao san."
Ingmar Bergman

Korijeni redateljskog genija Tarkovskog leže već u njegovoj umjetničkoj porodici – otac Arsenije bio je pjesnik, dok mu je majka Marija Ivanovna bila glumica. Iako su mu se roditelji razveli dok je još bio dječak, Andrej će u svojim djelima i jednom i drugom dati posvetu – ocu kroz njegove stihove, dok će majci čak dati i manju ulogu u filmu 'Ogledalo' (1983). Andrej je tokom cijelog djetinjstva bio okružen djelima klasične umjetnosti, a kao tinejdžer je mnogo vremena provodio s ocem slušajući Baha i proučavajući knjige o ruskoj religioznoj umjetnosti. Ti će klasični uticaji, kao i ljubav prema ruskom selu gdje mu je živjela baka, biti temelji svih njegovih budućih djela.

Prije nego se 1959. prijavio na poznati VGIK, Moskovsku filmsku školu, Andrej je studirao arapski na Moskovskom institutu za Orijentalne jezike, ali i geologiju u Sibiru. Ipak, o njegovom se privatnom životu malo toga zna, a čini se da je posebno zanimljiv dio o njegovom vjerskom dijelu – iako je bio pripadnik visoke ruske inteligencije, do vremena kad je snimio svoj prvi dugometražni film 'Ivanovo djetinjstvo' (1962), priču o 12-godišnjaku na njemačkom frontu tokom II. Svjetskog rata, Tarkovski je počeo praktikovati pravoslavlje, ali i razvio snažan estetski osjećaj za religijsko.

Već u njegovom prvom uratko, spomenutom 'Ivanovom djetinjstvu', prisutno je poigravanje sa simbolima i snovima, a isti mu je (prvo, pa muško!) osigurao nekoliko koplja prednosti pred ostalim sovjetskim režiserima (i Zlatnog Lava U Veneciji). No problemi, a tu se poseno misli na frke s cenzorima i prilično ćudljivim i rigoroznim vlastima u tadašnjem SSSR-u, stižu već s drugim mu filmom – 'Andrej Rubljov' se komunističkoj sviti nije svidio zbog otvorene vjerske tematike, pa je film umjesto 1966. godine, kada je snimljen, velika platna ugledao tek tri godine kasnije. No, sve su te muke na kraju ispale slatke – film je opisivan kao najsnažniji istorijski film ikad snimljen, a pobrao je nekoliko nagrada na prestižnim festivalima širom svijeta.

Poslije tog filma, u svijetu su na Tarkovskog gledali kao najznačajnijeg ruskog reditelja nakon Eisensteina. 1971. je ipak kreativno iskoristio i adaptirao sf roman 'Solaris' Stanislava Lema, za koji će kasnije izjaviti da mu je najdraži snimljeni film. I dok je naš reditelj dobio motivaciju za daljnje uspjehe, velike mu je probleme u cijeloj priči činila Partija koja je povećala kontrolu nad njegovim djelima. Tarkovski je svoju frustraciju režimom opisivao u dnevnicima, a sve to najbolje potkrepljuje činjenica da je zbog birokratskih (tj. političkih) prepreka uspio snimiti samo sedam filmova.

No, iako je svaki njegov scenarijo najprije morao biti odobren od strane cenzora, poznato je da je slavni reditelj često mijenjao detalje u finalnoj fazi, kada mu niko nije mogao ništa, a njegovi su prijatelji i poštovaoci filmove doslovno švercovali na međunarodne festivale. Najautobiografskiji mu je film 'Ogledalo' (1974) gdje je koristio fragmente svog sjećanja na djetinjstvo, dok se naučnonofantastičnoj tematici vraća u filmu 'Uhoda' (1979). Što se stila tiče, obožavao je duge kadrove i sporu kameru, dok je prolaznost vremena prikazivao promjenama u prirodi. U filmovima je često koristio životinje, posebno pse, dok su zgrade često propale i uništene, a seting bezvremenski. Važna komponenta njegovih stila je i ljudsko lice – muški glumci su mu često u krupnom kadru, dok glumice snima s nešto veće, zagonetne udaljenosti.

Već izmučen nemogućnošću da normalno stvara, Tarkovsk sa suprugom Larisombježi iz Rusije na Zapad 1983., da bi te iste godine u Italiji završio svoj šesti film 'Nostalgia'. Za njim u Rusiji ostaje njegov sin Andriuščka, a njegovom će izvlačenju na Zapad posvetiti ostatak života. Zadnji je film 'Žrtva' (1986) snimio u Švedskoj s ekipom koja je često sarađivala s Ingmarom Bergmanom te osvojio brojne nagrade. Uspjeh mu je pomutilo bolno saznanje – obolio je od raka pluća. Umro je 28. decembra te iste godine.
 
Da :)


Evo odlomaka iz nekih intervjua koje je dao Andrej Tarkovski
-----------------------------------------------------------------------------

Andrej Tarkovski, Slovo o Apokalipsi 1984.

U okviru Sent Džejmskog festivala u Londonu bila je organizovana retrospektiva filmova Andreja Tarkovskog, koje se u to vreme, postavivši u teatru Kovent Garden operu „Boris Godunov” Musorgskog, spremao za snimanje „Žrtvovanja”. U nekoliko auditorija on je nastupao pred gledaocima na temu „Stvaranje filma i odgovornost umetnika” i odgovarao na pitanja. U jednoj od londonskih crkvi Tarkovski je održao „Slovo o Apokalipsi”.

Šta je to Apokalipsa? Kao što sam već rekao – to je slika čovekove duše sa njenom odgovornošću i obavezama. Svaki čovek proživljava ono što je tema Otkrivenja svetog Jovana. To jest, ne može da ne proživljava. I na kraju krajeva zato, upravo zato, mi možemo reći da su smrt i stradanje u suštini jednaki ako strada i umire ličnost ili se završava ciklus istorije i umiru i stradaju milioni. Zato što čovek može da podnese jedino onu barijeru bola koja je njemu dostupna. O našem konformizmu. U Otkrivenju Jovanovom rečeno je: „ Znam dela tvoja, da nisi ni studen ni vruć. O, da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih. ” To jest, ravnodušnost, neučešće, izjednačuje se sa grehom, sa prestupom pred Tvorcem. Sa druge strane: „ Ja one koje ljubim karam i popravljam; zato revnuj, i pokaj se. ” Ukratko, ovo je osećanje čoveka koji se kaje, ovo je, uopšte – početak puta. Takva osećanja imaju različiti ljudi na razne načine i u različito vreme. Recimo, Dostojevski. Postoji verzija da je to religiozni, pravoslavni pisac koji je ispričao o svojim traženjima i o osobinama vere. Meni se čini da to nije sasvim tako. Dostojevski je napravio svoja velika otkrića samo zato što je bio prvi od onih koji su osetili i prvi od onih koji su osetili i izrazili probleme obezduhovljenosti. Njegovi junaci pate jer ne mogu da veruju. Oni žele, ali su izubili taj organ kojim se veruje. Atrofirala je savest. I iz godine u godinu, Dostojevski je postao nekako sve više i više razumljiv, čak moderan. Upravo na račun toga što ovaj problem narasta svešire i šire. Zato što je najteže – verovati. Zato što je pouzdati se u blagodat, uopšte uzev, nemoguće. Naravno da je sretan čovek koga je posetilo ovo stanje. Ali teško da se svaki čovek može time pohvaliti. Najvažnija stvar da bi se osetio slobodan i sretan je – hrabrost. Na neki čudesan način svi ovi problemi sadržani su u Apokalipsi. Apokalipsa – to je, na kraju krajeva, priča o sudbini. O sudbini čoveka koji je neraskidiv između sebe kao ličnosti i društva...
 
Filmovi Andreja Tarkovskog:

De stoomwals en de viool (1960)
De jeugd van Ivan (1962) (Иваново детство)
Andrej Roebljov (1966) (Андрей Рублёв)
Solaris (1972) (Солярис)
De Spiegel (1974) (Зеркало)
Stalker (1979) (Сталкер)
Nostalghia (1983)
Het Offer (film 1986) (Offret) (1986)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top