,,Trazim coveka”. Prsti bez noktiju podrhtavaju u tmini. Mrtav covek na putu. Preskakanje redova secanja zahteva izvestan napor bas kao poput zamishljanja izgleda jednog coveka nekoliko trenutaka pred san. Lepse zvuci. Jednom kada umrete ostaju vam pogledi, sluh i reci. Shvatiti da nije bilo vredno cak ni umreti. ,, Trazim coveka” i jos jedan izbledeli oglas u zutoj stampi. Paranoja trazi svoje snovidjenje.
Vatromet u ocima. Dim medju prstima. Fale nam reci, slucajni dodiri, osmesi, more, noc i zivot. Ti, budis se lagano, ustajes. Ispravljas svaki prsljen i kost. Koracas neostavljajuci tragove. Potrebno je obavestiti asfalt da san mrvog coveka trazi svoju javu. Preseces pogled na pola pre nego sto ces ih zapecatiti za sva vremena i cudo se javi. Opomena. Cekali smo i bili na sto puta drugacije zivi, ucili, patili, smejali se svojoj prostoti. Vredelo je kazu postojati i naci ono sto je izgleda bilo lose zeleti. Vredelo je. Lezem i kazu mi da sam trazila coveka.
Kao kada udjete u vozilo fino se smestajuci na mesta rezervisana za invalide i trudnice shvatajuci da mozda nije bilo potrebno ustajati, tako tragate. Tragate za izlazom i vratima. Medjutim, ljudi se ne pomicu. Stoje na vratima pokusavajuci da disu. Iznad svih On se opterecivao opsesivno kompulzivnim radnjama daleke proslosti dok su sad vec izmisljeni tikovi mesto mimike na njegovom licu repetirali nove recenice sa paranoicnim prizvukom. Hladan znoj izbijao mu je na licu taktom predjashnjih, usamljenih monologa. Namrshtio se. Jedan trenutak tishine i secanje da je vec pre dva bio na nekom drugom mestu.
Usao je kroz ta vrata u svet. Neki bi rekli da je izasao. Potrebno je razumeti trenutak kada ne znajuci sta nas ceka koracamo ka nekom buducem sebi vodjeni uglavnom neopipljivim stvarima, ako ih je uopste do te mere potrebno uproscavati.
Ovde se covek sakrio medju redovima, scucurio izmedju bedema sopstvenih reci i slovima nekim koja neodoljivo podsecaju na prizvuke zaboravljenih ali nekako slicnih alegorija u neprekidnom pokretu.
Alegorija se potom necujno izmicala svojoj sustini taman toliko da ostavi prostora trijumfujucoj konfuziji. Kretala se uz korak sa covekom sve dok nije odlucio da je bilo dosta obmanjivanja sa prefiksom prvog lica jednine. Zastao je i bas u tom trenutku zadesila ga je cudna atmosfera kada se sve stisava, umiruje i uspavljuje nekoliko trenutaka pred oluju. Apsorbovao je sve vetrove sveta tada u iskrivljenim vremenima kroz koje dusa neminovno prolazi. Podigao je svoje stopalo i bez mnogo razmiljanja lagano ga spustao uz minimalnu 1% od 1% dozu opreza ocekujuci da ce za samo jedan trenutak vecnosti postici ono sto je oduvek cekao- korak.
Noc je zazmurila pred ovim neobicnim covekom. Predstavljao je njenu maskaradu. Tisinu je remetio jedino ostar zvuk ljuljaski u svom hladnom i misterioznom tonu. Umirao je u svojoj fantasticnoj prici. Razlika potencijala u pocetnim i krajnjim razlozima njegove melanholije drzala je njegovu energiju u nepromenljivom stanju. Led se kikotao jer je umeo da nadmasi bas svaki zakon, prirodni.
Nije bila kriva ni sudbina niti bilo kakvo prividjenje zivota osim njegove cudi koja je iz neobjasnjivih razloga podsecala na mesecinu. Upravu tu je lezao tajni kljuc carobnog kruga. Imaginarna selenofobija mu je razdirala tanane zivce. Kako bi sve to bilo lakse da je svitac bar na cas pa da ga na vreme opaze. Na vreme. Nema sumnje skrivajuci se iza, od ljudi obescascene ljusture. Mirise na beskrajnu pricu koja se gubi tek negde na horizontu, kada sravnimo sve u isti kalup konacno nepitajuci se da li ce biti razreseno ili ne. Dotakao je led jezikom. Sada je taj isti vatromet u ochima pravio svoj beskrajni put koji se izvrtao milionima godina da bi danas predstavljao odraz mesecine na crnom uglancanom ogledalu neba. Previse smo izvrtali stvari i balzamovali reci. Prestali smo da preskacemo male i velike krugove, da ih crtamo i smejemo se njihovom savrshenstvu. Njegov poslednji korak licio mu je na umisljotinu kada zapinjemo o hiljade malih sarenih kockica bacenih u necijem dzambo zanosu. Znam da znash-rekao je.
,,Moje su nebo vezali zicom
po mome mozgu crtaju sheme”
