Угњетавање ЋИРИЛИЦЕ

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Shreder

Početnik
Poruka
9
Историјат српске ћирилице

У издању Америчког института за балканска питања Лаза Костић је 1960. године објавио другу, а 1963. године прву свеску културно-историјске, односно културно-политичке студије "Ћирилица и српство". Прва свеска има поднаслов "Повезаност ћирилице и српства", а мотивисана је чињеницом да је наша ћирилица одувек сматрана српским писмом и конститутивним делом српске народности. Ћирило и Методије су творци првог словенског писма по узору на грчко и оно се првобитно звало глагољица. Данашња ћирилица је настала прилагођавањем глагољице грчком уницијалном писму. Захваљујући ћирилици старословенски језик је уздигнут у ранг књижевног језика свих православних Словена. У почетку је то био и црквени језик, да би се од једанаестог века вршила диференцијација српског, руског и бугарског црквенословенског језика. Јернеј Копитар је сматрао да, захваљујући чињеници да у ћирилици сваки глас има посебан знак писања, "сви данашњи језици дају се боље писати богатим ћириловским алфабетом него сада уобичајеном комбинацијом латинице." (стр. 11.)
У књизи "Историја језика и литературе Словена", француски филолог Ајхоф констатује: "Пре Ћирила Словени нису имали алфабет, бар није никакав траг о томе остао. У деветом веку је овај побожни мисионар, комбинујући врло спретно грчка слова у њиховим различитим степенима изговора са неколико нарочитих знакова узетих из азијских алфабета, успео да пружи са тачношћу све интонације словенског језика какав је у своје време говорен код Мораваца и код Срба. Овај алфабет, тако широк и тако прецизан, могао је бити довољан за све дијалекте, и већ је почео био да се шири са новопреведеном Библијом, док велики источни раскол није поделио Словене на две непријатељске секте, према томе, јесу ли њихови митрополити и епископи били присталице Цариграда или Рима, и то је донело исти расцеп у њиховим говорима и њиховом начину писања. Поред ћирилице, примљене од Срба, а после од Руса, појавио се у корушкој глаголици алфабет, бизарна и стара амперација истих слова, лажно приписивана Светом Јерониму. Један део Далматинаца и Хрвата римског обреда примише латинска слова, која су комбинирали на разне начине."(стр. 12.-13.)
Куријер у "Историји савремене књижевности код Словена" истиче одређене разлике у облику слова, па их тумачи на следећи начин: "Словени чувају на свештен начин Ћирилову азбуку за своју литургију (за своја богослужења). За цивилни живот је усвојена једна друга азбука, од XVIII века, тзв. гражданка, уведена од Петра Великог, чија се слова приближују мајускулној форми латинице и модерног грчког алфабета. Срби то преузеше са Вуком Караyићем који је увео неке модификације. Малоруси и Бугари, који су сачували ћирилицу до дана данашњега, почињу такође да употребљавају гражданку." (стр. 14.)
Дубровчанин Петар Будмани сматра да је после Вукове реформе српско писмо најсавршеније међу модерним алфабетима, а Чапловић је мишљења да ниједан словенски народ не би требало да се служи другим писмом осим ћирилице. Вук је из грађанске ћирилице избацио сва српском језику непотребна слова, а за неке гласове је сам измислио адекватне знакове. Католичка црква се дуго и упорно супротстављала ширењу ћирилице, а на Сплитском сабору 1059. године одбачено је и словенско богослужење и ћирилична слова као јеретичка, чак као ђаволски проналазак.
Као исконско српско, ћирилица је и једино наше писмо и користи се од десетог века. Како Костић наглашава, "Руси су је од нас примили, не ми од Руса. Ћирилица је настала пре одвајања источне цркве од западне, ћирилица је настала давно пре Светог Саве и пре наше аутокефалне Српске цркве. Ћирилица је настала кад међу Србима тешко да је уопште било писмених људи. Ћирилица је настала пре иједног јединог српског културног споменика. Сва наша писменост и сва наша култура у њој је изражена. Ми немамо у целој својој културној историји ништа пре ње, као што немамо ни ма шта ван ње. Наша видна култура с њом започиње, она се у ћирилици огледа." (стр. 21.)
Све што је писано на српском језику, и црквене књиге и владарске повеље, као и надгробни споменици, летописи и записи, било да су на папиру или пергаменту, на камену, малтеру, металу и дрвету, све је исписано ћирилицом. "Док су се Срби колебали у вери, и неко време осцилирали између Истока и Запада, дотле у погледу писма није било никаквог колебања, нимало сумње, ни најмањег отпора. Писмо је примљено без поговора, утолико пре што није постојала каква укорењена традиција неког ранијег писма, није тог писма можда уоп- ште ни било. Срби су "описмењени"... у исто време кад је ћирилица настала или кад се пробијала. Она је створена за Словене на Балкану, и ови су је примили као нешто нормално и природно." (стр. 22.) Српско писмо је посебно црква неговала, а у њеном крилу у средњем веку је једино и егзистирала народна писменост. Најизразитији ћирилски споменици српске писмености су Мирослављево јеванђеље и Повеља Кулина бана. И селећи се на запад Срби су остали верни ћирилици.
 
У аустријској Војној Крајини и закони су морали бити штампани ћирилицом јер иначе Срби нису хтели да их читају. Чак и кад су се обраћали хабсбуршком двору српски народни предводници су писали на српском језику и редовно ћириличним писмом. "Ћирилицом су се служили босански богумили, босански владари и њихови поданици. Служили су се и онда ако би прешли у католич ку веру." (стр. 30.)
Босанскохерцеговачки муслимани су писали ћирилицом, мало је модификујућ и на основу дукљанско-хумске рецензије, на основу које је названа босанчицом. Тек је са аустријском окупацијом донешена и латиница, па је упорно и вештачки форсирана. Чак су и католички монаси по Босни писали ћирилицом, у првом реду францисканци којих је и било највише. Лаза Костић наводи и читав низ конкретних доказа да се у средњем веку у нашим пределима ћирилица изричито сматра српским писмом. Претуривши по обиљу архивске грађе и брду литературе његов је закључак да су су "са појавом ћирилице Срби културно настали, са њеним одрицањем они би културно нестали, престали би да егзистирају као самостална нација, самосталан културни идентитет." (стр. 58.)
Поуке које се извлаче из историјских чињеница казују да је ћирилица за српски народ свето писмо и инструмент православља, али и саставни део српског националног бића. Она је специфични израз посебне, српске варијанте православља, која се назива светосављем, и истовремено историјско писмо српске др- жавности. Ћирилица је била и израз националног пркоса, као и непоколебљиве вере у слободу српства и обнову српске државе. Она нас везује и за остале словенске православне народе. Како Костић опомиње, "запад нам све више окреће леђа. Не значи то да ћемо се ми одвојити од њега. Али и ми морамо имати могућност лавирања и маневрисања. Ми се не смемо удаљавати од националне Русије, јер тешко нама без ње. Ми не смемо рушити нити које нас са Русима спајају. Док други народи желе да се групишу чак и на бази вере, католицизма, и ту виде главно оруђе против нас, не смемо ми да одбацујемо оно што нас мо- же везивати са другим великим народима, нама наклоњеним." (стр. 64.)
Костић прву свеску завршава указивањем на комунистичка настојања да се у отаyбини сузбије ћирилица, али нама је овде посебно интересантно подсећање на отпоре Вуковој реформи српског писма. "Ми данас са потсмехом читамо како су се српски архијереји у првој половини XIX века противили Вуковим реформама. Могли су они и грешити, али су им интенције биле часне и националне. Они су стрепили од унијаћења, које се цео век пред тим на најразноврсније и најперфидније начине покушавало да уведе. Они су знали за начела... опри се у почетку и просто су се бојали да то није неки нови увод у унијаћење. То им је била једна фиксна идеја, и у сваком акту су видели авет унијаћења. Нарочито су то видели у јоти, коју ниједан православни народ није имао." (стр. 63.)
 
Католичко и комунистичко угрожавање ћирилице

У другој свесци Костић разматра питање угрожавања одбране ћирилице, с обзиром да је у отаџбини под комунистичким режимом био увелико покренут процес њеног сузбијања, одстрањивања, одбацивања и омаловажавања уз невероватан презир који су према њој показивали првенствено српски комунисти. Титоисти су тако само настављали систематску акцију коју су српски непријатељи започели већ у средњем веку. Турци нису дирали ћирилицу и то им се мора признати. Она је највише угрожавана од стране католичких и хрватских кругова јер се у њеном нестајању видео један од предуслова српског однарођавања и преверавања, губитка народне индивуалности и потирања националне свести. Млечани нису угрожавали ћирилицу, Аустријанци јесу али недовољно упорно, док су Мађари били прилично толерантни. "Код Хрвата није било ни трага од такве толерантности. Они нису никада гледали ћирилицу пријатним очима откад су се Срби појавили у њиховој околини (као што нису ни њих саме могли да мирно гледају). Али прави прогон ћирилице од стране Хрвата наступио је тек онда кад су они израдили "своје" писмо, тј. кад су прихватили српски књижевни језик као свој и своју латиницу дотерали према чешкој. Тада су прокламовали начело да не може у једној земљи одн. "држави" бити два народа са истим језиком, да хрватски народ као староседеочки и газдински... има да апсорбује српски народ. А како ће се то најлакше извести? Одузимајући Србима све оно што је њихово особено, што их одваја од Хрвата, што их чини нацијом." (стр. 15 16.)
Бан Јелачић је мрзео и презирао Србе, настојао да им у свакој прилици напакости, али кад су му Срби били потребни засипао их је ласкањем и обраћао им се ћирилично писаним текстовима. Људевит Гај је од Аустријанаца тражио и узимао новац под изговором куповине латиничне штампарије како Хрвати и Славонци не би пали под српски утицај, а од руске и српске владе опет милионске износе ради наводне набавке ћириличних слова и отварања штампарије на том писму. "Чим су Хрвати прихватили и афирмирали "своје" писмо, намах су заиста почели доказивати да је оно довољно, једино исправно, једино културно. Свако инсистирање Срба на ћирилици је само акт сепарације, источњаштва, "бизантизма", "барбарства". Али то није много помогло. Срби су остајали код свога писма и све се вернији њему показивали. Тада је тријумфовала и Вукова реформа, тада су српске народне песме пронеле кроз свет славу Срба, тада никоме Србину ни на ум није падало да се одриче од ма чега специфич но српскога." (стр. 19.)
Званичну забрану ћирилице увео је бан Иван Мажуранић. Како пише Иво Пилар, под псеудонимом фон Сидланд, у књизи "Јужнословенско питање", објављеној у Загребу 1943. године, "он је православнима нађео законито име гркоисточњака, издао школски закон по којему не бијаху допуштене србске вјероисповједне школе, а постојеће бјеху затворене; ... Мажуранић је забранио употребу србске заставе." (стр. 21.)
Поводом хрватске забране ћирилице реаговала је новосадска "Застава" 17. октобра 1869. године: "Глас из Хрватског сабора да је исти већином гласова ћирилицу у нашем дичном Срему истиснуо, дирнуо је сваког Србина и у овом крају живећег немило. Жалосна им мајка, - зар немадоже што друго претресати и уклањати већ светињу браће своје, и то оне браће без које бити нити живети не могу. Зар не виде да сотим сами себи као слепци пропаст уређују, - зар не знају да је свачија сила за време? Неће зато кекавац Српство упропастити; ћирилица је у Србина била, и бити ће док је света и века као природна словница, па макар се они "херберговци" надизали и напињали, нит смо се од такових Хрвата много бољему ни надали. - На жаст им њихово кекавство; та ни Славонац неће да буде таким Хрватом а камоли Сремац. Данас су исти постали гори нежели и сами Турци, а ово је истина права. Нека се угледају на Сафет-пашу у Сарајеву, који је рекао кад је у Сарајево дошао: србски народ, србски језик, треба да се ћирилицом служи; и то зато што је знао и чуо да је већина народа у Босни источног вероисповедања. Ко не верује, нека погледи у вилајетске званичне новине "Босна" па ће се одмах уверити, јер поред турског само србски ћирилицом све и сва на јавност издаје. ћирилица је била и биће у Србина, то стоји, и истина је права, али што ће бити од сада из Хрватске - то идемо да видимо. И ови људи нешто још и о Босни сањаше, - браћо Бошњаци, чујте гласа Хрвата - погледајте на данашњи мрачни Загреб, што се на срамоту и поругу тамо збори, - пак ћете имати о тим тобожњим југословенским културтрегерима доста." (стр. 23-24.)
У току Првог светског рата не само да је потпуно забрањена ћирилица на подручју целе Аустро-Угарске, него је укинута и у окупираним српским државама Србији и Црној Гори. Како образлаже ту одлуку Рајмунд Фридрих Каиндл види се из једне његове брошуре објављене у Грацу 1917. године: "Као што су догађаји последњег времена доказали, ћирилица је постала борбено средство руске политике на Балкану. Са пропашћу те политике, мора ћирилица да поново постане оно што је раније била, и да поново заузме оно место одакле је донета, мора бити враћена ономе коме припада, а то је грчко-источна црква." (стр. 33.)
 
Костић конкретним аргументима доказује да су хрватски политичари и државни функционери имали одлучујућу реч код доношења одлуке о забрани ћирилице на окупираној српској територији. Хрвати су се надали да ће укидањем ћирилице широко отворити пут да се сви Срби утопе у хрватском националном корпусу. У принципу, ни Немци ни Мађари нису имали неког трајног интереса да прогоне ћирилично писмо. Како Костић закључује, "Само је то Хрватима ишло у рачун. Јер су они, без сопствене регенеративне моћи и без асимилационе способности, успели ипак, притиском и фалсификатима и уз активну подршку католичке цркве, да у току једног века, од једног малог народића од једва милион душа, постану народ од скоро четири милиона душа. Да се за сто година учетвороструче, док се Срби, са далеко већом рекреативном снагом, нису ни подвостручили." (стр. 40-41.)
Одмах на почетку Другог светског рата, чим је формирана хрватска усташка држава, како наводи Виктор Новак, "Министарство унутрашњих послова забранило је употребу ћирилице на територији НДХ у јавном и приватном животу. Сви јавни натписи писани ћирилицом морали су бити уклоњени. Штавише и они са гробних споменика." (стр. 42.) 25. априла донет је и закон којим се забрањује ћирилица. Међутим, српска ћирилица је и то преживела.
За њен опстанак најопаснији је био период комунистичког режима. Како прецизира Костић, у комунистичкој Југославији "се њено сузбијање не врши путем указа и формалних наредаба власти. Напротив, даје се утисак као да се она толерира, да је равноправна, да је чак некад и добродошла. Али најпрефињенијим методама, које би само језуити били кадри да изнађу, она се ипак одстрањује, одбацује, занемарује, замењује хрватском латиницом. То се све ради постепено, скоро неосетно: најпре у доменима периферним, где народ није заинтересован; онда предметима и односима који се тобоже на иностранство односе, које ћирилицу не зна и не воли; онда у званичном сектору где се противречност не трпи; онда на пољу рекламе итд." (стр. 53-54.)
Костић је до краја проникао у суштину тог процеса и његову перфидну методологију. "Добија се утисак да се ради о неком пакленом плану, вешто измишљеном и до крајњих граница спроведеном. Добија се утисак да се ни у једном случају не жели стати на половини пута и да су српској ћирилици дани одбројани ако ова власт још неколико деценија потраје... Место да се наредбом власти пропише да је ћирилица забрањена, као што су чиниле хрватске власти у својој држави кадгод су биле без стране контроле и спољног кочења, сад се то врши виа факти: уводећи постепено латиницу и служећи се искључиво њоме. Треба оставити утисак да је ћирилица дозвољена, равноправна, званична, али да је нико неће да употребљава. Како је латиница такође званична и "равноправна", а народ тобоже хоће њу, она ће све више замењивати ћирилицу док је једног дана не одстрани потпуно, учини сувишном. Ћирилица има нечујно да нестане, без протеста, без галаме, чак и без сахране." (стр. 54-55.)
Тиха елиминација ћирилице била је директни производ Титове личне политике. У условима тоталитарне диктатуре српски комунисти су се просто утркивали ко ће му прецизније прочитати мисли и верније служити на штету свога народа. Довољно је било да је он лично писао и користио искључиво латиницу, па да га стотине хиљада српских комуниста у томе слепо следе. "Броз је од првих дана дао тон хрватске латинице, и сви његови сарадници сматрају то за светињу, једини правилан путоказ. Никаква им даља наредба није потребна, никакав формални регулатив. Прво се, разуме се, војска прилагодила своме "обљубљеном маршалу" и своме врховном команданту. Постепено али сигурно она је српску ћирилицу, па чак и македонску, избацила из употребе. Служи се хрватском латиницом и где треба и где не треба и у хрватским и у српским пределима." (стр. 67.)
У тексту који следи Костић даје огроман број примера систематског потискивања ћирилице у Србији и другим српским земљама, а онда указује да је до сличне појаве дошло и у емиграцији, поготово код оних који се још увек заносе илузијом југословенства. Чак је тога било и код српских православних свештеника и у службеној и у приватној писменој комуникацији. Костић и ту износи мноштво конкретних случајева, жигоше малодушност и линију мањег отпора, па упозорава своје сународнике: "Сваком употребом свога писма чини се национална исповест, доказује се национална свест, испољава се национална солидарност са другим сународницима, исказује се верност и оданост прецима и народној прошлости уопште, ојачава се и свој етнички дух и дух околине. Напротив, сваким, ма и најмањим страним знаком који се употребљава место свога, туђинским и непријатељским писмом, изражава се у најмању руку национална индиферентност или неотпорност (ово нарочито важи за оне у земљи), чешће још национална десолидарност или чак национална издаја. Нација се тиме потмуло и једва осетно, али сасвим сигурно деморалише, народ се дезорјентише, не може да разликује своје од туђег, постаје колебљив, неотпоран, етнички незаинтересован, утире се пут ка космополитизму и интернационализму. Нација постепено нестаје, док је једног дана сасвим не нестане." (стр. 168-169.)
 
Студију Костић завршава разматрањима конкретних примера упорне и енергичне српске одбране ћирилице на подручју Карловачке митрополије и Босне и Херцеговине, као и предлога за усвајање једног заједничког српско-хрватског писма, односно иницијативе Јована Скерлића да се компромис постигне тако што би и Срби и Хрвати прихватили да говоре екавски и пишу латиницу. Међутим, иницијатива није могла имати никаквих реалних шанси за реализацију, што је упечатљиво објаснио Владимир Ћоровић, иначе искрени и убеђени поборник идеје интегралног југословенства и присталица унитаристичке опције. Он каже: "Има сад један нарочит моменат који нам ћирилицу у ово време чини посебно важном. Да се пустимо избору, разлогу и времену, нема сумње да би добар део српске интелигенције лака срца прихватио латиницу и примакао се тако идеалној јединствености књижевног стварања. Међутим, као и увек пре, и овога пута се изабрао најужи и најмање делујући начин решења тог питања, ударило се силом и забраном. Ћирилица је тако постала наш сапаћеник и графички симбол наше борбе за самоодржање и наше свести и истрајности. И ради тога, све дотле док је наш национални опстанак угрожен, она ће остати као један од амблема који се не сме напустити, и једна застава под којом се мора издржати." (стр. 242.)





Др Војислав Шешељ

ИДЕОЛОГИЈА
СРПСКОГ НАЦИОНАЛИЗМА


Научно и публицистичко дело
проф. др Лазе М. Костића

(стр. 666. - 672.)
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top