Историјат српске ћирилице
У издању Америчког института за балканска питања Лаза Костић је 1960. године објавио другу, а 1963. године прву свеску културно-историјске, односно културно-политичке студије "Ћирилица и српство". Прва свеска има поднаслов "Повезаност ћирилице и српства", а мотивисана је чињеницом да је наша ћирилица одувек сматрана српским писмом и конститутивним делом српске народности. Ћирило и Методије су творци првог словенског писма по узору на грчко и оно се првобитно звало глагољица. Данашња ћирилица је настала прилагођавањем глагољице грчком уницијалном писму. Захваљујући ћирилици старословенски језик је уздигнут у ранг књижевног језика свих православних Словена. У почетку је то био и црквени језик, да би се од једанаестог века вршила диференцијација српског, руског и бугарског црквенословенског језика. Јернеј Копитар је сматрао да, захваљујући чињеници да у ћирилици сваки глас има посебан знак писања, "сви данашњи језици дају се боље писати богатим ћириловским алфабетом него сада уобичајеном комбинацијом латинице." (стр. 11.)
У књизи "Историја језика и литературе Словена", француски филолог Ајхоф констатује: "Пре Ћирила Словени нису имали алфабет, бар није никакав траг о томе остао. У деветом веку је овај побожни мисионар, комбинујући врло спретно грчка слова у њиховим различитим степенима изговора са неколико нарочитих знакова узетих из азијских алфабета, успео да пружи са тачношћу све интонације словенског језика какав је у своје време говорен код Мораваца и код Срба. Овај алфабет, тако широк и тако прецизан, могао је бити довољан за све дијалекте, и већ је почео био да се шири са новопреведеном Библијом, док велики источни раскол није поделио Словене на две непријатељске секте, према томе, јесу ли њихови митрополити и епископи били присталице Цариграда или Рима, и то је донело исти расцеп у њиховим говорима и њиховом начину писања. Поред ћирилице, примљене од Срба, а после од Руса, појавио се у корушкој глаголици алфабет, бизарна и стара амперација истих слова, лажно приписивана Светом Јерониму. Један део Далматинаца и Хрвата римског обреда примише латинска слова, која су комбинирали на разне начине."(стр. 12.-13.)
Куријер у "Историји савремене књижевности код Словена" истиче одређене разлике у облику слова, па их тумачи на следећи начин: "Словени чувају на свештен начин Ћирилову азбуку за своју литургију (за своја богослужења). За цивилни живот је усвојена једна друга азбука, од XVIII века, тзв. гражданка, уведена од Петра Великог, чија се слова приближују мајускулној форми латинице и модерног грчког алфабета. Срби то преузеше са Вуком Караyићем који је увео неке модификације. Малоруси и Бугари, који су сачували ћирилицу до дана данашњега, почињу такође да употребљавају гражданку." (стр. 14.)
Дубровчанин Петар Будмани сматра да је после Вукове реформе српско писмо најсавршеније међу модерним алфабетима, а Чапловић је мишљења да ниједан словенски народ не би требало да се служи другим писмом осим ћирилице. Вук је из грађанске ћирилице избацио сва српском језику непотребна слова, а за неке гласове је сам измислио адекватне знакове. Католичка црква се дуго и упорно супротстављала ширењу ћирилице, а на Сплитском сабору 1059. године одбачено је и словенско богослужење и ћирилична слова као јеретичка, чак као ђаволски проналазак.
Као исконско српско, ћирилица је и једино наше писмо и користи се од десетог века. Како Костић наглашава, "Руси су је од нас примили, не ми од Руса. Ћирилица је настала пре одвајања источне цркве од западне, ћирилица је настала давно пре Светог Саве и пре наше аутокефалне Српске цркве. Ћирилица је настала кад међу Србима тешко да је уопште било писмених људи. Ћирилица је настала пре иједног јединог српског културног споменика. Сва наша писменост и сва наша култура у њој је изражена. Ми немамо у целој својој културној историји ништа пре ње, као што немамо ни ма шта ван ње. Наша видна култура с њом започиње, она се у ћирилици огледа." (стр. 21.)
Све што је писано на српском језику, и црквене књиге и владарске повеље, као и надгробни споменици, летописи и записи, било да су на папиру или пергаменту, на камену, малтеру, металу и дрвету, све је исписано ћирилицом. "Док су се Срби колебали у вери, и неко време осцилирали између Истока и Запада, дотле у погледу писма није било никаквог колебања, нимало сумње, ни најмањег отпора. Писмо је примљено без поговора, утолико пре што није постојала каква укорењена традиција неког ранијег писма, није тог писма можда уоп- ште ни било. Срби су "описмењени"... у исто време кад је ћирилица настала или кад се пробијала. Она је створена за Словене на Балкану, и ови су је примили као нешто нормално и природно." (стр. 22.) Српско писмо је посебно црква неговала, а у њеном крилу у средњем веку је једино и егзистирала народна писменост. Најизразитији ћирилски споменици српске писмености су Мирослављево јеванђеље и Повеља Кулина бана. И селећи се на запад Срби су остали верни ћирилици.
У издању Америчког института за балканска питања Лаза Костић је 1960. године објавио другу, а 1963. године прву свеску културно-историјске, односно културно-политичке студије "Ћирилица и српство". Прва свеска има поднаслов "Повезаност ћирилице и српства", а мотивисана је чињеницом да је наша ћирилица одувек сматрана српским писмом и конститутивним делом српске народности. Ћирило и Методије су творци првог словенског писма по узору на грчко и оно се првобитно звало глагољица. Данашња ћирилица је настала прилагођавањем глагољице грчком уницијалном писму. Захваљујући ћирилици старословенски језик је уздигнут у ранг књижевног језика свих православних Словена. У почетку је то био и црквени језик, да би се од једанаестог века вршила диференцијација српског, руског и бугарског црквенословенског језика. Јернеј Копитар је сматрао да, захваљујући чињеници да у ћирилици сваки глас има посебан знак писања, "сви данашњи језици дају се боље писати богатим ћириловским алфабетом него сада уобичајеном комбинацијом латинице." (стр. 11.)
У књизи "Историја језика и литературе Словена", француски филолог Ајхоф констатује: "Пре Ћирила Словени нису имали алфабет, бар није никакав траг о томе остао. У деветом веку је овај побожни мисионар, комбинујући врло спретно грчка слова у њиховим различитим степенима изговора са неколико нарочитих знакова узетих из азијских алфабета, успео да пружи са тачношћу све интонације словенског језика какав је у своје време говорен код Мораваца и код Срба. Овај алфабет, тако широк и тако прецизан, могао је бити довољан за све дијалекте, и већ је почео био да се шири са новопреведеном Библијом, док велики источни раскол није поделио Словене на две непријатељске секте, према томе, јесу ли њихови митрополити и епископи били присталице Цариграда или Рима, и то је донело исти расцеп у њиховим говорима и њиховом начину писања. Поред ћирилице, примљене од Срба, а после од Руса, појавио се у корушкој глаголици алфабет, бизарна и стара амперација истих слова, лажно приписивана Светом Јерониму. Један део Далматинаца и Хрвата римског обреда примише латинска слова, која су комбинирали на разне начине."(стр. 12.-13.)
Куријер у "Историји савремене књижевности код Словена" истиче одређене разлике у облику слова, па их тумачи на следећи начин: "Словени чувају на свештен начин Ћирилову азбуку за своју литургију (за своја богослужења). За цивилни живот је усвојена једна друга азбука, од XVIII века, тзв. гражданка, уведена од Петра Великог, чија се слова приближују мајускулној форми латинице и модерног грчког алфабета. Срби то преузеше са Вуком Караyићем који је увео неке модификације. Малоруси и Бугари, који су сачували ћирилицу до дана данашњега, почињу такође да употребљавају гражданку." (стр. 14.)
Дубровчанин Петар Будмани сматра да је после Вукове реформе српско писмо најсавршеније међу модерним алфабетима, а Чапловић је мишљења да ниједан словенски народ не би требало да се служи другим писмом осим ћирилице. Вук је из грађанске ћирилице избацио сва српском језику непотребна слова, а за неке гласове је сам измислио адекватне знакове. Католичка црква се дуго и упорно супротстављала ширењу ћирилице, а на Сплитском сабору 1059. године одбачено је и словенско богослужење и ћирилична слова као јеретичка, чак као ђаволски проналазак.
Као исконско српско, ћирилица је и једино наше писмо и користи се од десетог века. Како Костић наглашава, "Руси су је од нас примили, не ми од Руса. Ћирилица је настала пре одвајања источне цркве од западне, ћирилица је настала давно пре Светог Саве и пре наше аутокефалне Српске цркве. Ћирилица је настала кад међу Србима тешко да је уопште било писмених људи. Ћирилица је настала пре иједног јединог српског културног споменика. Сва наша писменост и сва наша култура у њој је изражена. Ми немамо у целој својој културној историји ништа пре ње, као што немамо ни ма шта ван ње. Наша видна култура с њом започиње, она се у ћирилици огледа." (стр. 21.)
Све што је писано на српском језику, и црквене књиге и владарске повеље, као и надгробни споменици, летописи и записи, било да су на папиру или пергаменту, на камену, малтеру, металу и дрвету, све је исписано ћирилицом. "Док су се Срби колебали у вери, и неко време осцилирали између Истока и Запада, дотле у погледу писма није било никаквог колебања, нимало сумње, ни најмањег отпора. Писмо је примљено без поговора, утолико пре што није постојала каква укорењена традиција неког ранијег писма, није тог писма можда уоп- ште ни било. Срби су "описмењени"... у исто време кад је ћирилица настала или кад се пробијала. Она је створена за Словене на Балкану, и ови су је примили као нешто нормално и природно." (стр. 22.) Српско писмо је посебно црква неговала, а у њеном крилу у средњем веку је једино и егзистирала народна писменост. Најизразитији ћирилски споменици српске писмености су Мирослављево јеванђеље и Повеља Кулина бана. И селећи се на запад Срби су остали верни ћирилици.