Поглавље о Црној Гори под насловом "Данило Петровић Његош, владар Црне Горе" преузето из књиге о Кримском рату (Kriget mot Ryssland 1854-1855) иза које стоји рад групе аутора, а коју је у Стокхолму 1856. године објавио издавач Алберт Бонијер (Albert Bonnier) , налази се на сајту Српска земља Црна Гора љубазношћу стокхолмског часописа за културу "Дијаспора". Књига је написана непосредно послије ратних догађања, за живота књаза Данила који је погинуо у Котору 1. августа 1860. године. На српски превео Неђељко Радановић.
Данило Петровић Његош, владар Црне Горе
Земља распета између истока и запада
Мала Црна Гора (Цзерна Гора или Svarta Bergen/ Црна Брда), интересантан остатак једне веће хришћанске државе која је пала под Турке, доскора је имала својеврсну управу, једну врсту теократије. Владика је у својој личности обједињавао највећу духовну и свјетовну власт у земљи. Од краја XVII стољећа, ова част била је насљедна у фамилији Његош, али је увијек морала бити препуштена другој рођачкој грани у истој фамилији, пошто владика као припадник [грчке] православне цркве није могао улазити у брак. Овакви односи су трајали све док није умро Петар Петровић Његош 31. октобра 1851. године.
Русија као заштитник
Садашњи књаз се налазио на студијама у Бечу када је добио обавијест да га је његов стриц, на самрти, одредио за насљедника. Пожурио је у Црну Гору и прва ствар коју су му предложили народ и сенат у његовој земљи била је жеља да он буде само свјетовни владар, док би једна друга особа обнашала епископску част. Данило је имао исту жељу. Али, само уз његову сагласност није се, по том питању, могла донијети одлука. Била је потребна сагласност неког моћнијег владара који је заштитник Црне Горе. Та почаст није само титула већ и редовна годишња помоћ малој државној каси Црне Горе. Тај заштитник руски цар захтијева од црногорских владара да приликом ступања на престо требају доћи код њега у Петроград да би добили и његову сагласност и корисне савјете. На ово обавезно путовање Данило Његош је кренуо већ 1851. године, а јула 1852. године донио је царску сагласност о промјени владавине.
Данило као реформатор
Владавина Данила Петровића Његоша почела је обећавајућим реформама. Укинуте су тајне пријаве и тајна смакнућа као и, до тада уобичајене, повластице владајуће фамилије. Важио је исти закон за сиромашне и богате. Отпочео је са сакупљањем неусаглашених закона у један општи законик. Црногорци су били задовољни свим овим, али наредба да се по сваку цијену одржи мир са Турцима изазвала је опште незадовољство. Народ у Црној Гори, поред своје велике љубави за хришћанство и слободу има и мање добрих особина, а посебно за хајдучију која се испољава према сусједима, не само и једино према Турцима. Земља је сиромашна и неплодна, док на другој страни границе леже богата и плодна поља. А Црногорци су, као и сви непросвећени народи, убјеђења да је њихово све до чега могу доћи сабљом. Посљедица тога јесте да, уствари, никад нема мира између Црногораца и Турака. Црногорски упади на турска подручја, као и осветнички турски походи, условљавају стварање непрекидног ланца непријатељстава. Чак се и граница често мијења без формалног рата. Час упадну Турци, час се прошире Црногорци. Кад једна од страна сматра да може постићи нешто, ето повода за рат, поготово од стране Турака који себе сматрају законским посједницима читавог подручја Црне Горе.
Црногорци су исувише Срби
У љето 1852. Црногорци су убили једног арнаутског поглавицу. С друге стране Омер паша [Латас] успио је митом наговорити племе Пипери које се налази уз Турску границу да се одвоји од својих истовјерника. То је претходило рату чији су догађаји још у свјежем сјећању. Владалац Данило хладнокрвно се сусрео са изненадном опасношћу и показао је знање војсковође при размјештању своје војске. У току главних битака као и крвавих борби око манастира Острог, Данило је био лично на челу својих снага као врховни командант.
Иако су Црногорци прославом рођендана цара Фрање Јосипа (28. фебруара 1853.) испољили захвалност за указану аустријску помоћ, ипак су исувише Срби да би заборавили на властите успјехе који проистичу из њихове способности и храбрости. Књаз Данило има тежак проблем да заузда њихову ратничку храброст али му је то доста успјевало. Да ли ће и убудуће успјевати у томе? Посједовање Скадарског језера животно је питање за Црногорце, риба у овом језеру и његовим ријекама јесте један од ријетких трговачких артикала као и пашњаци и њиве на његовој обали који би их сачували од глади. А исто тако и за владара дала би извор прихода. Његови претходници су живјели повученим манастирским животом, али он као свјетовни владар мора држати двор. Заузимањем плодних подручја око Скадарског језера остварили би се неопходни приходи за ове трошкове. Књаз Данило је вољен од свог народа уколико иступа овако себичном рачуницом, дочим није тако уколико се обуздава. Изложен је многим изазовима. С једне стране огромном утицају Русије од које прима годишњу помоћ, а с друге стране мржњи дијела властитог народа који се противи његовој наредби о одржавању мира са Турцима.
Књаз Данило има двадесет седам година. Мали је растом али је снажан, виталан као прави син своје брдовите земље. Обдарен је огромном енергијом без које би узде власти убрзо исклизнуле из његових рука.
Данило Петровић Његош, владар Црне Горе
Земља распета између истока и запада
Мала Црна Гора (Цзерна Гора или Svarta Bergen/ Црна Брда), интересантан остатак једне веће хришћанске државе која је пала под Турке, доскора је имала својеврсну управу, једну врсту теократије. Владика је у својој личности обједињавао највећу духовну и свјетовну власт у земљи. Од краја XVII стољећа, ова част била је насљедна у фамилији Његош, али је увијек морала бити препуштена другој рођачкој грани у истој фамилији, пошто владика као припадник [грчке] православне цркве није могао улазити у брак. Овакви односи су трајали све док није умро Петар Петровић Његош 31. октобра 1851. године.
Русија као заштитник
Садашњи књаз се налазио на студијама у Бечу када је добио обавијест да га је његов стриц, на самрти, одредио за насљедника. Пожурио је у Црну Гору и прва ствар коју су му предложили народ и сенат у његовој земљи била је жеља да он буде само свјетовни владар, док би једна друга особа обнашала епископску част. Данило је имао исту жељу. Али, само уз његову сагласност није се, по том питању, могла донијети одлука. Била је потребна сагласност неког моћнијег владара који је заштитник Црне Горе. Та почаст није само титула већ и редовна годишња помоћ малој државној каси Црне Горе. Тај заштитник руски цар захтијева од црногорских владара да приликом ступања на престо требају доћи код њега у Петроград да би добили и његову сагласност и корисне савјете. На ово обавезно путовање Данило Његош је кренуо већ 1851. године, а јула 1852. године донио је царску сагласност о промјени владавине.
Данило као реформатор
Владавина Данила Петровића Његоша почела је обећавајућим реформама. Укинуте су тајне пријаве и тајна смакнућа као и, до тада уобичајене, повластице владајуће фамилије. Важио је исти закон за сиромашне и богате. Отпочео је са сакупљањем неусаглашених закона у један општи законик. Црногорци су били задовољни свим овим, али наредба да се по сваку цијену одржи мир са Турцима изазвала је опште незадовољство. Народ у Црној Гори, поред своје велике љубави за хришћанство и слободу има и мање добрих особина, а посебно за хајдучију која се испољава према сусједима, не само и једино према Турцима. Земља је сиромашна и неплодна, док на другој страни границе леже богата и плодна поља. А Црногорци су, као и сви непросвећени народи, убјеђења да је њихово све до чега могу доћи сабљом. Посљедица тога јесте да, уствари, никад нема мира између Црногораца и Турака. Црногорски упади на турска подручја, као и осветнички турски походи, условљавају стварање непрекидног ланца непријатељстава. Чак се и граница често мијења без формалног рата. Час упадну Турци, час се прошире Црногорци. Кад једна од страна сматра да може постићи нешто, ето повода за рат, поготово од стране Турака који себе сматрају законским посједницима читавог подручја Црне Горе.
Црногорци су исувише Срби
У љето 1852. Црногорци су убили једног арнаутског поглавицу. С друге стране Омер паша [Латас] успио је митом наговорити племе Пипери које се налази уз Турску границу да се одвоји од својих истовјерника. То је претходило рату чији су догађаји још у свјежем сјећању. Владалац Данило хладнокрвно се сусрео са изненадном опасношћу и показао је знање војсковође при размјештању своје војске. У току главних битака као и крвавих борби око манастира Острог, Данило је био лично на челу својих снага као врховни командант.
Иако су Црногорци прославом рођендана цара Фрање Јосипа (28. фебруара 1853.) испољили захвалност за указану аустријску помоћ, ипак су исувише Срби да би заборавили на властите успјехе који проистичу из њихове способности и храбрости. Књаз Данило има тежак проблем да заузда њихову ратничку храброст али му је то доста успјевало. Да ли ће и убудуће успјевати у томе? Посједовање Скадарског језера животно је питање за Црногорце, риба у овом језеру и његовим ријекама јесте један од ријетких трговачких артикала као и пашњаци и њиве на његовој обали који би их сачували од глади. А исто тако и за владара дала би извор прихода. Његови претходници су живјели повученим манастирским животом, али он као свјетовни владар мора држати двор. Заузимањем плодних подручја око Скадарског језера остварили би се неопходни приходи за ове трошкове. Књаз Данило је вољен од свог народа уколико иступа овако себичном рачуницом, дочим није тако уколико се обуздава. Изложен је многим изазовима. С једне стране огромном утицају Русије од које прима годишњу помоћ, а с друге стране мржњи дијела властитог народа који се противи његовој наредби о одржавању мира са Турцима.
Књаз Данило има двадесет седам година. Мали је растом али је снажан, виталан као прави син своје брдовите земље. Обдарен је огромном енергијом без које би узде власти убрзо исклизнуле из његових рука.
