ДЕМОКРАТИЈА - шта је то, лаж, или...

eremita

Zaslužan član
Poruka
117.180
Tema:
Николај Берђајев

О демократији


Демократија се јавља кад се распада органско јединство народне воље, кад се друштво атомизира, кад гину народна веровања која су сједињавала народ у једну целину. Идеологија која признаје врховност и апсолутизам народне воље, јавља се кад народне воље већ нема. Демократија је идеологија критичке, а не органске епохе у животу човечијих друштава.

Карактер демократије је формалан: Она сама не познаје свој садржај и у границама по њој утврђиваног принципа, нема никаквог садржаја. Демократија неће да зна, у име чега се изјављује воља народа и неће предложити вољу народа никаквом вишем циљу. У тај моменат, кад демократија спозна циљ, којему треба да стреми воља народа, кад нађе достојни предмет за своју вољу, напуни се позитивним садржајем, мораће тај циљ, тај предмет, тај садржај поставити више самог формалног принципа изјаве воље, положити га у основу друштвеног поретка. Но демократија познаје само формалан принцип изјаве воље, који цени изнад свега и који неће ничему подложити. Демократија се не брине за правац и садржај народне воље и нема у себи никаквих критеријума за одређење истинитости или лажности правца, у којему се изјављује народна воља, за одрђење каквоће народне воље. Народна власт је беспредметна. Она није управљена ни на какав објекат. Демократија остаје равнодушна према добру и злу. Она је толерантна јер је индиферентна, јер је изгубила веру у истину, и нема снаге да изабере истину. Демократија је скептична, она се јавља у скептичном веку, веку безверја, кад су народи изгубили сталне критеријуме истине и кад су немоћни, да исповедају било макар какву апсолутну истину. Демократија је крајњи релативизам, порицање свега апсолутног.

Демократија не очајава због губитка истине. Она верује да изјава воље већине, механички број гласова, мора увек водити до добрих резултата. Баш формална изјави воље народи води к некој истини, рађа некакво благо. У основи демократије лежи оптимистичка претпоставка о природној доброти и благости човечје природе.

Демократија има секуларни карактер и она је супротна сваком сакралном друштву, јер је формална, без садржине и скептична. Истина је сакрална и друштво утемељено на истини не може бити искључиво секуларно друштво. Секуларна демократија значи отпад од онтолошких основа друштва, отпад друштва човечјега од Истине. Она хоће политички уредити човечије друштво тако као да истине не би ни било; то је темељна претпоставка чисте демократије. И у том је корен идејне лажи демократије. У основи демократске идеје лежи хуманистичко потврђивањс човеково, а то ће рећи, да човечја воља мора управљати човечја друштва, и да треба одстранити све што смета изјављењу те човечије воље и коначном њеном господству. Тиме се поричу духовни темељи људског друштва који леже дубље од формалне изјаве човечје воље те се строваљују сав хијерархиски поредак људског друштва. Демократија је психологизам, супротан сваком онтологизму.

Демократија не зна истине и због тог она препушта већини гласова да реши шта је истина. Признање власти множине, метанисање свеопштем праву гласа, могуће је тек при неверовању у истину и незнању истине. Онај који верује у истину и који зна истину не предаје је на растрзавање квантитативној већини.

Демократија је слободољубива, но то слободољубље не ниче из уважења човечјег духа и човечје индивидуалности, то је - слободољубље равнодушних према истини. Фанатична бива демократија тек у стихији револуције. У својем мирном нормалном битисању, туђ је њој сваки фанатизам и она налази хиљаду мирних и неприметних начина да нивелира човечје индивидуалности, и да угаси слободу духа. Истините слободе духа било је можда више у то доба кад су пламтеле ломаче инквизиције него у савременим буржујским демократским републикама које поричу дух и религиозну савест. Формално, скептично слободољубље много је допринело уништењу оригиналности човечје индивидуалности. Демократије не значе безусловно слободу духа, слободу избора, те слободе може бити више у недемократским друштвима.


Демократија се сувише задржава на формилно бесадржајном моменту слободе избора. Монархисти и социјалисти подгризавају с разних страна живот демократских друштава и траже, да се избор коначно збуде, да се садржај пронађе. Демократија признаје суверенитет и апсолутизам народа, али народ она не зна, у демократији нема народа.


Демократија се јавља кад се распада органско јединство народне воље, кад се друштво атомизира, кад гину народна веровања, која су сједињавала народ у једну целину. Идеологија која признаје врховност и апсолутизам народне воље јавља се кад народне воље већ нема.

Демократија признаје суверенитет и апсолутизам народа, али народ она не зна, у демократији нема народа. То откинуто човечје покољење времена, искључиво савремено поколење, и чак не сво оно, већ неки његов део, који уображава да је извршитељ историјских судбина, не може бити названо народом. Народ је велика историјска целина, у њу улазе сва историјска поколења, не само жива, већ и умрла, и оци и дедови наши.


***************************************************************************
- ово су делови текста великог мислиоца Берђајева
***************************************************************************


А шта ви мислите о демократији? Да ли ви верујете да је овако смишљена и
срочена и остваривана у пракси - та демократија - заиста начин да дођемо
до успостављања НАРОДНЕ ВОЉЕ или НЕ ?
 
Па апсолутна истина може бити само сакрална.
Једино што ја сматрам да је таква истина у коначном смислу људима непојмљива, односно трансцедентна.
Осим тога постоје релативне истине које зависе од гледања појединца и емпиријске истине које се доказују искуством а често и формалним апаратом долазивања.
 
eIvin:
vladaju predstavnici koji su dobili ovlašćenje od većine izašlih na izbore. onima koji nisu glasali, niko nije kriv što nisu iskoristili pravo da utiču na to ko će da vlada, do njih samih...
Ти то озбиљно?
Ти си веома смешан дечко, :lol: :lol: :lol:

logo_phpBB.gif
 
Демократија је стара реч, једна од оних речи које су највише злоупотребљаване, све да би широке народне масе имале привид о томе да и оне о нечему одлучују...Данас се реч "демократија" своди на то колики ће порез плаћати имућни грађани, односно колика ће бити социјална давања...Уколико народ "изабере" левицу, биће већи порези и већа социјална давања и обрнуто...
 
torrente_bg:
Demokratija? Pa isto s-r-a-nj-e kao i komunizam,socijalizam,hriscanstvo,islam....itd.,samo drugo pakovanje.
Smislio neko da vacari glup narod.

Браво мајсторе - како рећи све у пар речи... као и оно "Живот то је река" :roll: :lol: :lol:
А да видиш после то исто само у тексту на пар шлајфни ;-)
 
Љубазношћу Зороастера дошао сам у посед овог текста о демократији

Родолф Арчибалд Рајс


"Говорио сам слободно у својој књизи. Нисам тражио да улепшавам истину, јер мислим да дугујем истину својим друговима. Неки ће се можда намрштити због моје искрености. Жалим унапред, али у једној књизи као што је ова писац се мора строго држати истине. Десет година је прошло од завршетка рата и време је да ишчезну извесне легенде корисне за време мучних часова да би се одржао морал."

Р. А. Рајс


Пропаст парламентаризма *

Ваши политичари се грчевито држе парламентарног систем пошто им он, застарео и труо, најбоље служи личним амбицијама. Наравно, ако би се данас применио парламентаризам какав је био замишљен пре век и по, било би то нешто друго. Изворни парламентаризам је било народно председништво где је посланик заступао вољу групе бирача, и то целу групу, а не само оне који су му дали глас. Био је дужан да служи свима, а не само групи са посебним интересима.
Да се разјаснимо. Посланик је, дакле, човек кога шаљу грађани неког краја као свог опуномоћеника да расправља са опуномоћеницима из других крајева земље о средствима погодним да се заједница учини што срећнијом и, у оквиру те заједнице, и подручје које заступа. Он је добио овлашћење општим гласањем. Истина, нису сви за њега гласали, али је имао већину, што је одлучило о његоовм избору. После избора, он је опуномоћеник свих бирача свог краја и, као такав, мора да штити интересе свих, а не само оних коју су му дали глас. Он сме да има само једног шефа који му наређује: тај шеф му је властита савест. Дужност му је да веома озбиљно проучава сва постављена питања и сва предложена решења. Када му је понуђено решење у складу са убеђењем, он треба да гласа за њега, а ако га, с друге стране, његово убеђење осуђује, треба да гласа против. Ако прихвата налоге других, он издаје своје пуномоћје.
Да ли се тако догађа сада у свим парламентима, посебно у вашем, а ти парламенти, наводно, заступају вољу целог народа? Ни најмање. Већ од почетка савременог парламентаризма, посланици су се груписали према свом поимању дужности и потреба државе. Те групације су образовале политичке странке које ниједан устав - а устав је основа државе - не познаје. У почетку су присталице тих група или политичких странака улазиле у њих јер су им се погледи у вези са јавним животом заиста слагали са погледима осталих чланова групације. Ипак је, од самог почетка, било и оних других који су се позивали за одређену странку из себичног рачуна. Парламентаризам је трајао и мењао се како је расла хомогенизација у државама, како су интереси укупног становништва постајали све више заједнички и како су се, тиме, програми различитих политичких група приближавали. Постао је ужасно себичан, па је сада одбрана властитих интереса читаве државе. Парламентаризам је истовремено постао одскочна даска амбициозним људима који би да стигну до високих положаја. Пошто се не могу попети главним степеништем, да би успели, користе помоћно и кроз кухињу, па у салон.
Сви парламентарци, или скоро сви, данас припадају политичким странкама, па су оне постале крајње моћне. Оне су пре свега завеле гвоздену дисциплину у своје чланство како би га добро држале у шакама. Ниједан једини посланик, који припада некој странци, не сме да гласа онако како му налаже савест. Глас му одређује странка, а странка има у виду само једно: да се одржи на власти ако је има, или до ње дође ако је нема. Ниједан министар не може да изврши неку реформу коју сматра неопходном ако му то не одобри странка. Странка има председника, који, често, има много више стварне власти од самог шефа државе. Будући да се програми многих странака, а већина народа их не зна, данас приближавају једни другима толико да се разликују само по неким појединостима, борба између странака се израђа, а поврх свега, и у борбу личности (вођа). Вође су заштићене неком врстом извршног одбора и клуба у које су сви посланици исте боје. Они на ове увек имају велики утицај, али те институције скривају пред земљом њихову личну власт. То су приватне творевине без одговорности, које уосталом, Устав и не познаје, оне налажу посланицима како да гласају и управљају радом министара. Ти клубови су прави "совјети" у земљи која, с правом, не жели да призна и следи Совјетску Републику, бившу Русију. Вође политичких странака су постали прави диктатори, али уместо једнога њихова земља их има колико има и политичких странака.
Последица свега тога је да се о законима итд. не расправља и не гласа у парламентима следећи потребе држава и нација, већ интересе политичких странака. Није потребно указивати какву опасност то представља. По изванредном природном богатству, виталности и снази становништва - а не "интелигенције" - што је дошло до изражаја у дешавањима у великом рату, Краљевина СХС би данас морала да буде, ако не на челу целе Европе, бар на челу западног дела овог континента. Због борби политичких странака сада је једна од најслабијих. Ако парламентаризам настави овако, а наставиће, он великим корацима јури у пропаст, а са собом ће повући и државе којима би требало да служи. Ако се процени да га треба задржати, а не заменити неком новом институцијом боље прилагођеном савременим захтевима, биће га потребно суштински реформисати, а посланицима вратити првобитну дужност: да буду само гласноговорници целокупног становништва једне области чији се највиши интереси стапају са интересима читаве националне заједнице; да не буду ни у чијој другој служби, већ у служби сопствене савести.
 
Злоупотреба избора *


Сматрам, међутим, да је немогуће обновити трулу установу каква је парламентаризам. То је старац нагрижен болештинама. Ваља га заменити неком новом и чистом снагом из оног здравог дела нације. Надметање међу народима ће бити све страшније како се увећава становништво и не дозвољава самозаваравање утопијама од којих су се многе лоше показале. Тако је пропао и онај "велики принцип општег права гласа". Била је то веома лепа замисао, али је његова примена показала да оно не постоји и да не може постојати. Погледајте шта се дешава код вас и како се спроводе избори. Или кандидати плаћају пиће, деле новац и обећавају брда и долине када постану посланици, или пак полиција силом, хапшењем и свим другим облицима злостављања намеће званичног кандидата владајуће странке. И то се назива "општим правом гласа" ! Каква срамота !
Три четвртине становништва тражи само могућност мирног живота и да има оно најнеопходније за живот. Њих ни најмање не занима политика и само траже да се земљом добро управља. Свеједно им је да ли ће та власт бити диктатура или било шта друго под условом да им се допусти да мирно зарађују за живот. Ипак, стало им је до заставе, која симболизује јединство земље, а та застава код вас јесте краљ. Они не траже ништа више, а гади им се циганско погађање ваших политичара.


Организација државе *


Данас-сутра ћете сигурно избацити све своје посланике-странчаре и парламент заменити нечим прилагођенијим савременом животу и мање корумпираним. Живот савремене државе може да се упореди са животом великог модерног индустријског предузећа. Да би живела, савремена држава мора да извози како би имала новца да купује од других оно што нема а што јој је неопходно. Стога се мора организовати као и свако индустријско предузеће. Као и оно, она мора да има директоре, а то су министри, генерални директор је њен шеф државе, а административни савет сада представља парламент, али га лоше представља пошто су парламентарци сувише бројни да би могли делотворно да раде - искуство је, наиме, показало да се мање ради ако више људи учествују у неком послу.
Имаћете, дакле, редуциран "управни одбор", који ће заменити покојну Скупштину, од, рецимо 25 чланова. Ваши директори, бивши министри, биће стручњаци у својој области, бавиће се само њоме и неће се мешати у страначку политику. Они ће бити први финкционери у свом ресору и, као и у индустрији, ако буду способни и не учине нешто што пада под удар закона, остаће на том месту док им то године дозвољавају или док не поднесу оставку из личних разлога. Биће то, дакле, крај оној "министарској одговорности" коју би било боље називати "одговорношћу политичких странака". Биће то крај оном лудилу измишљања министара када поп постаје министар саобраћаја како би покретао локомотице уз помоћ свете Марије и гурао вагоне заједно са светим Духом, или, пак, лекар-дентиста министар пошта како би лечио зупце изнад вињета на поштанским маркама. Министар саобраћаја ће бити инжењер железнице, министар финансија банкар, пољопривреде пољопривредни стручњак, а неки адвокатић који о томе нема појма, али је зато велики странчар. Смањићете број министарстава, који је вероватно увећан како би се странчарима створили велики приходи и моћан положај. Ова мера ће одмах зауставити трку за портфељима, што је сада главна преокупација ваших политичара-странчара.
Када министру-директору буде потрбан закон да би добро управљао граном делатности земље која му је поверена, он ће изградити предлог и предати га "административном савету", који можете назвати како хоћете: државни савет, сенат итд. Ако предлог прихвати већина у савету, краљ ће потписати декрет о његовој примени, а одговарајући ће тај закон применити. Ако неки делови још не буду дорађени, савет ће вратити предлог дотичном министру да унесе потребне поправке. Ако се процени да је потпуно неприменљив, министар ће урадити други предлог. Међутим, ако одбор одбије неки закон, то никако неће бити разлог за смењивање министра.
Питате ме ко ће бити у том свету ? Одговорићу: најбоље главе нације које су, истовремено, поштени родољуби. Тај савет треба да чине представници свих делатности у земљи: сељак, радник, газда, индустријалац, занатлија послодавац, представник слободних професија, научни радник, банкар, трговац, војник итд. Ако у међувремену не почне нешто што пада под удар закона, ти људи ће бити изабрани до старосне границе ако, из овог или оног разлога, пре тога не поднесу оставку. Ради предлагања "саветника", у сваком срезу земље - садашњи срез приближно одговара департману у Француској или кантону у Швајцарској - успоставља се представничко тело за сваку делатност која улази у "административни савет". На пример, умре "занатлија" из савета. Представници или делегати занатлија сваког среза тада предлажу кандидата која може да буде и често ће бити један за више срезова. Чланова савета ће, водећи рачуна о напоменама које о предлогу истог кандидата да више срезова, приступи избору од предложених кандидата гласањем простом већином.
Таквим начином представљања и бирања убићете оно страшно зло какво је за вашу земљу страначка политика и странчарење. Но, још једном кажем, пазите да тај савет нема више од 25 чланова ако желите да он делује, и то да делује за читаву земљу, а не за интересе неких.
 
Истинска демократија *


Знам да ћете, читајући ово што вам предлажем, повикати: "Па, ово је антидемократски, ово је диктатура итд!" Јадни моји пријатељи, зар заиста мислите да је садашњи парламентаризам демократски? Мислите ли да је диктатура партија демократска? Зар мислите да је циљ већине парламентараца да што је могуће више стави новца у свој џеп и у џеп својих саучесника демократски? Ако сте искрени према себи, ви добро осећате да се реч "демократија" изузетно злоупотребљава. Истинска демократија јесте да сваки грађанин слободно може да развија своју делатност, под условом да она не штети заједници, и да тако зарађује довољно за достојанствен живот. Казао сам "слободно" и молим вас да не бркате, како се то данас обично чини, слободу и распуштеност, која је у блиској сродности са анархијом. Такву истинску демократију ће сигурно много боље обезбеђивати савет од 25 најмудријих људи нације, него Скупштива коју је напунило 300 неких лудака, скоројевића, мутивода, себичњака, и подмићивача, за које је почетак и крај демократије у њиховој личности.


* Р. А. Рајс, "Чујте Срби! Чувајте се! Од кога? Од себе.", 1. јуна 1928. године Београд, стр. 54-57

* Нав. д. стр. 57-58

* Нав. д. стр. 58-61

* Нав. д. стр. 61-62
 

Back
Top