Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Откако су Срби почели да губе ратове, све чешће се може чути теза да су народ који слави своје поразе или, како је недавно рекао Алберт Роан, који “гаји традицију жртве”. Тај поједностављени поглед занемарује чињеницу да за један народ може бити мање битно то што је Косовску битку изгубио од тога да је шест векова чувао сећање на давну одлуку цара Лазара и косовских јунака да крену у бој против вишеструко надмоћнијег непријатеља. Та потреба да се наредних 600 година у судбоносним тренутцима Срби сете косовског мита, заправо говори о духу народа и потреби да се он сачува, а не о изгубљености једног “небеског народа”. И многе друге културе имају сличне примере.
Заклетва израелских војника и данас се завршава речима: “Масада никада више неће пасти”. А то утврђење, у коме је око хиљаду Јевреја одолевало три године нападима у којима је учествовало 17 хиљада Римљана, пало је у првом веку нове ере. Зидине Масаде и данас су симбол Израела. Исту улогу имала је тврђава Аламо у Тексасу, у којој је 185 побуњеника одолевало више од месец дана нападима пет хиљада мексичких војника. За храбре Тексашане који су гинули уз узвике “За Аламо” то је била битка без изгледа на победу и сигурно нису размишљали да ће та територија постати 28. држава САД.
У Косовској бици погинула су два цара и проливено је много српске и турске крви. Данас, када нас неупућени питају да ли је Лазар знао за изгледе у тој бици и зашто је мајка Југовића послала својих девет синова у такав бој, могућ је и такав одговор да је за једну нацију или појединца важно да захтева своје право, тим више што је оно утемељеније, па макар знали и да немају снаге да то право остваре.
Енглески филозоф 19. века Џон Стјуарт Мил рекао би то овако: “Рат је ружна, али није и најружнија ствар. Много је гори трули и деградирајући морални став према коме нема ничег горег од рата. Човек који нема ништа за шта би био спреман да се бори, за кога не постоји ништа вредније од властите сигурности – бедна је креатура и нема могућност да постане слободан и бољи него што мисли да јесте.”
Позивање на Мила би било погрешно схватити као позивање на рат. За тако нешто Србија данас нити је намерна нити је способна. Косово ће бити пресужено диктатом великих сила, али српско “да” или “не” томе диктату јесте морални, правни, историјски и политички став, то је оно што нас раздваја од бедних креатура о којима пише Мил.
Зато одлазал на Космет на Видовдан никада неће изгубити смисао за Србе, без обзира на то што су наши митови последњих деценија можда компромитовани, и без обзира да ли Срби од Умника морају да траже дозволу за улазак на своју територију. Могуће је замислити да ће за неких нових 600 година неки нови Срби разумети зашто смо на Космету опет стајали пред много већом снагом, уверени да је право на нашој страни и да се вреди борити за њега.
Биљана Митриновић
Заклетва израелских војника и данас се завршава речима: “Масада никада више неће пасти”. А то утврђење, у коме је око хиљаду Јевреја одолевало три године нападима у којима је учествовало 17 хиљада Римљана, пало је у првом веку нове ере. Зидине Масаде и данас су симбол Израела. Исту улогу имала је тврђава Аламо у Тексасу, у којој је 185 побуњеника одолевало више од месец дана нападима пет хиљада мексичких војника. За храбре Тексашане који су гинули уз узвике “За Аламо” то је била битка без изгледа на победу и сигурно нису размишљали да ће та територија постати 28. држава САД.
У Косовској бици погинула су два цара и проливено је много српске и турске крви. Данас, када нас неупућени питају да ли је Лазар знао за изгледе у тој бици и зашто је мајка Југовића послала својих девет синова у такав бој, могућ је и такав одговор да је за једну нацију или појединца важно да захтева своје право, тим више што је оно утемељеније, па макар знали и да немају снаге да то право остваре.
Енглески филозоф 19. века Џон Стјуарт Мил рекао би то овако: “Рат је ружна, али није и најружнија ствар. Много је гори трули и деградирајући морални став према коме нема ничег горег од рата. Човек који нема ништа за шта би био спреман да се бори, за кога не постоји ништа вредније од властите сигурности – бедна је креатура и нема могућност да постане слободан и бољи него што мисли да јесте.”
Позивање на Мила би било погрешно схватити као позивање на рат. За тако нешто Србија данас нити је намерна нити је способна. Косово ће бити пресужено диктатом великих сила, али српско “да” или “не” томе диктату јесте морални, правни, историјски и политички став, то је оно што нас раздваја од бедних креатура о којима пише Мил.
Зато одлазал на Космет на Видовдан никада неће изгубити смисао за Србе, без обзира на то што су наши митови последњих деценија можда компромитовани, и без обзира да ли Срби од Умника морају да траже дозволу за улазак на своју територију. Могуће је замислити да ће за неких нових 600 година неки нови Срби разумети зашто смо на Космету опет стајали пред много већом снагом, уверени да је право на нашој страни и да се вреди борити за њега.
Биљана Митриновић
