Na bojnom polju - Beogradski sinikat
Rano jutro uranak ja napuštam zamak
na ramenu mi soko,podamnom je vranac.
Opraštam se s voljenom dok zvekece lanac,
kapija se otvara,premošcuje šanac,
s kule majka gleda, suzi krenut neda,
lavež vernog pseta, snjime pozdrav kmenta,
barjak širi vetar,obuzima me seta,
ali samo na trenutak, odbrana je sveta.
U telu krv je vrela dok galopiram kroz sela,
duž potoka do proplanka na kom je crkva bela
zadužbina moga roda s'toga ovde biće pričest,
zvone zvona, odjek roga, glas da stiže vitez.
S glave skidam kacigu,sjaho sam sa ata
triput krstim se za veru sto od Boga mi je data.
Prilazi mi iguman ja mu ruku celivam,
otpozdravljam bracu po junackim delima.
Na okupu su su svi svetlost s'oklopa se preliva
ko oreol svetaca,svetle moćna sećiva.
Spuštam se na kolena, krv i telo Isusa
podstrek su za boj kome sada blizu sam.
Na konju,na bojnom polju, zastava na koplju.
Jedan pored drugoga ko pruće smo u snoplju.
Gusta kisa strela,strahu mesta nema,
vadim mać iz korice,spustam vizit slema.
Sudar dveju vojski,kao dveju reka,
silinom prvog udarca,probismo tri reda.
Buka urlika,jauka i krika,teški zvuci čelika,
rasplamsava se bitka,brtka sevnula je sablja
,at pada kao klada,
okružuju me dušmani, jurišaju na barjak.
Zamahujem sekirom s'glavom leti kalpak,
na pogrešne ste krenuli,očekuje vas alah!
Oči sklopljene,tišina,molitva pred boj,
slike majke ljubi čelo, ja pridružicu se njoj
na nebu,ako treba, jer tamo pripadamo
mi smo nebeski narod, al' i na zemlji za čuda znamo,
pa silo, jaši sa mnom jer te u sebi osećam,
jurišam,vidim svoju smrt al' zivot obećan
u duši mir i spokoj,
noć je punog meseca u glavi histerija,
bes, oštrica mača preseca.
Nema pomisli o milosti, slušam krike dušmana,
mrak pada na oči,mir dajem brojnim dušama.
Više ništa nije bitno, sad se zalećem prvi,
miris smrti u vazduhu, na licu kapljice krvi.
Besom oklope mrvim, ukus krvi kao ukus medovine,
prsa u prsa u odbrani svoje dedovine.
Ponosan, svoju vojsku vodim ja do trijumfa,
braću je spojila sudbina, jedini izlaz pobeda!
Sranje, opet mi je umro konj pod nogama,
šteta bejase dobar, gazio je govna pogana,
bezbožnicku rulju što ne zaslužuje moj prezir
jer ja sam polo iznogu, veliki vezir {ta-daaa!}.
Na istoku sam bio kraljevine ambasador,
pregovaro sam ko mator al sam im malo spalio šator. Jedan provokator, ostalo prevaranti okoreli,
pa su izgoreli jar su me smorili a i dugo se nismo borili! Sada svoju gordu hordu gledam oka bistroga.
S boka čupam sablju sto sam doneo sa istoka
Petsto puta kovana, petsto puta krvava,
ko i braca surova, ledja mi je čuvala.
Sabljom vitlam, Vladimiru vičem: pazi se!
Iza ledja ti je turčin seci! sagni se!
Božidar i tim na boku dobro drže se,
gledam i čudim se kolko prže se!
I nad kadijama sudija,
bratika, oklop,mac i mantija, u dusi nam vizantija.
Vitezovi reda zmaja opet dolaze,
jer mi smo večni vaše kraljevine prolaze!
Bežite! Vec kasnoje! Singidunum sindikatum sad pobeđuje!
Bežite! Kasno je! Sada polo iznogud naređuje!!!
I posle silnih primirja i posle silnih paktova,
topuz je u rukama krvavim do laktova,
vreme je za bitku, vreme je za odbranu,
gledam svoju vojsku ko od Arhanđela probranu,
sve oklopi sjajni kao obraz roda svoga
život u ime časti svevišnjega Boga.
Sve ožaloscene majke čiji jos uvek čujem plac,
život je vec prošao dok oštrio se mač,
a sada srlja se u smrt glavom bez obzira,
mržnja se hrani dok mač oklop probija,
ljudskost po strani, nikad vise rabija,
sveta zemlja se brani, bitka uvek dobija.Dvoglavi orao na štitu,brojanica oko vrata,
svetost je u žitu, krst vredniji od zlata,
da vidimo decu situ, da im damo svetlost umesto mraka, odlazimo u mitu Serbona, boga rata.
