Kao i obicno, 'Politika' sa svojim realnim komentarima pokazuje da je najbolji dnevni list. Srbi i Srbija konacno trebaju da imaju svoje 'Ja' , jer zbog nase popustljivosti i onih NVO, ce se nad Srbima ponoviti ona poslovica 'ako dopustis da te svako gazi, na kraju ces liciti na tepih'.
http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=30125&r=30.htm
ТЕМА НЕДЕЉЕ
Да ли нас виде наопако?
Можда треба почети од „Политике”, која је пре две недеље довела у неприлику тек преименовану српску дипломатију. Наш дипломатски гаф је био да смо посредством МИП-а прво прихватили понуду високог функционера НАТО Мартина Ердмана да уочи посете Београду напише чланак за наш лист, а онда одбили да га штампамо. Политички саветник генсека НАТО поновио је у тексту тврдње које су њему, и огромној већини оних који се у водећим западним земљама за нешто питају, сасвим неспорне: да је НАТО 1999. године код нас „чувао мир” и да је на Косову извео „хуманитарну интервенцију”. „Политика” је сличне тврдње до сада барем хиљаду пута објавила у агенцијским и извештајима својих репортера. Није било потребе звати НАТО функционера у госте да би их наши читаоци хиљаду и први пут чули.
Господину Ердману вероватно није било на крај памети да ће неком овде запарати уши. У томе и јесте квака. На Батајницу су у четвртак, опет у знак добрих односа и сарадње, слетела два америчка Ф16 авиона. Испоставило да је један од двојице пилота учествовао у НАТО „хуманитарној интервенцији” на Косову, коју смо ми доживели као бомбардовање Југославије.
Разлике између та два различита доживљаја стварности нису се протеклих година избрисале, а са наше стране су се можда и увећале. Срби су после петог октобра поверовали да је рушење Милошевића избрисало њихове неспоразуме са светом. Лако су себи опростили све грехе под Милошевићем, да би током преговора о Косову открили да је дуготрајна демонизација Срба оставила дубок траг. Кад „Њујорк тајмс” узастопно понавља да је двадесети век почео пуцњем „српског националисте” на Видовдан, онда читалац логично закључује да се тај век по Србе завршио онако како су због свог национализма и заслужили. Исти је лист, уосталом, из пера свог спољнополитичког уредника објавио да је жалити за српским избеглицама слично као жалити за немачким избеглицама после Другог светског рата.
Ова је земља под Слободаном Милошевићем стекла моћне противнике, да би већину задржала и по његовом одласку у Хаг. Када је дописница „Политике” прошле недеље подсетила аустријског УН посредника за Косово да је Милошевић два метра под земљом и да се њиме више не може правдати кажњавање Србије, Алберт Роан је одбрусио да је и Хитлер био два метра испод земље, па је опет Немачка кажњена. Добро је казао један амерички коментатор, постоји мноштво добрих разлога да се не губе ратови: ваши ривали престану да вас респектују, а ваши непријатељи да вас се боје.
После губитка рата за Косово, некорисно је причати о томе да ли је власт у Србији могла да „придобије” западно јавно мњење. Било је нереално очекивати да земље које су без одобрења Савета безбедности бомбардовале Југославију, на данашњем Косову пристану да виде нешто осим своје победе. Лоше мишљење о Србима постало је део снажног друштвеног консензуса, који водећи западни медији и иначе ретко нападају. Извештачи тих медија школовали су се на истим елитним факултетима као и они који одлуке доносе. Није то завера, они нас тако виде. Једино Србе не штити политичка коректност, која у јавном животу постоји за готово све сексуалне, етничке и верске мањине. Нико не бива кажњен због излива мржње према Србима, али можете страдати ако сте сувише „меки” према Србима а не зовете се Харолд Пинтер или Ноам Чомски.
На Западу немају чак ни свест о томе (иначе би ваљда, што неко рече, послали другог пилота). Свеједно, Србија опет тамо мора себи наћи место под сунцем. У томе је данас суштина српског питања, на које нема радикалног одговора.
Љиљана Смајловић
http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=30125&r=30.htm
ТЕМА НЕДЕЉЕ
Да ли нас виде наопако?
Можда треба почети од „Политике”, која је пре две недеље довела у неприлику тек преименовану српску дипломатију. Наш дипломатски гаф је био да смо посредством МИП-а прво прихватили понуду високог функционера НАТО Мартина Ердмана да уочи посете Београду напише чланак за наш лист, а онда одбили да га штампамо. Политички саветник генсека НАТО поновио је у тексту тврдње које су њему, и огромној већини оних који се у водећим западним земљама за нешто питају, сасвим неспорне: да је НАТО 1999. године код нас „чувао мир” и да је на Косову извео „хуманитарну интервенцију”. „Политика” је сличне тврдње до сада барем хиљаду пута објавила у агенцијским и извештајима својих репортера. Није било потребе звати НАТО функционера у госте да би их наши читаоци хиљаду и први пут чули.
Господину Ердману вероватно није било на крај памети да ће неком овде запарати уши. У томе и јесте квака. На Батајницу су у четвртак, опет у знак добрих односа и сарадње, слетела два америчка Ф16 авиона. Испоставило да је један од двојице пилота учествовао у НАТО „хуманитарној интервенцији” на Косову, коју смо ми доживели као бомбардовање Југославије.
Разлике између та два различита доживљаја стварности нису се протеклих година избрисале, а са наше стране су се можда и увећале. Срби су после петог октобра поверовали да је рушење Милошевића избрисало њихове неспоразуме са светом. Лако су себи опростили све грехе под Милошевићем, да би током преговора о Косову открили да је дуготрајна демонизација Срба оставила дубок траг. Кад „Њујорк тајмс” узастопно понавља да је двадесети век почео пуцњем „српског националисте” на Видовдан, онда читалац логично закључује да се тај век по Србе завршио онако како су због свог национализма и заслужили. Исти је лист, уосталом, из пера свог спољнополитичког уредника објавио да је жалити за српским избеглицама слично као жалити за немачким избеглицама после Другог светског рата.
Ова је земља под Слободаном Милошевићем стекла моћне противнике, да би већину задржала и по његовом одласку у Хаг. Када је дописница „Политике” прошле недеље подсетила аустријског УН посредника за Косово да је Милошевић два метра под земљом и да се њиме више не може правдати кажњавање Србије, Алберт Роан је одбрусио да је и Хитлер био два метра испод земље, па је опет Немачка кажњена. Добро је казао један амерички коментатор, постоји мноштво добрих разлога да се не губе ратови: ваши ривали престану да вас респектују, а ваши непријатељи да вас се боје.
После губитка рата за Косово, некорисно је причати о томе да ли је власт у Србији могла да „придобије” западно јавно мњење. Било је нереално очекивати да земље које су без одобрења Савета безбедности бомбардовале Југославију, на данашњем Косову пристану да виде нешто осим своје победе. Лоше мишљење о Србима постало је део снажног друштвеног консензуса, који водећи западни медији и иначе ретко нападају. Извештачи тих медија школовали су се на истим елитним факултетима као и они који одлуке доносе. Није то завера, они нас тако виде. Једино Србе не штити политичка коректност, која у јавном животу постоји за готово све сексуалне, етничке и верске мањине. Нико не бива кажњен због излива мржње према Србима, али можете страдати ако сте сувише „меки” према Србима а не зовете се Харолд Пинтер или Ноам Чомски.
На Западу немају чак ни свест о томе (иначе би ваљда, што неко рече, послали другог пилота). Свеједно, Србија опет тамо мора себи наћи место под сунцем. У томе је данас суштина српског питања, на које нема радикалног одговора.
Љиљана Смајловић