Stihovi za moju dusu

ZBOGOM MAŠTO MOJA

Zbogom, Mašto moja!
Zbogom mili druže, ljubavi!
Ja odlazim, ne znam kuda,
niti kakvoj kobi, ni da li ću te opet videti.
Zbogom dakle, Mašto moja.

Na kraju - daj da se osvrnem na tren;
Sve sporije, sve slabije otkucava sat u meni,
odlazak, sumrak, i uskoro srce staje.

Dugo smo zajedno živeli, radovali se, milovali;
Divno! Sada se rastajemo, zbogom Mašto moja.

Pa ipak, da se ne zaletim;
Zaista, dugo smo živeli, spavali, častili se,
stvarno se stopili u jedno;
Dakle, ako umiremo - umiremo zajedno (da, ostaćemo jedno),
gde god da idemo, zajedno idemo u susret onome što biva,
mozda će nam tamo biti bolje i lepše,
možda ćemo nešto naučiti,
mozda me to sada u stvari ti navodiš na ove istinske pesme (ko zna),
mozda to ti bravu smrti pokrećeš, okrećeš...
Zato sak konačno zbogom - i zdravo - Mašto moja.


Volt Vitman

Smisliću ti nove ptice.

Nove snove. Nova mora.

Biće svega čega nema.

Nemoj ovo što se mora.

Miroslav Antić

Јован Дучић: ДУША

Зашто плачеш, драга, сву ноћ и дан цео:
Изгубљена срећа још је увек срећа!
И тај јад у души што те на њу сећа,
То је један њезин заостали део.

Не дај мутној сузи на суморно око:
Срећа никад не мре, ни онда кад мине.
Тај ехо ког једва чујеш из даљине,
То још она збори у теби дубоко —

У самотне ноћи, кад жалосно шуме
Реке пуне звезда, горе пуне сена...
До слуха та песма не допире њена,
Но душа је слути, чује, и разуме...

Daj da ti priđem

Daj da ti priđem
Hromi vuče

Daj da ti iščupam
Tri čudotvorne dlake
Iz trouglaste glave

Daj da ti štapom dodirnem
Zvezdu na čelu i kamen na srcu
I levo i desno uvo

I daj da ti poljubim
Ranjenu božansku šapu
Naslonjenu na oblak

Daj da ti priđem
I ne plaši me svetim zevanjem
Hromi vuče

Vasko Popa

Išao sam, prepun Nje.
Njeno ime? Znam li ga?
Neznanka.
Je li samo ona postojala?
Ona, ništa više.
Išao sam...

Zaustavio sam se pred nekim vratima,
vratima neke sobe, u nekom obitavalištu,
u nekom gradu,
a ne bih više umeo da ga pronađem,
ni taj grad, niti to obitavalište,
niti tu sobu, niti ta vrata.
Soba je prazna, nikada u njoj nikada neće boraviti.

To mi je rekao na prvom stepenu stepenika jedan patuljak,
koji beše toliko sićušan,
da sam bio kao slep
u kratkom trenutku njegove rečenice.

Kucam.
Kuc...
Ništa!
Kuc, kuc...
Opet ništa!
Ne odustajem.
Još uvek tišina.

Pa ipak, ona mora,
bunio sam se, da bude tu,
jer ja sam došao.
Inače, zar bih ja došao,
ja koji ne idem nikuda?
Siguran sam da je ona iza ovih vrata.
Ko to?
Pa ona, još jednom!
Najzad mi se učinilo da je moje čekanje preterano.
Raspaljujem se.
Kuc, kuc, kuc...

Nestrpljiv, zurim kroz gvozdeni pupak vrata.
Na sred sobe jedna mala devojčica.
Gola...
Zar joj nije trebalo vremena da se rodi?
S nepravom sam se bio razdražio.
Ponovo uhodim.
Između dva pogleda,
evo je već gospođica...
Zar joj ne treba vremena da poraste?
Da ne prezam od pogreške,
pažljivo bih zakucao...
Ali, zar joj ne treba vremena da se obuče?
Pričekajmo još koliko za jedan pogled.
Sada je pokriva košulja bela kap pelena
Odvažimo se na jedan stidljiv znak.
Kuc...
Eh, pa ostavimo joj zadovoljstvo da se zbije u lalu jedne haljine.

Najzad!
Bože, lepa Dama!
Trenutak je pogodan.
Kuc, kuc...
Vrata se otvaraju.
Ulazim.

N.A

Sve što imam u duši
I srcu ti dam
Jer za me si ti suđena
Neka iskreno pjevaju
Anđeli sad
Jer za uvijek ćeš bit jedina
[ljubav]

Mislim samo na tebe, i na riječi ljubavne
Poznaš mi u očima da si meni najdraža
Vjeruj meni kad ti kažem
Da si samo za mene

Kad te sretnu, teške tuge
Znaj da uvijek bit ću tu
Kad me lome, nek me slome
Tebe nek ne diraju

I za život kraj tebe, sad spreman sam ja
Nek nas radost nosi u raj
Ako trebam ću dat zadnji kap ljubavi
Samo nikad ne zaboravi

Sve što imam u duši
I srcu ti dam
Jer za me si ti suđena
Neka iskreno pjevaju
Anđeli sad
Jer za uvijek ćeš bit jedina

Sve što imam u duši
I srcu ti dam
Jer za me si ti suđena
Neka iskreno pjevaju
Anđeli sad
Jer za uvijek ćeš bit jedina

Zaboravit ćemo ga, srce

Zaboravit ćemo ga, srce,
Noćas, ti i ja!
Ti toplinu smetni s uma
Ja svjetlo što mi da.
Kad molitvu okončaš, reci
Da pamet zatamnim.
Požuri!
Ako kasno dođeš,
U misli bit ću s njim.

E.Dickinson

Kada se jednom budemo sreli,
prepoznaces me po tome sto se moji koraci
nece cuti,
jer mi ti nikad ne dozvolis da hodam
po zemlji.
Pretvaras me u senku.
Vodis me u svet slobode.
Opijas me recima.
Hranis poljupcima.
Oplodis me muzikom
i ja radjam snove.
Uzmes me samo za sebe,
onda nesebicno poklonis drugima.
Razvlacis moje misli,
pletes mrezu u koju se zaplicem.
Ucis me da hodam po reci,
pruzas ruke ka nebu,
dozivas kisu.

Ne plasim se smrti, ona ce jednom sigurno
doci.
Plasim se tebe, nikada nisam sigurna da ces
mi se vratiti.

Ana Rodic

SIBINI


Ne mora da se desi ni smrt, ni kiša, ni tuga.
Uvek se vraćaš tamo gde si sa njom sedeo.
Z b o g o m ! — javlja ti brod u magli.
Z b o g o m ! — zvoni pruga
odlazeć u noćni predeo.

Samoća u kojoj svene sve toplo i milo
pronosi kasne melodije.
Ne žari...
Kao da je još tu. Kao da je i nije bilo.
Malo još za mene mari.

Otišla je na Nevu sa njim, daleko, moćna.
Sad je Severna lepotica.
Sneguljica...
Na trepavici usnula joj pahuljica,
a gasne svetiljka noćna...

Ne mora da se desi ni smrt, ni kiša, ni tuga.
Uvek se vraćaš tamo gde si sa njom sedeo.
Z b o g o m ! — javlja ti brod u magli.
Z b o g o m ! — zvoni pruga
odlazeći u noćni predeo.


Slobodan Marković

Ima nešto

Ima nešto u tom što me nećeš
ostavljaš mi vremena za druge
vidim kako veselo oblećeš
kao leptir oko moje tuge.

Ima nešto u tom što me nećeš
nesto čemu ni sam ne znaš ime
sve što kažeš na šalu okrećeš
a sve znači - ne zaboravi me.

Ima nešto u tom što me nećeš
od te laži načisto umreću...

Ima nešto u tom što me nećeš
i u tome što ja tebe neću...
Dusko Trifunovic

Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.

U moru života što vječito kipi,
Što vječito hlapi,
Stvaraju se opet, sastaju se opet
Možda iste kapi -
I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem,
Jedna vječnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naći
Neka ista usta.

Možda ćeš se jednom uveče pojavit
Prekrasna, u plavom,
Ne sluteći da si svoju svjetlost lila
Mojom davnom javom,
I ja, koji pišem srcem punim tebe
Ove čudne rime,
Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,
Niti tvoje ime!

Pa ako i duša u tom trenutku
Svoje uho napne,
Sigurnim će glasom zaglušiti razum
Sve što slutnja šapne;
Kod večernjih lampi mi ćemo se kradom
Poglédat ko stranci,
Bez imalo svijesti koliko nas vežu
Neki stari lanci.

No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće
Ko sunce u krugu,
I nosi nam opet ono što je bilo:
I radost, i tugu.
I sinut će oči, naći će se ruke,
A srca se dići -
I slijepi za stope bivšega života
Njima ćemo ići.
- - - - - - - - - -
- - - - - - - - - -
Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.
Dobriša Cesarić