Mostovi

Simbolika mosta. Most kao nit koja nas sve spaja, most koji cini vezu ciji temelji su izgradjeni nashom krvlju i otiscima vremena.. Da li most mirno stoji i ako nema provalija, prepreka i vode? ... Hajde da upoznamo druge dimenzije, nove i drugachije zivote, ljude ali iste mostove ...

Franc Kafka

MOST

Bio sam tvrd i hladan, bio sam most, ležao sam preko
jednog ponora. S ove strane bili su mi zabušeni nožni
prsti, s one strane ruke, čvrsto sam se zario u drobljivu
ilovaču. Skutovi moga kaputa vijorili su sa strane. U
dubini je bučio ledeni potok s pastrvama. Nijedan turist
nije zalutao na ovu besputnu visinu, most nije još uvijek
ubilježen u kartama. Tako sam ležao i čekao - morao sam
čekati. Nijedan most, jedanput podignut, ne može pre-
stati biti most, a da se ne sruši.

Jednom predveče, bila je to — je li bila prva, je li
bila hiljadita večer, ne znam — misli su mi neprekidno
bludjele i neprekidno se vrtjele u krugu. Predveče ljeti,
dok je mračni potok šumio, začuo sam ljudski korak!
K meni, k meni. — Protegni se, moste, namjesti se, brvno
bez ograde, drži čovjeka koji ti se povjerio. Ujednači ne-
primjetno njegov nesigurni korak, ali ako zatetura, onda
se pokaži i, kao planinski bog, prebaci ga na čvrsto tlo.

On je došao, tuckao po meni željeznim šiljkom štapa,
zatim je štapom podigao skutove moga kaputa i porav-
nao ih na meni. Zarinuo je šiljak u moju grmovitu kosu
i držao ga dugo u njoj, vjerojatno ogledavajući se divlje.
Ali tada — upravo sam ga u mašti pratio preko brda i
dolina — skočio mi je obim nogama po sredini tijela.
Užasnuo sam se u divljoj boli, potpuno zatečen. Tko je
to bio? Dijete? San? Razbojnik? Samoubica? Napasnik?
Rušilac? I ja sam se okrenuo da ga vidim —
most se okreće! Još nisam bio okrenut, a već sam se rušio, rušio
sam se i već sam bio raskidan i naboden na šiljate ka-
mene hridi koje su prije uvijek tako mirno piljile u
mene iz bijesne vode.

izvanredno

Senzacionalno.

Андрић

Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, još opštiji, od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno ili zlo.
Veliki kameni mostovi, svedoci iščezlih epoha kad se drugačije živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i kiše, često okrzani na oštro rezanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima i neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki zelezni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žica, što drhte i zvuče od svakog voza koji projuri; oni kao da još čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće se potpuno očima naših unuka. Drveni mostovi na ulasku u bosanke varošice čije izglodane grede poigravaju i zveče pod kopitima seoskih konja kao daščice ksilofona. I, najposle, oni sasvim mali mostići u planinama, u stvari jedno jedino oveće drvo ili dva brvna prikovana jedno uz drugo, prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi, kad nadođe, ta brvna, a seljaci, slepo uporni kao mravi, seku, tešu i postavljaju nova. Zato se uz te planinske potoke, u zatokama među stenama, vide često ti bivši mostovi; leže i trunu kao i ostalo drvo napravljeno tu slučajem, ali ta zatesana brvna, osuđena na oganj ili trulenje, izdvajaju se od ostalog nanosa i podsećaju još i sada na cilj kome su služila.
Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.
I kad mislim na mostove, u sećanju mi iskrsavaju ne oni preko kojih sam najviše prelazio, nego oni koji su najviše zadržali i zaneli moju pažnju i moj duh. Pre svega, sarajevski mostovi. Na Miljacki, čije je korito kičma Sarajeva, oni su kao kameni pršljenovi. Vidim ih jasno i brojim redom. Znam im lukove, pamtim ograde. Među njima je i jedan koji nosi sudbinsko ime jednog mladića, malen ali stalan, uvučen u se kao dobra i ćutljiva tvrđava koja ne zna za predaju ni izdaju. Zatim, mostovi koje sam video na putovanjima, noću iz voza, tanki i beli kao priviđenja. Kameni mostovi u Španiji, zarasli u bršljan i zamišljeni nad sopstvenom slikom u tamnoj vodi. Drveni mostovi po Švajcarskoj, pokriveni krovom zbog velikih snegova, liče na dugačke ambare i iskićeni su iznutra slikama svetitelja ili čudesnih događaja, kao kapele. Fantastični mostovi u Turskoj, postavljeni otprilike, čuvani i održavani sudbinom. Rimski mostovi u južnoj Italiji, od bela kamena, sa kojih je vreme odbilo sve što se moglo odbiti, a pored kojih već stotinu godina vodi neki nov most, ali oni stoje još jednako, kao skeleti na straži.
Tako, svuda na svetu, gde god moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanka.
Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu muziku koju sam ikada čuo, odjednom mi se ukaza kameni most, presečen po polovini, a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jedinu mogućnu liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje.
Naposletku, sve čime se ovaj život kazuje - misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi - sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.

Ivo Andrić

I sruseni most je most



Dodjose crni ljudi

crne ih misli vode

pod okriljem tamne noci

mostove savske ruse.

Dodjose crni ljudi

bez pameti i duse

pocese sve lijepo da ruse.

Ej, crni ljudi

zar ne znate zakon prost

i sruseni most je most.

Ej, crni ljudi

treba da znate

ako nema druge,

pravicemo mostove od duge,

spajacemo obale

pticijim letom, plavim cvijetom,

zarkom zeljom, uspomenom,

jer zakon je prost,

i sruseni most je most.

NEDA CAJEVIC

Jedna velika građevina, koja je i dugovečna i korisna i lepa, uvek je po svom postanku i svojoj sudbini, u stvari, jedna složena i tajna drama u kojoj se u nerazmrsivom klupku ukrštavaju ljudske mnogostruke želje i potrebe, nepredvidljiva igra događaja, i čovekov san o lepoti. Takva građevina ne menja samo izgled i značaj kraja u kome se nalazi, nego ima duboke biološke veze sa narodom koji se njome služi; ona utiče na razvitak naraštaja, slično kao vazduh, zemlja, piće i hrana. Jer, sve što je u našem životu od dubljeg značaja, igra izvesnu ulogu, a trajnije je i jače od njega, utka se, s vremenom, u život i ostavi u njemu svoju crtu i svoju boju, manje ili više vidnu i jaku, ali osobenu i neprolaznu. Ni u kom slučaju, postojanje takve građevine ne može da ostane bez uticaja na čoveka i društvo, isto kao što ni njen postanak na tom mestu nije samo igra slučaja ni isključiv sticaj materijalnih potreba i okolnosti. Između građevine i ljudskog naselja u kome se ona nalazi, postoji prisna i nevidljiva veza, jedna složena i nejasna ali stalna razmena međusobnih uticaja. Narod, preko podviga svojih pojedinaca stvara građevine na sliku i priliku svojih najdubljih, često nesvesnih težnja i osobina, a te građevine polagano i stalno utiču na karakter i navike naroda, u toku stoleća. Jer nema slučajnih građevina, izdvojenih iz ljudskog društva i njegovog razvitka, kao što nema proizvoljnih linija ni bezrazložnih oblika u arhitekturi. Slučaj postoji, ali samo kao beznačajna igra u granicama velikih zakonitosti. Ta igra slučaja je izraz samo onoga što je slabo, manje značajno, i prolazno na čoveku, a ta zakonitost onoga što je osnovno, bitno i večno u njegovim težnjama i ostvarenjima.