- Poruka
- 2.748
Ko je pobedio 1999.
Što je veća udaljenost od bojišta, veće su fikcije
POLITIKA
17. jun 2006.
U četvrtom arapsko-izraelskom ratu 1973. godine egipatska armija prešla je Suecki kanal i potisnula izraelske trupe u dubinu Sinaja. Cela jedna izraelska oklopna brigada bila je uništena, poginuo je i njen komandant. Izrael je imao velike gubitke i u avijaciji, a sve se to posle nekoliko godina politički završilo prepuštanjem, odnosno vraćanjem celog Sinaja Egiptu. No, ni u jednom izraelskom mediju ama baš nikada nije bilo tvrdnji da je rat 1973. bio izraelski vojni poraz.
Posetio sam 2002. godine nekoliko visokih vojnih institucija američke vojske, kopnene i vazduhoplovne baze, a i Pentagon. Očekujući da me domaćini nešto pitaju o ratu 1999. godine i bombardovanju Jugoslavije od strane NATO-a, imao sam spremna kontrapitanja. Ali, niko ništa nije pitao. Da li iz domaćinske kurtoazije, ili im je bilo neugodno da taj rat uopšte spominju? Ni u stručnoj vojnoj literaturi na Zapadu rat i agresija NATO-a protiv Jugoslavije 1999. ne veličaju se kao pobeda ovog vojnog saveza. Zapravo, nema nijedne konstatacije da je to bila vojna pobeda...
No, u Srbiji se i danas, sedam godina posle potpisivanja Kumanovskog vojnotehničkog sporazuma o ulasku snaga NATO-a pod mandatom UN na prostore Kosmeta taj rat u dobrom delu domaće intelektualne javnosti mazohistički tumači kao veliki srpski vojni poraz. Napustili smo prostor Kosmeta, i to je poraz? Vojska je morala da ode i ostavi srpski narod...
Tačno, otišla je, ali zar i tokom Prvog svetskog rata Srpska vojska nije morala da ode iz Srbije čak na Krf? Istina, tada niko ništa nije potpisao, bile su i druge političko-vojne prilike, no gledajući formalno, Kumanovski sporazum nigde ne spominje trajni gubitak teritorije Kosmeta za Srbiju. Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN takođe.
Pa, šta je onda bio rat 1999? Poraz, jer pobeda sigurno nije bio? Politički, to je, naravno, bio uspeh NATO-a. Vojno, to je bio na neki način virtuelni rat, jer je vojni savez išao pre svega na zadavanje perceptivne štete kako bi narušio moral civilnog stanovništva Srbije. Rat je za Zapad bio virtuelan, ne samo zato što se zbivao na ekranima televizije, već i zato što za zemlje NATO-a na kocki u tom sukobu sa Srbijom nije bilo ništa suštinsko – ni nacionalni opstanak, ni sudbina ekonomije...
Virtuelni rat vodi ka virtuelnoj pobedi. Budući da su sredstva protiv Srbije tada bila ograničena, i postignuti ciljevi takođe su svedeni u određene okvire: ne bezuslovna predaja tadašnje Vojske Jugoslavije, ne promena režima ili uništenje vojnih kapaciteta, već samo nejasno „konačno stanje“. Tako se tada, u junu 1999, NATO zadovoljio Kumanovskim vojnotehničkim sporazumom, koji je precizirao uslove i rokove srpskog povlačenja, ali je ostavio nedefinisan status teritorije za koju je rat vođen.
Ratovi koji se vode u ime ljudskih prava nacionalnih manjina drugih zemalja neminovno sami sebi postavljaju ograničenja. Borimo se za pobedu i bezuslovnu predaju protivnika samo kada se borimo za sebe.
NATO se politički održao u ratu protiv Jugoslavije 1999. tako što je postao virtuelan. NATO je tada bio podeljen, vrhovni komandant general Vesli Klark zalagao se za kopnenu intervenciju, Pentagon ju je odbacivao, general Majkl Šort je tražio masovne vazdušne udare po Beogradu, Francuzi to nisu dali, Nemci su ozbiljno razmatrali srpske i ruske mirovne planove, Britanci i Amerikanci bili su zgroženi spremnošću Nemaca da popuste Miloševiću, Britanci su odbili da učestvuju u gađanju zgrade Televizije Beograd... U stvarnosti, Amerikanci su izveli više od 65 odsto letova avijacije, više od 80 odsto vazdušnih udara i 90 procenata misija iz domena elektronskog ratovanja i izviđanja. Amerikanci su ispalili 85 odsto oružja s preciznim navođenjem i 95 procenata krstarećih raketa. Isključivali su svoje saveznike iz svih odluka o izboru meta u operacijama u kojima su učestvovali američki avioni.
Na političkom planu NATO je jedva održavao jedinstvo, na vojnom kohezija saveza bila je mit. Jer, svaka zemlja zadržavala je za sebe pravo da odbije da učestvuje u operacijama koje nisu dobile eksplicitnu saglasnost nacionalne vlade.
Uz rešenost države da zadrži kontrolu nad teritorijom svim raspoloživim sredstvima i etničke većine da se bori za samoopredeljenje – rat na Kosmetu očigledno se nije mogao premostiti. No, retorika ljudskih prava lako se otme kontroli i pređe u izmišljanje virtuelnog moralnog sveta naseljenog demonizovanim neprijateljima i „otpadničkim“ državama, s jedne strane, i virtuelnim saveznicima i plemenitim armijama, s druge. Što je veća udaljenost od bojišta, veće su fikcije. Oni koji ulaze u ratove zbog odbrane ljudskih prava intervencijom – na kraju obično uništavaju i ono što su navodno pokušali da spasu.
Miroslav Lazanski
Što je veća udaljenost od bojišta, veće su fikcije
POLITIKA
17. jun 2006.
U četvrtom arapsko-izraelskom ratu 1973. godine egipatska armija prešla je Suecki kanal i potisnula izraelske trupe u dubinu Sinaja. Cela jedna izraelska oklopna brigada bila je uništena, poginuo je i njen komandant. Izrael je imao velike gubitke i u avijaciji, a sve se to posle nekoliko godina politički završilo prepuštanjem, odnosno vraćanjem celog Sinaja Egiptu. No, ni u jednom izraelskom mediju ama baš nikada nije bilo tvrdnji da je rat 1973. bio izraelski vojni poraz.
Posetio sam 2002. godine nekoliko visokih vojnih institucija američke vojske, kopnene i vazduhoplovne baze, a i Pentagon. Očekujući da me domaćini nešto pitaju o ratu 1999. godine i bombardovanju Jugoslavije od strane NATO-a, imao sam spremna kontrapitanja. Ali, niko ništa nije pitao. Da li iz domaćinske kurtoazije, ili im je bilo neugodno da taj rat uopšte spominju? Ni u stručnoj vojnoj literaturi na Zapadu rat i agresija NATO-a protiv Jugoslavije 1999. ne veličaju se kao pobeda ovog vojnog saveza. Zapravo, nema nijedne konstatacije da je to bila vojna pobeda...
No, u Srbiji se i danas, sedam godina posle potpisivanja Kumanovskog vojnotehničkog sporazuma o ulasku snaga NATO-a pod mandatom UN na prostore Kosmeta taj rat u dobrom delu domaće intelektualne javnosti mazohistički tumači kao veliki srpski vojni poraz. Napustili smo prostor Kosmeta, i to je poraz? Vojska je morala da ode i ostavi srpski narod...
Tačno, otišla je, ali zar i tokom Prvog svetskog rata Srpska vojska nije morala da ode iz Srbije čak na Krf? Istina, tada niko ništa nije potpisao, bile su i druge političko-vojne prilike, no gledajući formalno, Kumanovski sporazum nigde ne spominje trajni gubitak teritorije Kosmeta za Srbiju. Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN takođe.
Pa, šta je onda bio rat 1999? Poraz, jer pobeda sigurno nije bio? Politički, to je, naravno, bio uspeh NATO-a. Vojno, to je bio na neki način virtuelni rat, jer je vojni savez išao pre svega na zadavanje perceptivne štete kako bi narušio moral civilnog stanovništva Srbije. Rat je za Zapad bio virtuelan, ne samo zato što se zbivao na ekranima televizije, već i zato što za zemlje NATO-a na kocki u tom sukobu sa Srbijom nije bilo ništa suštinsko – ni nacionalni opstanak, ni sudbina ekonomije...
Virtuelni rat vodi ka virtuelnoj pobedi. Budući da su sredstva protiv Srbije tada bila ograničena, i postignuti ciljevi takođe su svedeni u određene okvire: ne bezuslovna predaja tadašnje Vojske Jugoslavije, ne promena režima ili uništenje vojnih kapaciteta, već samo nejasno „konačno stanje“. Tako se tada, u junu 1999, NATO zadovoljio Kumanovskim vojnotehničkim sporazumom, koji je precizirao uslove i rokove srpskog povlačenja, ali je ostavio nedefinisan status teritorije za koju je rat vođen.
Ratovi koji se vode u ime ljudskih prava nacionalnih manjina drugih zemalja neminovno sami sebi postavljaju ograničenja. Borimo se za pobedu i bezuslovnu predaju protivnika samo kada se borimo za sebe.
NATO se politički održao u ratu protiv Jugoslavije 1999. tako što je postao virtuelan. NATO je tada bio podeljen, vrhovni komandant general Vesli Klark zalagao se za kopnenu intervenciju, Pentagon ju je odbacivao, general Majkl Šort je tražio masovne vazdušne udare po Beogradu, Francuzi to nisu dali, Nemci su ozbiljno razmatrali srpske i ruske mirovne planove, Britanci i Amerikanci bili su zgroženi spremnošću Nemaca da popuste Miloševiću, Britanci su odbili da učestvuju u gađanju zgrade Televizije Beograd... U stvarnosti, Amerikanci su izveli više od 65 odsto letova avijacije, više od 80 odsto vazdušnih udara i 90 procenata misija iz domena elektronskog ratovanja i izviđanja. Amerikanci su ispalili 85 odsto oružja s preciznim navođenjem i 95 procenata krstarećih raketa. Isključivali su svoje saveznike iz svih odluka o izboru meta u operacijama u kojima su učestvovali američki avioni.
Na političkom planu NATO je jedva održavao jedinstvo, na vojnom kohezija saveza bila je mit. Jer, svaka zemlja zadržavala je za sebe pravo da odbije da učestvuje u operacijama koje nisu dobile eksplicitnu saglasnost nacionalne vlade.
Uz rešenost države da zadrži kontrolu nad teritorijom svim raspoloživim sredstvima i etničke većine da se bori za samoopredeljenje – rat na Kosmetu očigledno se nije mogao premostiti. No, retorika ljudskih prava lako se otme kontroli i pređe u izmišljanje virtuelnog moralnog sveta naseljenog demonizovanim neprijateljima i „otpadničkim“ državama, s jedne strane, i virtuelnim saveznicima i plemenitim armijama, s druge. Što je veća udaljenost od bojišta, veće su fikcije. Oni koji ulaze u ratove zbog odbrane ljudskih prava intervencijom – na kraju obično uništavaju i ono što su navodno pokušali da spasu.
Miroslav Lazanski
