Zarathustra
Poznat
- Poruka
- 7.625
Свест о поразу, његовим размерама и узроцима данас –
то је први корак за победу сутра
Пораз
У недељу, 21. маја 2006. године Срби су доживели још један пораз. Само тако може да се објасни онај осећај мучнине који смо сви имали гледајући како Црногорци прослављају тренутак одвајања од Србије. То је био пораз. То је било отимање српске земље једнако као и што нам сада раде на Косову и Метохији и Српској, једнако како су нам отели Српску Крајину 1995. године или Македонију 1941. године. Не сме нас заварати то што није било избегличких колона, великих покоља и отворене антисрпске хистерије. То данас није могуће на Балкану, јер сада нису таква времена (тј. није интерес светских сила, а није могуће ни у Црној Гори где је 44, 6% Срба (нека се нико не заварава: за заједничку државу гласали су само Срби – 32% оних који су јасно изјавили да су то и осталих 12, 6% су они који говоре српски језик и припадају Српској православној цркви, а нису смели да кажу да су Срби на последњем попису). Против Срба, а за „Независну“ гласали су Црногорци (свесни или несвесни истомишљеници Секуле Дрљевића), Муслимани, Шиптари и Хрвати. Узимајући у обзир искуство прошлог века, сама чињеница да су ови народи гласали тако како су гласали морала би Србе да узнемири. Таман онолико колико су се ови народи непријатељски према нама односили цео прошли век, толико су били пријатељи Секуле Дрљевића и његових Црногораца.
Свест о поразу је највеће српско оружје данас у Црној Гори
Али Срби чине скоро половину становништва Црне Горе и то је први велики проблем „Независне“. Исти проблем који је имала Павелићева „Неовисна држава“ и Туђманова „Демократска“ Хрватска. И знамо како су га решавали и решили. Када су Срби пали на мање од 5% становника Хрватске Санадер је могао да буде благонаклон према њима, јер више нису били „реметилачки фактор“. Исти тај „реметилачки фактор“ има сада и Мило Ђукановић и његова „држава“. Али он не може да користи методе ратних другова Секуле Дрљевића. И ту долазимо до онога што ће бити његова прва следећа тактика – Срби никако не треба да схвате шта им се десило, јер би их тај ударац пробудио, ујединио у тражењу својих међународно признатих националних права, сагласно проценту који чине у укупном становништву нове државе. Зато је наш недавни пораз уствари највеће српско оружје у Црној Гори. Баш онолико колико се режим буде трудио да објасни како су сви, па и Срби, новом државом добили и како неће бити важно ко је које нације већ да су сви „грађани“ Црне Горе, баш толико српска елита у Црној Гори мора да буди народ и објашњава му све димензије недавног пораза, као и да звони на узбуну и опрез Срба у односу на нову државу. Неће Србима у Црној Гори данас и убудуће бити на одмет сва могућа заштита коју себи могу да прибаве у односу на суграђане Црногорце, Муслимане, Шиптаре и Хрвате. Та заштита превентивно мора да се захтева на свим нивоима. Сада Срби на то имају право, јер први пут идеологија људских и мањинских права ради за Србе. А Ђукановићев режим ће се трудити да Србима после овог ударца да анестезију која ће их умирити и уподобити за даље дављење у тишини, проценат по проценат, све кроз причу о некакавим анонимним грађанима који неће имати национално одређење само када су Срби у питању, док ће се Хрвати, Муслимани и Шиптари увек врло јасно национално препознавати. То је тако пошто Црногорци знају да само кроз непостојање јасне границе између њих и Срба постоји могућност да у наредним деценијама Срби у Црној Гори нестају а Црногорци расту. Али то неће моћи да прође ако неко од наше београдске елите буде имао онолико одговорности и свести колико можемо наћи у тексту господина Владимира Добросављевића у часопису „Знакови“: „У колико, на референдуму 21. маја, однесе превагу концепција која заговара раздвајање Црне Горе и Србије, грађани који припадају српском етничком корпусу, а којих према последњем попису има 32%, и њихови политички представници, треба да започну опсежну борбу за остварење својих мањинских права у складу са највишим светским стандардима. То подразумева: оснивање националних институција, културних и спортских друштава, затим партиципација на јавним функцијама, као што су судство и полиција, те медијски простор на јавном сервису, у проценту приближно оном са којим су заступљени у укупној популацији. Затим, формирање школа и прилагођавање образовног система потребама српске мањине и законску заштиту националног језика и писма. На крају, обезбеђивање уставом загарантованог приступа буџетским средствима, сразмерно учешћу српске популације у наплати пореза. Све ово ће бити неопходно обезбедити, да би се обезбедила будућност тог народа у независној Црној Гори, јер то за њих више неће бити земља каква је била кроз највећи део своје историје. Такође, Србија од тог тренутка постаје матична држава тог народа, која мора обезбедити међународне гаранције за поштовање њихових мањинских националних права и константно пружати подршку њиховим националним институцијама...“
то је први корак за победу сутра
Пораз
У недељу, 21. маја 2006. године Срби су доживели још један пораз. Само тако може да се објасни онај осећај мучнине који смо сви имали гледајући како Црногорци прослављају тренутак одвајања од Србије. То је био пораз. То је било отимање српске земље једнако као и што нам сада раде на Косову и Метохији и Српској, једнако како су нам отели Српску Крајину 1995. године или Македонију 1941. године. Не сме нас заварати то што није било избегличких колона, великих покоља и отворене антисрпске хистерије. То данас није могуће на Балкану, јер сада нису таква времена (тј. није интерес светских сила, а није могуће ни у Црној Гори где је 44, 6% Срба (нека се нико не заварава: за заједничку државу гласали су само Срби – 32% оних који су јасно изјавили да су то и осталих 12, 6% су они који говоре српски језик и припадају Српској православној цркви, а нису смели да кажу да су Срби на последњем попису). Против Срба, а за „Независну“ гласали су Црногорци (свесни или несвесни истомишљеници Секуле Дрљевића), Муслимани, Шиптари и Хрвати. Узимајући у обзир искуство прошлог века, сама чињеница да су ови народи гласали тако како су гласали морала би Србе да узнемири. Таман онолико колико су се ови народи непријатељски према нама односили цео прошли век, толико су били пријатељи Секуле Дрљевића и његових Црногораца.
Свест о поразу је највеће српско оружје данас у Црној Гори
Али Срби чине скоро половину становништва Црне Горе и то је први велики проблем „Независне“. Исти проблем који је имала Павелићева „Неовисна држава“ и Туђманова „Демократска“ Хрватска. И знамо како су га решавали и решили. Када су Срби пали на мање од 5% становника Хрватске Санадер је могао да буде благонаклон према њима, јер више нису били „реметилачки фактор“. Исти тај „реметилачки фактор“ има сада и Мило Ђукановић и његова „држава“. Али он не може да користи методе ратних другова Секуле Дрљевића. И ту долазимо до онога што ће бити његова прва следећа тактика – Срби никако не треба да схвате шта им се десило, јер би их тај ударац пробудио, ујединио у тражењу својих међународно признатих националних права, сагласно проценту који чине у укупном становништву нове државе. Зато је наш недавни пораз уствари највеће српско оружје у Црној Гори. Баш онолико колико се режим буде трудио да објасни како су сви, па и Срби, новом државом добили и како неће бити важно ко је које нације већ да су сви „грађани“ Црне Горе, баш толико српска елита у Црној Гори мора да буди народ и објашњава му све димензије недавног пораза, као и да звони на узбуну и опрез Срба у односу на нову државу. Неће Србима у Црној Гори данас и убудуће бити на одмет сва могућа заштита коју себи могу да прибаве у односу на суграђане Црногорце, Муслимане, Шиптаре и Хрвате. Та заштита превентивно мора да се захтева на свим нивоима. Сада Срби на то имају право, јер први пут идеологија људских и мањинских права ради за Србе. А Ђукановићев режим ће се трудити да Србима после овог ударца да анестезију која ће их умирити и уподобити за даље дављење у тишини, проценат по проценат, све кроз причу о некакавим анонимним грађанима који неће имати национално одређење само када су Срби у питању, док ће се Хрвати, Муслимани и Шиптари увек врло јасно национално препознавати. То је тако пошто Црногорци знају да само кроз непостојање јасне границе између њих и Срба постоји могућност да у наредним деценијама Срби у Црној Гори нестају а Црногорци расту. Али то неће моћи да прође ако неко од наше београдске елите буде имао онолико одговорности и свести колико можемо наћи у тексту господина Владимира Добросављевића у часопису „Знакови“: „У колико, на референдуму 21. маја, однесе превагу концепција која заговара раздвајање Црне Горе и Србије, грађани који припадају српском етничком корпусу, а којих према последњем попису има 32%, и њихови политички представници, треба да започну опсежну борбу за остварење својих мањинских права у складу са највишим светским стандардима. То подразумева: оснивање националних институција, културних и спортских друштава, затим партиципација на јавним функцијама, као што су судство и полиција, те медијски простор на јавном сервису, у проценту приближно оном са којим су заступљени у укупној популацији. Затим, формирање школа и прилагођавање образовног система потребама српске мањине и законску заштиту националног језика и писма. На крају, обезбеђивање уставом загарантованог приступа буџетским средствима, сразмерно учешћу српске популације у наплати пореза. Све ово ће бити неопходно обезбедити, да би се обезбедила будућност тог народа у независној Црној Гори, јер то за њих више неће бити земља каква је била кроз највећи део своје историје. Такође, Србија од тог тренутка постаје матична држава тог народа, која мора обезбедити међународне гаранције за поштовање њихових мањинских националних права и константно пружати подршку њиховим националним институцијама...“
