- Poruka
- 336
DIKTATUROM DO DEMOKRATIJE
Jak je onaj ko potvrđuje celokupnu suštinsku
složenost društva zarad dostojanstva pojedinačnog
čoveka i celine, a slab je ko žrtvuje dostojanstvo u
ime zajednice.
Helmut Plesner
U ekonomiji to se naziva «negativna spirala»: uspešna kompanija nastoji da poboljša poslovanje; stvari, naoko iznenada, kreću naopako; početna mala greška u proceni izaziva lavinu grešaka i pogrešnih poteza čije je jedino ishodište bankrot. U takvim situacijama postoji samo jedan efikasan lek: prinudna uprava. Šta se, međutim, dešava kada celo jedno društvo obuzme sindrom negativne spirale? U tom slučaju imamo posla sa fenomenom stagnacije. Ali stvar je sada nešto komplikovanija: države nemaju upravne odbore ovlašćene da otpuštaju menadžere i postavljaju prinudne upravnike. U državama je sva vlast koncentrisana u rukama onih koji je uvode u negativnu spiralu i stagnaciju, a uvek se nađe dovoljno onih, i spolja i iznutra, kojima takve okolnosti odgovaraju.
Ne treba se zavaravati. Posle perioda sunovrata i negativne spirale, mi smo u stanje stagnacije u kome se svaka pozitivna i konstruktivna akcija sudara sa neprobojnim zidom društvene i političke inercije, dok sve negativno, destruktivno i retrogradno ima zapanjujuću prohodnost i potporu. U ezoteriji to se naziva «ljuska jajeta razbijena odozdo». Čovek i ljudske zajednice su dinamički fenomeni; tamo gde prestaje napredak, počinje propast. Kada jedan mentalni sistem usled duhovne lenjosti okošta, petrifikuje se i postane nesposoban za dalji razvoj putem preispitivanja starih i usvajanja novih sadržaja (pozitivni uticaji odozgo) to ni u kom slučaju ne rezultira udobnošću rutinskog postojanja – što je željeni cilj – nego takav stav širom otvara vrata «negativnim uticajima odozdo», neosvešćenim silama involucije koje, najpre, razaraju okolinu, a kasnije implodiraju pustošeći samo biće potpalo pod njihov uticaj da bi taj unutrašnji razdor, to pustošenje konačno (kao u našem slučaju) izbilo na površinu najgrublje empirije u vidu dekompozicije državne teritorije.
Na individualnom planu, taj degenerativni proces završava progresivnom paralizom; kada su, pak, njime zahvaćena društva, on završava rasulom. Taj proces je ovde poodmakao. Naši ogromni, gotovo nesavladivi problemi u politici i ekonomiji; suštinska nemoć i paraliza kulture, politike i ekonomije uslovljene su nepostojanjem civilizovanog (i civilnog) društva na čije je mesto postavljena apstraktna zajednica – «srpstvo» - i još apstraktnija «država» koja postoji isključivo u «memorandumima», romanima i pesmama «patriotskih» pisaca pošto je na spisku međunarodno priznatih država nema. Helmut Plesner kao da je nas imao na umu ispisujući ove redove: «Ukoliko nekoj društvenoj zajednici od samog početka nedostaje stvaralačko središte, teško se može pretpostaviti da je ona ikada, osim u ekstatičnim momentima, bila zajednica. Ono što se olako označava kao zajednica stava, rada ili volje, kao jedinstvo između dela i publike, između radnika i majstora, zbog sporadičnosti svog postojanja, trajanja i nestanka i zbog retkosti svog pojavljivanja ne zaslužuje ovaj naziv, već predstavlja samo nagoveštaj istinske zajednice.»
METABOLIZAM KAO POLITIČKI ČINILAC
Mi, doista, funkcionišemo kao zajednica isključivo u ekstremnim situacijama: u ratovima, bombardovanjima, u slučajevima prirodnih katastrofa. Nema naime, stvarne države bez stvarne nacije; rodovska zajednica zasnovana isključivo na krvnoj vezi i pseudomitologiji, podložna je nestabilnosti, reltivnosti i prividima iz prostog razloga što više pripada svetu prirode nego svetu duha iz kojeg jedino mogu nastati stvarna nacija i država. Mi nismo okupljeni kao duhovi i ličnosti već kao biološki organizmi, jedinke. Nema lažnijeg jedinstva i sabornosti od «nacionalne homogenosti» iz prostog razloga što stabilnost takvog «jedinstva» zavisi i od promena u metabolizmima i u samoj činjenici da postoji više krvnih grupa. U takvim zajednicama gubi se motor svakog napretka – princip slobodne ličnosti – a građani umesto subjekata postaju objekti, zbirne imenice, atomi materije koja ne postoji. (Manifestacije takve «sabornosti» gotovo svakodnevno nalazimo u novinskim naslovima poput «Srbin ubijen u Mitrovici».)
Nema ničeg lošeg u ideji nacionalne države. Ali stvarne i snažne nacionalne države, Francuska na primer, ne temelje se na istovetnosti krvi, već na apstraktnim principima; u slučaju Francuske najpre na principu monarhije, a nakon Francuske revolucije na sloganu sloboda, jednakost, bratstvo. Upravo zahvaljujući univerzalnosti oba kohezivna principa, «francuzstvo» kao jedinstvo jezika, stila i kulture, a ne krvi, ima ogromnu moć asimilacije. Mi smo u XIX veku, delimično opravdano zbog istorijskih okolnosti, krenuli u suprotnom smeru. Prva kobna greška: nacionalna pripadnost poistovećena je sa pripadnošću pravoslavnom hrišćanstvu, što izaziva dvostruku štetu: crkva je kontaminirana etnofiletizmom; od tada naovamo univerzalizam Hristovih zapovesti potisnut je u korist relativizma nacionalnih interesa. Sledstveno, crkva kao mesto duhovne sabornosti biva profanisana, dok se sakralnost «premešta» u oblast profanog, pa i dan danas redovno slušamo psihotične jeremijade o «svetim srpskim zemljama».
Ta nakaradna politika mešanja sakralnog i profanog svojevremno je onemogućila konstituisanje srpske nacije. Odbojan i neprijateljski odnos prema Srbima islamske i katoličke veroispovesti učinio je da muslimani i katolici pribežište nađu ili u stvaranju sopstvene nacije (muslimani) ili u asimilaciji sa Hrvatskim narodom (katolici). Osim što je bespotrebno odbacila ogroman potencijal nekoliko miliona ljudi, takva orijentalna politika je od njih napravila ljute neprijatelje, što se, na žalost, pokazalo u poslednjem ratu.
To, međutim, nije kraj ovog procesa. Ko ne sakuplja, rasipa. A rasipanje se nužno nastavlja sve do konačnog rasapa. Procesi dezintegracije sada se nastavljaju unutar «srpstva» samog, unutar korpusa onih koji su i Srbi i pravoslavni. Rasap počinje u Crnoj Gori, usred nekadašnjeg najljućeg bastiona «srpstva» i prve linije «istrage poturica». Etnofiletizam crkve vraća se kao bumerang u vidu raskola i stvaranja CPC istovremeno sa stvaranjem crnogorske nacije koja je sada stvar svršenog čina. Sa crnogorskom nacijom se u regionalnoj politici mora računati jer ne postoji nikakav lakmusov papir, nikakav test kojim bi se empirijski utvrdila nacionalnost budući da je nacionalnost – da se vratimo nekoliko pasusa nazad – jedinstvo jezika, stila i kulture, a ne krvi. Paralelno sa crnogorskim raskolom, čiji potencijal nasilnog raspleta ne treba sasvim zanemariti, društvo u Srbiji se sve više cepa na pristalice dvaju nepomirljivih koncepata, ne politika; na korporativistički «patriotsko»- populistički tabor i – nazovimo ih tako – stranke civilnog društva. Problem sa politikama ovih prvih jeste njihova nestvarnost; nacionalizam kao i sve druge ideologije nikada ne operiše sa realnim problemima; cilj je uvek negde drugde, bilo u prostoru (u slučaju nacionalista) ili u eshatološkom vremenu budućnosti (u slučaju komunista). Što je ovih dana sasvim belodano. Vlada Srbije sa premijerom na čelu sasvim bezbrižno nastavlja da se bavi kosmičkim problemimima i «visokom» diplomatijom ne primećujući da Sava i Dunav plave zemlju i da se u Pančevu ljudi doslovno guše u oblacima otrova.
Jak je onaj ko potvrđuje celokupnu suštinsku
složenost društva zarad dostojanstva pojedinačnog
čoveka i celine, a slab je ko žrtvuje dostojanstvo u
ime zajednice.
Helmut Plesner
U ekonomiji to se naziva «negativna spirala»: uspešna kompanija nastoji da poboljša poslovanje; stvari, naoko iznenada, kreću naopako; početna mala greška u proceni izaziva lavinu grešaka i pogrešnih poteza čije je jedino ishodište bankrot. U takvim situacijama postoji samo jedan efikasan lek: prinudna uprava. Šta se, međutim, dešava kada celo jedno društvo obuzme sindrom negativne spirale? U tom slučaju imamo posla sa fenomenom stagnacije. Ali stvar je sada nešto komplikovanija: države nemaju upravne odbore ovlašćene da otpuštaju menadžere i postavljaju prinudne upravnike. U državama je sva vlast koncentrisana u rukama onih koji je uvode u negativnu spiralu i stagnaciju, a uvek se nađe dovoljno onih, i spolja i iznutra, kojima takve okolnosti odgovaraju.
Ne treba se zavaravati. Posle perioda sunovrata i negativne spirale, mi smo u stanje stagnacije u kome se svaka pozitivna i konstruktivna akcija sudara sa neprobojnim zidom društvene i političke inercije, dok sve negativno, destruktivno i retrogradno ima zapanjujuću prohodnost i potporu. U ezoteriji to se naziva «ljuska jajeta razbijena odozdo». Čovek i ljudske zajednice su dinamički fenomeni; tamo gde prestaje napredak, počinje propast. Kada jedan mentalni sistem usled duhovne lenjosti okošta, petrifikuje se i postane nesposoban za dalji razvoj putem preispitivanja starih i usvajanja novih sadržaja (pozitivni uticaji odozgo) to ni u kom slučaju ne rezultira udobnošću rutinskog postojanja – što je željeni cilj – nego takav stav širom otvara vrata «negativnim uticajima odozdo», neosvešćenim silama involucije koje, najpre, razaraju okolinu, a kasnije implodiraju pustošeći samo biće potpalo pod njihov uticaj da bi taj unutrašnji razdor, to pustošenje konačno (kao u našem slučaju) izbilo na površinu najgrublje empirije u vidu dekompozicije državne teritorije.
Na individualnom planu, taj degenerativni proces završava progresivnom paralizom; kada su, pak, njime zahvaćena društva, on završava rasulom. Taj proces je ovde poodmakao. Naši ogromni, gotovo nesavladivi problemi u politici i ekonomiji; suštinska nemoć i paraliza kulture, politike i ekonomije uslovljene su nepostojanjem civilizovanog (i civilnog) društva na čije je mesto postavljena apstraktna zajednica – «srpstvo» - i još apstraktnija «država» koja postoji isključivo u «memorandumima», romanima i pesmama «patriotskih» pisaca pošto je na spisku međunarodno priznatih država nema. Helmut Plesner kao da je nas imao na umu ispisujući ove redove: «Ukoliko nekoj društvenoj zajednici od samog početka nedostaje stvaralačko središte, teško se može pretpostaviti da je ona ikada, osim u ekstatičnim momentima, bila zajednica. Ono što se olako označava kao zajednica stava, rada ili volje, kao jedinstvo između dela i publike, između radnika i majstora, zbog sporadičnosti svog postojanja, trajanja i nestanka i zbog retkosti svog pojavljivanja ne zaslužuje ovaj naziv, već predstavlja samo nagoveštaj istinske zajednice.»
METABOLIZAM KAO POLITIČKI ČINILAC
Mi, doista, funkcionišemo kao zajednica isključivo u ekstremnim situacijama: u ratovima, bombardovanjima, u slučajevima prirodnih katastrofa. Nema naime, stvarne države bez stvarne nacije; rodovska zajednica zasnovana isključivo na krvnoj vezi i pseudomitologiji, podložna je nestabilnosti, reltivnosti i prividima iz prostog razloga što više pripada svetu prirode nego svetu duha iz kojeg jedino mogu nastati stvarna nacija i država. Mi nismo okupljeni kao duhovi i ličnosti već kao biološki organizmi, jedinke. Nema lažnijeg jedinstva i sabornosti od «nacionalne homogenosti» iz prostog razloga što stabilnost takvog «jedinstva» zavisi i od promena u metabolizmima i u samoj činjenici da postoji više krvnih grupa. U takvim zajednicama gubi se motor svakog napretka – princip slobodne ličnosti – a građani umesto subjekata postaju objekti, zbirne imenice, atomi materije koja ne postoji. (Manifestacije takve «sabornosti» gotovo svakodnevno nalazimo u novinskim naslovima poput «Srbin ubijen u Mitrovici».)
Nema ničeg lošeg u ideji nacionalne države. Ali stvarne i snažne nacionalne države, Francuska na primer, ne temelje se na istovetnosti krvi, već na apstraktnim principima; u slučaju Francuske najpre na principu monarhije, a nakon Francuske revolucije na sloganu sloboda, jednakost, bratstvo. Upravo zahvaljujući univerzalnosti oba kohezivna principa, «francuzstvo» kao jedinstvo jezika, stila i kulture, a ne krvi, ima ogromnu moć asimilacije. Mi smo u XIX veku, delimično opravdano zbog istorijskih okolnosti, krenuli u suprotnom smeru. Prva kobna greška: nacionalna pripadnost poistovećena je sa pripadnošću pravoslavnom hrišćanstvu, što izaziva dvostruku štetu: crkva je kontaminirana etnofiletizmom; od tada naovamo univerzalizam Hristovih zapovesti potisnut je u korist relativizma nacionalnih interesa. Sledstveno, crkva kao mesto duhovne sabornosti biva profanisana, dok se sakralnost «premešta» u oblast profanog, pa i dan danas redovno slušamo psihotične jeremijade o «svetim srpskim zemljama».
Ta nakaradna politika mešanja sakralnog i profanog svojevremno je onemogućila konstituisanje srpske nacije. Odbojan i neprijateljski odnos prema Srbima islamske i katoličke veroispovesti učinio je da muslimani i katolici pribežište nađu ili u stvaranju sopstvene nacije (muslimani) ili u asimilaciji sa Hrvatskim narodom (katolici). Osim što je bespotrebno odbacila ogroman potencijal nekoliko miliona ljudi, takva orijentalna politika je od njih napravila ljute neprijatelje, što se, na žalost, pokazalo u poslednjem ratu.
To, međutim, nije kraj ovog procesa. Ko ne sakuplja, rasipa. A rasipanje se nužno nastavlja sve do konačnog rasapa. Procesi dezintegracije sada se nastavljaju unutar «srpstva» samog, unutar korpusa onih koji su i Srbi i pravoslavni. Rasap počinje u Crnoj Gori, usred nekadašnjeg najljućeg bastiona «srpstva» i prve linije «istrage poturica». Etnofiletizam crkve vraća se kao bumerang u vidu raskola i stvaranja CPC istovremeno sa stvaranjem crnogorske nacije koja je sada stvar svršenog čina. Sa crnogorskom nacijom se u regionalnoj politici mora računati jer ne postoji nikakav lakmusov papir, nikakav test kojim bi se empirijski utvrdila nacionalnost budući da je nacionalnost – da se vratimo nekoliko pasusa nazad – jedinstvo jezika, stila i kulture, a ne krvi. Paralelno sa crnogorskim raskolom, čiji potencijal nasilnog raspleta ne treba sasvim zanemariti, društvo u Srbiji se sve više cepa na pristalice dvaju nepomirljivih koncepata, ne politika; na korporativistički «patriotsko»- populistički tabor i – nazovimo ih tako – stranke civilnog društva. Problem sa politikama ovih prvih jeste njihova nestvarnost; nacionalizam kao i sve druge ideologije nikada ne operiše sa realnim problemima; cilj je uvek negde drugde, bilo u prostoru (u slučaju nacionalista) ili u eshatološkom vremenu budućnosti (u slučaju komunista). Što je ovih dana sasvim belodano. Vlada Srbije sa premijerom na čelu sasvim bezbrižno nastavlja da se bavi kosmičkim problemimima i «visokom» diplomatijom ne primećujući da Sava i Dunav plave zemlju i da se u Pančevu ljudi doslovno guše u oblacima otrova.
