Вим Вендерс, Слоба и Хандке (sa SC)

Iranac - 2. juni 2006. u 21.41 (registrovani član)

И мртав Слоба разбија.

Политика:

АФЕРА ОКО ХАЈНЕОВЕ НАГРАДЕ

Вендерс брани Хандкеа

Познати редитељ сматра да би Немци морали да разумеју дубоку повређеност Срба

(Од нашег сталног дописника)
БЕРЛИН, 2. јуна – Две истакнуте личности, Зигфрид Лефлер, немачки књижевни критичар и главна уредница часописа „Литература”, и универзитетски професор књижевности из Париза Жан-Пјер Лефебр поднели су оставке на чланство у жирију награде „Хајнрих Хајне”.

Учинили су то у знак протеста због намере градских власти Диселдорфа да политички дезавуишу већ донету одлуку жирија да угледна награда, која се додељује сваке друге године, овога пута припадне Петеру Хандкеу и јавне, медијске и политичке кампање, која се граничи са правим линчем, којој је поново изложен чувени писац, због његових ставова о улози Србије и Срба у југословенском грађанском рату.

У заједничком саопштењу, Лефлерова и Лефебр истичу да више не желе да буду у жирију који је град именовао као независно тело, а потом га политички дезавуисао. Остају, међутим, чврсто при донетој одлуци, упркос „хистеричној кампањи”, да је Хандке, један од најзначајнијих савремених писаца, својим „животним програмом који је постао и закон његовог стваралаштва”, и правом да „друкчије мисли и пише”, у односу на формирана политичка и медијска становишта кад је реч о распаду Југославије, заслужио Хајнеову награду.

Хистерична кампања која се откад је саопштена вест о награди опет против њега води, за ово двоје угледних интелектуалаца је управо доказ колико је Хандке заслужио ту награду.

У одбрану Хандкеа устао је данас, у великом тексту који објављује „Зидојче цајтунг”, један од најпознатијих немачких, и европских, филмских режисера Вим Вендерс. Хандке је, иначе, био заједно са Вендерсом коаутор сценарија за његов знаменити филм „Небо над Берлином”. На Хандкеа су се обрушили, констатује Вендерс, и они који нису прочитали ниједан његов редак и који су своје мишљење о њему формирали на основу гласина и хистеричних кампања.

Упозоравајући да Хандке није ни „фашиста”, ни „левичар”, ни „десничар”, него једноставно Хандке, „један од највећих писаца данашњице”, и, у Хајнеовом смислу НЕКО, Вендерс се обраћа политичарима завичајног Диселдорфа констатацијом да је, ако њега питају, Хандке, више него ико, управо због његовог политичког ангажмана, заслужио ову престижну награду.

Чувени режисер, иначе, констатује да ће тек историја рећи последњу реч о стогодишњим и новим сукобима у Југославији, као и о Милошевићевој улози, и упозорава земљаке да би управо они морали да са далеко више обзира реагују на Хандкеово ангажовање на страни српског народа, упркос предрасудама. Мало којем народу су, подсећа Вендерс, после рата његови суседи и бивши непријатељи показали после рата толико добре воље, и опроштаја, као што је то било у случају Немаца.

Вендерс сведочи, спомињући да је тамо био у марту, о дубоком осећају повређености у Србији због уверења да је свет третира као „извор зла”, и наглашава да би управо Немци морали да буду ти који озбиљно узимају писца – у овом случају Хандкеа – који се против тога тако истрајно бори.

М. Стојановић

Eto vam Evropa- komunizam ili nacizam? Zabrane pisaca, politicki disidenti i oduzimanja nagrada.

Stalin is alive!

Da sebi cestitam hiljaditi post

Biljana Srbljanović

Ne znam koliko puta treba da ponovim, Milošević nije umro kao predsednik Srbije, već kao svrgnuti diktator, koj je, nakon što je odbio da prizna rezultate glasačke volje svog sopstvenog naroda, silom smaknut sa vlasti, nedugo zatim uhapšen, pa izručen medjunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu. Milošević je tako umro – kao pritvorenik, kao čovek kome je sudjeno za najteže zločine protiv čovečnosti, pa je sahranjen u Srbiji, jer je negde morao biti sahranjen, jer nije živeo dovoljno dugo da dočeka (sasvim izvesnu) presudu i jer je tako bilo najlakše. Biti prijatelj Miloševića, ne znači biti prijatelj Srbije, jer Milošević nije Srbija. On je bio tiranin i zlo moje nacije.

Njegovu sahranu organizovali su njegovi ratni drugovi, političari i novinari koji su u devedesete ušli kao obični aparačici komunističkog sistema na izdisaju, uglavnom bez ikakve lične imovine, a koji su iz ratova izasli kao dolarski milioneri, koji svoj nezakonito zaradjen novac čak i ne skrivaju. Njihova deca studiraju po švajcarskim licejima, na svetskim univerzitetima gde godina košta više od deset godišnjih plata vrhunskog lekara u Srbiji, njihove žene šopinguju po najskupljim prodavnicama najvulgarnije vrste svuda po svetu i time se hvale, Miloševićevi sahranu su organizovali novi bogataši i junaci tabloida, to je lepo društvo u koje je Handke zalutao. Sahrani su prisustvovali ostaci jednog surovog režima, ratni profiteri i huškači, ruski staljinistički generali, polusvet odgovoran za mnoga zla koje je Balkan jedva preživeo u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, a koji nisu predstavnici nikakve političke ili ideološke misli – to su jednostavno lopovi, secikese, pljačkaši leševa, šverceri cigareta, benzina, gasa, mafijaši koji su u rat gurali druge zarad svoje lične materijalne koristi
.
Sahrani nije prisustvovala porodica Milošević, oni žive raskošno u Moskvi, za njima je raspisana poternica Interpola – ne zbog ratnih zločina, nego zbog kradje, zbog ratnog profiterstva, koje se, po mnogim ozbiljnim procenama, meri milijardama evra. Handke je u pravu: Miloševićeva udovica Mira Marković nije Ledi Makbet, ona je ambiciozna provincijalka i begunac od medjunarodnog prava, koja uživa svoje pokradeno bogatstvo u prestonici Putinove Rusije, koja je svojim otetim novcem zaštićena od svakog zakona, koja se smeje u lice svome narodu.

Ne znam koliko puta treba da ponovim: ako ćemo o Srbiji i Jugoslaviji, nisu lopovi i ubice legitimni predstavnici našeg naroda, na protiv, oni su kidnapovali ime nacije, iskoristili ideju države, sakrili se iza zastave i tako skriveni, kukavički krali i ubijali godinama, ubijali Jugoslaviju i njene gradjane, sve redom, najviše iz lične finansijske koristi.

Ako ćemo o zločinima, silovanjima, masakrima (u množini, kako insistira Handke) onda nećemo leševe vrednovati prema nacionalnom identitetu, sramota je to, nije ljudski, nije čovečno, mrtav čovek je mrtav čovek, nema ništa gore od opravdanja “Oni su prvo nas, pa smo i mi njih”. Ako ćemo o Kravici, Bratuncu, Potočarima i Srebrenici, o stravičnim masakrima tokom četiri godine rata, onda da pognemo glavu i poklonimo se mrtvima, a ne da zagledamo leševe, da prebiramo po nacionalnosti i po dnk.

I ako ćemo o bosanskim izbeglicama u Srbiji, Srbiji pod Miloševićem, koja ih je - kako Handke tvrdi – dočekivala širom otvorenih ruku, to jednostavno nije tačno, Muslimani su kidnapovani u ubijani i u sred Srbije i pod komandom Miloševićeve vojske i policije, setite se samo Štrpca, kada je iz voza na redovnoj liniji, negde na sred pruge skinuto trideset ljudi muslimanske nacionalnosti, odakle im se zauvek gubi svaki trag, pa ako ćemo o tome ko je koga prvi, prvo su bili Štrpci, pa onda Kravica, prvo su nestali gradjani Srbije muslimanske nacionalnosti, na samom početku rata, a sramota me je da ovako hronološli redjam ubistva i zločine, sramota me je tog kalendara, imam utisak da relativizujem nasilne smrti, da uvodim neki red u taj stravičan nered, neću da pristanem na to!

Ako ćemo još o izbeglicama, mnogi Srbi iz Bosne, bežeći pred ratom u Miloševićevu Srbiju, u njoj utočište nikada nisu našli, Miloševićeva vojna policija je godinama pravila surove racije, legitimisala ljude “sumnjivog” akcenta i ukoliko bi utvrdila da su poreklom iz Bosne, odmah i na silu mobilisala, po kratkom postupku naoružavala i vraćala na front, vraćala onamo odakle su pobegli, slala ljude u sigurnu smrt ili da sigurno postanu ubice.
Miloševićeva Srbija je puštala izbeglice da žive ko psi, po kolektivnim centrima za koje nije bilo struje, jer se srpska struja trošila na grejanje bazena u porodičnoj kući Miloševićevog sina, na light-show u njegovoj diskoteci, najvećoj na Balkanu, na održavanje Bambilenda, zabavnog parka za Miloševiće, napravljenog po uzoru na Diznilend. Banalizujem, ali ne previše, samo redjam stvari bukvalno, da se konačno razumeju, da razumeju i oni zbunjeni, zapetljani pred novijom istorijom Balkana, da shvate šta je bio čovek, na čiju sahranu se nikako ne može ići.

U Srbiji, otići nekome na sahranu, nije obična stvar. Na sahranu se ne ide kao turista i radoznalac, na sahranu se ide iz najdubljeg poštovanja prema mrtvom čoveku, ne može se doći nekome na sahranu, samo “da se vidi” ili “da se oslušne”, ne može se doći iz intelektualnog snobizma. To Handke nije znao, jer Handke u stvari ne razume Srbiju, ne zna jezik, ne zna običaje, ne zna njenu stvarnost, ne zna šta za nas znači živeti žigosan zločinima vršenim u tvoje ime, ne zna šta znači boriti se sa sramotom, plivati izmedju osećanja ljubavi prema sopstvenoj naciji i krivice od koje se ne beži. Handkeov dolazak na sahranu u Srbiji glasno podržavaju samo preživeli ratni huškači, oni koji smatraju da se on hrabro bori da dokaže da Srbi nisu činili zločine. Njime se diče oni koji njegovu literatru ne poznaju, koji ni ne znaju ko je on, i baš ih briga za to. Za Handkeovo prisustvo na Miloševićevo sahrani, Srbi su saznali iz stranih medija, jer ovi domaći, koji su taj cirkus pratili, nisu ni primetili da je on bio tu.

A Handkeovu literaturu u Srbiji vole oni koji bi sa zločinima da se obračunaju, da nauče svoju decu pravoj istoriji, oni koji bi da se sa sobom suoče, da se suoče sa sramotom i teretom na savesti.

Dosta više priče o prijateljima Miloševića kao prijateljima Srbije. Po stoti put kažem, ponavljaću dok ne poludim, Milošević nije Srbija, a pogotovo nije Jugoslavija. Naprotiv, on je jedan od onih koji su Jugoslaviju ubili. On je jedan od nekolicine najodgovornijih, koji su Jugoslaviju masakrirali. Milošević nije Srbija, nije to ni metaforično, ni bukvalno. On je mrlja na savesti moje zemlje, prljavština koja će to zauvek ostati.

I opet te ne vidim... Sta je to sa mojim kompom

opasno dobar text srbljanovicke...nazalost,neki njenu potrebu da kaze to sto kaze ce uvek pogresno shvatati...problem je njihov,i hebiga,tu nema mnogo pomoci protiv nauchenih predrasuda...
handke je ustao protiv besmislene masovne satanizacije svih pripadnika jednog naroda,tokom sukoba,stvari koja je besmisleno odvija u mas-medijima,javnosti,zeljnih loshih dogadjaja i jednostavnog lepljenja etiketa..kao i protiv politike crno-belog kaznjavanja...u neke stvari je mozda,jednostavno bio nedovoljno upucen. pinter, je slicno govorio,ali istovremeno govoreci da je milosevic tiranin...
ono sto je najbolesnije je banalizovanje chitave ove priche,oko nekih intelektualaca koji su "stali u odbranu" srba,vezno za proslu deceniju

Alekasandar2:

I opet te ne vidim... Sta je to sa mojim kompom

Kliknite za proširenje...

Не брини, немаш шта да видиш осим празних речи блиске рођаке Радована Караџића која мора да отплати свој скутер који возика по Паризу пишући
памфлет-"драме" против Срба.

Ribe na skuteru...
Tako passe...