Активности ван школе

Нисам знала како да насловим, да буде кратко а да буде јасно на шта се мисли.

Наиме, да ли сте се као деца бавили неком ваншколском активношћу? Колико сте били истрајни у томе? Какав је био однос ваших родитеља према томе? Да ли су вас форсирали, подржавали, одвраћали.....?

Зашто ми је то важно?
Моји родитељи (обоје педагози) имали су приступ да децу не треба превише форсирати. Нису били нарочито амбициозни као други родитељи који су своју децу слали на тенис, енглески, плес, музичку школу и карате....
Чак су мало отишли у другу крајност. Наиме, кад год бих се заинтересовала за неки спорт (или за музичку школу) брзо бих се заситила чим бих наишле прве тешкоће... То је ваљда нормално за дечији узраст. Тако сам похаћала музичку школу годину дана, пливање пар тренинга, тенис пар тренинга, гимнастику годину дана....Ни у чему нисам истрајала и данас ми је криво због тога. Са садашње тачке гледишта мислим да би било боље да су ме мало пристиснули кад су наилазиле кризе, него што су ми сваки пут попуштали да сама одлучујем да ли ћу наставити да се бавим том активношћу или не.

Сада сам као родитељ у сличној ситуацији. Не знам да ли да истрајем, да понекад чак применим и ултиматум или одлучан захтев, или да попустим пред дететовим повлачењем од обавеза и тешкоћа. (Подршку јој пружам свакако!)

Млађа је почела да тренира пливање. Била је одушевљена, много пара смо дали на опрему, водила сам је сваки дан на базен...Уживала је и била поносна на своје почетне успехе...
Али онда, после једно пола године, дошли су тежи и дужи тренинзи и она је почела да одустаје. Нисам хтела да дете на силу терам да ради нешто што јој се не допада, па сам је исписала са пливања.

Старија је одувек хтела да се бави музиком, она живи музику, стално пева и сва је окупирана њоме. Имала је неколико самосталних наступа, успешна је у томе..Сада завршава први разред музичке школе. Међутим, ближи се испит када треба мало више вежбати инструмент, и она почиње постепено да кука, да са мрзовољом вежба...и свирање више није задовољство, тачније ВЕЖБАЊЕ јој није задовољство, постало је мора!
Више пута сам јој ставила до знања да је ја не терам да свира, да може да одустане када процени да више не жели....али бојим се да не одем у крајност као моји родитељи...
Не желим да је научим да са повлачи пред сваком тешкоћом или непријатном обавезом, него да се избори и савлада је, али с друге стране не бих да вршим притисак и да тиме нанесем више штете него користи.


Како ви решавате сличне ''кризице'' у бављењу неком ваннаставном активношћу?

Уф...ал је дугачкооооо.....

Kada moj sin poklekne u svojim aktivnostima koje je sam izabrao, pruzim mu podrsku, ako to ne upali, forsiram ga da istraje bez obzira koliko se bunio, ali ne duze od desetak dana. Mislim da toliko moze da traje njegova kriza.
Ako potraje duze od toga, i ja stvarno shvatim da on ne zeli da se bavi nekom od aktivnosti, podrzim ga u napustanju s tim da razgovaramo o tome da na to vise nema povratka. Ako mu imalo znaci , desi se da nastavi, ali ako kaze da ne zeli stvarno onda je tu kraj i o tome vise ne diskutujemo. I on ima pravo na izbor.

Колико година има твој син?

Шта радиш кад се буни и негодује у тим ''кризама''?

Tu treba oprezno koračati. Deca su kao topao vosak i klizav teren roditeljskih očekivanja i sopstvenih malih snova u grubim rukama nastupajućih iskustava. Neću ulaziti u pojedinosti i previše u lično iskustvo, ali onda kada sam ja želela da idem u muzičku, da se okupiram sa hiljadu obaveza kako bih radila na sebi i bila van kuće što dalje, onda je to sve smatrano za glupo i trivijalno. Važno je da dete zna šta roditelj zbilja misli i oseća, očekivanja su ta koja su loša. Posle su forsiranja uzaludna. Time dete postaje i suviše introspektivno i radi na svojoj pritajenoj, usamljenoj izgradnji. Kajanje je gadna stvar kada postanemo svesni svojih želja. Želeti nije lako, istrajati se može ako postoji želja. Ono što je bitno jeste jedan kvalitetan razgovor sa detetom bez prebacivanja, natezanja i primoravanja. Samo zdrav pristup. Jeste, mala sam i balava sad, ali nikad nije kasno izaći na kraj puta koji se ne vidi zbog izmaglice tuđih očekivanja.

s tim se srecem stalno...imam puno ucenika klavira i deca stalno prolaze kroz krize, nece da vezbaju a roditelji skupo placaju te casove...
kod talentovane dece se bacim na ubedjivanje i to pomogne...mislim da je bitno da se proceni da li dete zaista ima odredjeni talenat i u tom slucaju mislim da ga treba pritegnuti...jer talenat je redak i prosto je steta odustati...
vezbanje ume da bude dosadno jer tu stvarno ima stvari koje su dosadne same po sebi - tehnicke vezbe koje zahtevaju puno ponavljanja su monotone i nemuzikalne ali potrebne...
ja priznam detetu koje se buni da to jeste dosadno ali mu i objasnim zasto to mora da radi...
znaci, ne prisila nego logicno objasnjenje...
mislim da kod pametne dece pali kad im se razlozi problem bez negiranja njihovog stava..
kod dece koja nemaju mnogo talenta (znaci, ne glupa deca nego prosto bez te specificne sposobnosti) mora da se ustanovi cilj - recimo vezbanje odgovornosti, strpljenja i zavrsavanja odredjenog zadatka...u tu svrhu, sviranje je odlicno...
tu se onda postavljaju drugaciji zadaci i drugacije se pristupa nego detetu sa ociglednim talentom...tu cesto postavljam ultimatume, prilicno sam ostra i insistiram da mi se uradi sta zadam bez obzira na to bilo to dosadno ili ne..
princip koji tu pali je Moras i tacka, ne interesuje me nista drugo...s druge strane, trudim se da se ostvare najbolje sto mogu u okviru svojih mogucnosti...

po meni, bitno je da ih pustis da vidis imaju li talenta, afiniteta, da li to vole i onda na osnovu toga odlucis sta ces dalje...
ako imaju talenta, ipak ti njih pritegni jer znam da si cool mama koja nece muciti svoju decu i da to pritezanje nece mnogo da boli...
ako nemaju, sigurno je da bar nesto moze da se dobije...bazicno obrazovanje iz oblasti recimo ili ono sto sam pisala o vezbanju karaktera...
ko sto vidis, ja sam za pritezanje a ako bas krenu mnogo da se bune, onda yebiga

btw, mene nisu pritezali a takodje sam imala krize oko sviranja kad sam bila u nizoj...a tu je presudila profesorka klavira koja me je bas pritegla ali onako prijateljski..tacno se i secam razgovora...nije bilo ultimatuma, pretnji...pricala je sa mnom ko sa odraslom osobom i rekla mi je da nece tako lako da odustane...da se sad ne bih samohvalila, stacu sa pricom...
hocu da kazem da da me ona nije pritegla, meni to sad ne bi bila profesija...

PS al ces da se usrecis sa detetom muzicarom

Moj sin ima 11 godina. Kad dodje do takve krize pokusam da mu objasnim da je to mozda samo trenutno i to uglavnom ne prihvati, onda prelazim na ono "mora i tacka". S tim da to "mora" i on i ja znamo koliko ce da traje. Dakle, dam mu rok od 10 dana. Ako i dalje zadrzi svoje misljenje, postujem to, a ponekad se desi da ga promeni.
Ide u Dramsku radionicu, ali to nije ono kad deca nesto glume i keze se. To je priprema za upis na akademiju i on je u grupi od sestoro. Svi su srednjoskolci i on je sasvim slucajno tu upao. Po dva sata ponavljaju tekst od pet recenica, rade cudne govorne vezbe, vezbe disanja, istezanja, vriste, placu i smeju se na silu. Sve u svemu, dosadno i za gledati, a kamoli za ponavljati tri puta nedeljno po dva sata. I to traje vise od dve godine i cini se da nema smisla. Onda u skoli dobije neki tekstic za priredbu i zaprepasti sve. Tada i on i mi shvatimo da smisao postoji. Potrebno im je povremeno pokazati koji je smisao svega toga, da budu malo veliki i jedinstveni, to je pokretac.
Inace, mislim da je talenat osnova koja cini 10 posto, ostalih 90 posto je cist rad i volja. Cesto su mnoga "netalentovana " deca koja su imala podrsku , volju i dobre uslove postizala bolje rezultate od onih talentovanih a lenjih.

Tema je odlicna!
Kao da si pisala moja razmisljanja.
Mene moji roditelji nisu forsirali, tako da potpuno razumem tvoja razmisljanja.
Onda kad pogledam sa druge strane, nema sporta i aktivnosti koju nisam probala, pa je onda bilo lako u zivotu. Sta god da se pomene, hocemo tenis, stoni tenis, basket, skijanje, klizanje...uvek mi je sve odgovaralo i lako sam se prilagodjavala. Ali...Mozda su trebali da me malo pritegnu
Ali jedino mi nije jasno kako se to priteze. Meni svi zameraju vec sada da preterujem sa pitanjima koja upucujem mom detetu, i sa zeljom da ona razmislja i donosi zakljucke.
Mozda su nasi roditelji bili u pravu, jer kad te niko ne sputava u tvojim odlukama, verovatno i rastes u svesno bice koje se lako nosi sa problemima i uvek bira ono sto ono hoce, bez nametanja sa strane.

Za Anakin:
Kako da ja prepoznam da li je moje dete talentovanao npr. za muziku kad ja nemam ni s od sluha, a recimo da profesor nije bas najbolji pedagog (kao tvoj) pa ja moram da budem ta koja motivisem? Isto se odnosi i na bilo koju aktivnost.

Nista nisam pomogla, ali me bas zanimaju odgovori.

Ni mene nije niko pritezao...i isto sam svasta nesto probala ali nista nisam "izgurala"
I zao mi je zbog toga i zbog toga i pokusavam da pritezem sina.
Imam srecu da je on pravi mali sportista i da voli da trenira.
Ide na taekwondo (1.god.) i na plivanje (skoro 2 god.). I naravno da mu se svaki put ne ide...ali...u tim momentima je: "idemo, vidjeces da kad dodjes tamo da ce ti biti super" ili: "idemo. tacka."
I na kraju mu opet bude super.
Mislim da par puta nisam uskocila dosad bi on odustao...
Ipak treba da ih bodrimo, podrzavamo, obecavamo (i ispunimo obecanja) sve u smislu da prebrode krizu.
Kasnije ce nam biti zahvalni.

(cudi me, Hellen, da si ti postavila ovakvu temu...meni se uvjek cini da ti svemu znas naci lijeka )

marge je predlozila nesto sa cim se slazem...rok
ali 10 dana mi se cini malo...npr 3 meseca.kazes "ok,sad ces da uvezbas to sto je na programu,i sasvim normalno ces pratiti treninge i za 3 meseca kad to budes savladala ces odluciti da li zaista zelis da batalis jer ne zelim da ostavis nesto sto volis samo zbog jedne savladive prepreke"
ako je detetu zaista dosta ono ce i za 3 meseca zeleti da napusti aktivnost

To je nesto sto "zameram" svojim roditeljima. Sestra i ja smo isle na neke aktivnosti koje su s odrzavale u Osnovnoj skoli , al ako je trebalo nastaviti sa odlascima u grad,naravno bile smo klinke da bismo same isle, mog tatu je mrzelo da nas vozi svako drugo, trece vece. Mama je vec imala dosta obaveza i dr. Nisam tip za sport, al jako sam volela ples, igru, i dan danas mi je zao sto nisam od malih nogu pohadjala casove ...Moja ljubav su latinoamericke igre, naravno ne znam da ih igram al obozavam da gledam mlad par, u lepim kostimima, zgodni kako se vrte po podijumu...Da, nisu ulagali nista specijalno u nas, bas tuzno...

uh ne kukaj ni moji nisu u mene sem sto su me upisala u biblioteku i mamu nije mrzelo da mi svaki drugi dan uzima knjige
inace ne znam da l su uopste znali na koje sam sve sekcije isla!
komunizam baki nije bilo vazno sta zelis nego da si koristan

Hellen:

Наиме, да ли сте се као деца бавили неком ваншколском активношћу? Колико сте били истрајни у томе? Какав је био однос ваших родитеља према томе? Да ли су вас форсирали, подржавали, одвраћали.....?

Kliknite za proširenje...

Da.
Pre škole... plivanje jedno godinu dana... tad sam naučila da plivam
Balet, dve godine.
Gluma, 3 ili 4 godine.
Engleski jezik 6 godina.
(ne računam 3x4 godine sekcija po školi i hor 5 godina)

Moji roditelji me nikada nisu terali ni na šta, ali su me vodali da vidim šta sve ima... I hvala im na tome.
Sećam se kad su me odabrali neki treneri da treniram košarku... odem ja na trening, a tamo sve neke grube devojčice koje te udaraju. Vratim se kući i kažem: Ja se tamo ne vraćam.
Ali, kada mi je bila frka (pred ispite, ili pred javni nastup kod glume) oni su umeli da me nekako... eh, kako to da objasnim... nekako PAMETNO UMIRE pričom i ponašanjem tih dana.
I da ja promenim odnos prema frci, pa trenutni otpor koji se neminovno tu i tamo javi nestane.

Ti sigurno najbolje poznaješ svoju decu. Osetićeš šta je uzmicanje pred preprekom, a šta pravo zasićenje aktivnošću. :-D :-D :-D

Ja sam moje pustila da sami odrede kako ce utrositi svoje slobodno vreme.Doduse ovde nije bilo nekog velikog izbora ali sam se potrudila da im ukazem sve mogucnosti.Podrzavala sam ih u njihovom izboru i pustila da oni sami odrede stoce to biti i koliko ce trajati.Kad su bili mali moja zelja je bila da zavole i nauce plivanje jer mislim da je to jedan od sportova koji najbolje oblikuje telo.Tako mene nije mrzelo da svaki lep dan u sezoni se przim na bazenu dok oni nisu postali delfini.Kasnije ja nisam isla nikako a oni su to zadrzali jer vole.Vodila sam ih na fudbalske utakmice,jednog to savrseno ne interesuje i odusto je i od gledanja a ovaj drugi trenira i sad kao i kosarku.Na karateu su dosli do plavog pojasa i posle batalili.Pustim ih da svastare jer od svega toga ostane nesto dobro sto ih izgradjuje a oni sami kroz sve to traze sebe i zadrze ili se vracaju onome sto vole.

Nemam klince, mogu da pisem o svom detinjstvu. I mene su roditelji vodili na sve i svasta (francuska skolica, muzika, plivanje, crtanje itd.) i ja sam svaki put odustala kada je postalo tesko, to jest ozbiljno, kada se tome trebalo posvetiti. Roditelji me nisu pritiskali. Mislim da je trebalo malo (naravno, nisu fanatici) da me pritegnu - imala bih vise zavrsenih akcija za sobom. Ja jesam iskoristila slobodno vreme na lep nacin (kvalitetnim blejanjem) ali mislim da bih danas bila efektivnija da sam od malena naucila da ponekad i zaboravim na svoje zadovoljstvo, da se malo mucim i kasnije uzivam u tome sto sam postigla/zavrsila, savladala prepreku. Ja sada uglavnom ugadjam sebi - nemam taj cip da se takmicim sa sobom. Mislim da to nije dovoljno.

Ух, хвала вам много...мало је лакше кад чујеш да и други имају сличне проблеме...мада није то неки не знам какав проблем, али ме ипак често доводи у дилему. (Ето, и свезнајућу Хелен! )

Што се тиче старије, она воли певање и цео живот нон-стоп пева. Певала је на неколико дечијих фестивала као солиста, на бини је као да се родила са микрофоном и одувек је говорила да ће бити ''певалица'' кад порасте (Ако ништа друго не гине јој Ибарска магистрала.. )..
Међутим у нижој музичкој не постоји соло певање па сам је уписала на гитару... Воли она и гитару, али не знам да ли има неки посебан таленат за тај инструмент. У сваком случају мени нису битни успеси, волела бих да заврши бар нижу музичку кад јој је музика већ толико у крви. Штета би било да одустане.

За сада требало би да вежба инструмент пола сата дневно...значи то и није нека велика обавеза. Некад јој је то сасвим ОК, али нееекад.....:-x
Понекад се мало дури и негодује, али онда узме и вежба сасвим лепо и са ентузијазмом.
Понекад почне да плаааче, да кука зашто она мора да вежба док се млађа играа и како јој је тешко.....
Некад причамо лепо, говорим јој како се све учи вежбањем и како ће тек после видети резултате (кад свира на интерном часу или на некој приредби то јако воли)...
Питала сам је да ли би волела да њој препустим организацију времена за вежбање, значи да она сама одлучује кад ће и колико вежбати...али она каже да не жели, да јој је боље да је ја подсећам јер ће она заборавити. (Иначе, има 9 година и могу да разумем потребу да побегне од одговорности.)
Понекад кад почне да се кези и ја се изнервирам, па јој кажем да слободно каже ако неће више да свира, да ћу продати гитару и да ће бити мирна (знам да тада бес говори из мене, ал ******)...
Понекад подвикнем: ''МОРА!''
Ал некако нисам још пронашла најбољи модел.
Мало сам растрзана између тога да не удавим дете нечим ако оно то не жели и страха да не подржавам њену потребу да побегне од одговорности и обавеза!

Tuzno je kada igra, zabava i zadovoljstvo preraste u nesto drugo..nema sumnje .Medjutim, nema ni uspeha i rezultata bez odricanja, rada i teskih trenutaka. Vecita dilema...

Bitno je dobro proceniti dete, biti dobar pedagog i psiholog i videti da li dete to zaista zeli...i da li dete to moze da "podnese".

Ja, Hellen, u tebe uopste ne sumnjam...

pa sta da ti kazem pregurala sam celu muzichku shkolu i de sam sad
josh malo da sepohvalim nisam odavno
ma sve ti ima dobro i loshe !...sta je uopste dobro a sta lose...

Petka:

Za Anakin:
Kako da ja prepoznam da li je moje dete talentovanao npr. za muziku kad ja nemam ni s od sluha, a recimo da profesor nije bas najbolji pedagog (kao tvoj) pa ja moram da budem ta koja motivisem? Isto se odnosi i na bilo koju aktivnost.
.

Kliknite za proširenje...

dobar profesor je kljucan i uopste nemoj da se stidis da trazis kucane biografije svih profesora u skoli (sta su zavrsili, gde, da li su imali javne nastupe, da li sad nastupaju...)
ja sam vidjala po nizim skolama profesore koji nisu zavrsili akademiju i koji nikad nisu svirali javno i sumnjam da su ti ljudi kompetentni za profesora muzike...surovo zvuci, ali ti za tvoje dete stvarno treba da odaberes nekog ko zna sta radi i ko se nije zaposlio u nizoj jer nije znao sta ce sa sobom...

ja procenjujem sposobnost na osnovu par stvari (mada uvek zamuvam test tako da dete ne provali da je testirano i ne utronja se) - sluh, motorika, inteligencija, muzikalnost i memorija.
znaci, ovih pet stvari su po meni presudne za sviranje i svaka moze biti prisutna u vecoj ili manjoj meri ali mora da postoje da bi se dete kvalifikovalo kao sposobno.

i mislim da samo strucnjak moze da proceni sposobnost za odredjenu oblast...

Dok su moji bili u opustenom fazonu, mene su profesori teglili i razvlacili na sve strane: matis, fizika, srpski, likovno, muzicko. Uzas, nosim posledice i dan danas.
Najgora je bila ova iz muzickog: hor, mandolina i orkestar, onda me terala da mi drzi casove klavira, pa upisi trubu, pa kad upisah, onda kao "ma ne moj da ides, daleko"!
Primarni talenat na koji se racunalo kod mene su bili matis i fizika sve do druge godine srednje, mislim...strasno!
Blago onoj deci koja su dobra u jednoj stvari. :-)
Ebes svestranost, ako vec nisi Leonardo!

a sta tu ima strasno?

anakin:

a sta tu ima strasno?

Kliknite za proširenje...

nema nista strasno, ali moze da bude opterecenje. i mene su uvek terali na neka takmicenja (profesori, ne roditelji - oni su se bavili svojim ludilom), te fizika, te hemija, matematika, jezici...i sve u fazonu "ma sta je to za tebe". a mene prosto nije nista od tog dovoljno zanimalo da posvetim toliko vremena jednoj stvari, vec sam volela da se bavim svacim pomalo i nicim previse. Kad se usredsredis samo na jedno, onda neminovno zapostavis sve ostalo...

Volela bih da mi se dete bavi nekim sportom ili plesom, pre svega iz zdravstvenih razloga. Ali je nikad necu terati ako vidim da joj se nesto ne svidja. Dovoljno sam zivaca izgubila terajuci je da jede, i usput shvatila da je tvrdoglava kao mazga, tako da nece biti mnogo vajde od ubedjivanja oko plivanja ili baleta...

hanibaI77:

komunizam baki nije bilo vazno sta zelis nego da si koristan

Kliknite za proširenje...

ovo mi pre zvuci kao kapitalizam tj danashnje vreme

da nisi ti helen u nekom fazonu odustajanja...