- Poruka
- 464
P.Lukovic
Ne treba se, bez zajebavanja, odreći mogućnosti da Malecka ali kurčevita Srbija Crnogorcima uvede vize, na granici izgradi najveći zid na svetu, zabrani građanima da idu na crnogorsko (nekad: naše) more... sve je moguće pod vlašću dr. Koštunice kojeg tek bude iz duboke nesvesti, objašnjavajući mu pantomimom da je Crna Gora otišla i da je Srbija završila u pizdi lepoj materini, tamo gde joj jeste mesto.
Konačno sama, bez ikog svog – ni prijatelja, ni saveznika – Srbija je već 48 sati najtužnija država sveta: pokliči građana koji se, tobož, raduju što je Crna Gora otišla istovetni su reakciji ljubomornog dečka kojeg je devojka napustila i koja je, samim tim, postala *****; u Srbiji je radovanje zbog obostrane nezavisnosti refleks iz očaja, poslednji čin odbrane od istine da Koštuničina Srbija ne može da ubedi ni Crnogorce da je ona bratska varijanta, a kamoli da ubedi Srbe da se Srbima veruje.
Kako nada umire poslednja, Koštunica i njegovi ministri još veruju u moguće čudo: da se rezultati referenduma proglase nevažećim ili, još bolje, da se ponište svi oni glasovi za nezavisnost Crne Gore jer je to protivprirodni blud – Srbin protiv Srbina. Tek kad se proglase konačni rezultati, kad Evropa sve to prizna, tek kad Predrag Bulatović kaže da je gotovo... postoji mogućnost da Srbija – do kraja ove ili iduće godine ili decenije – prizna nezavisnu Crnu Goru, nema razloga Srbija da hrli, žuri, srlja ili neformalno priznaje, Srbija je uvek držala do forme, njoj je SAO-forma uvek bila pravni okvir za još šarmantniji masakr, Srbija je, bre, dostojanstvena, ponosna, uvređena, povređena, usamljena, ali sposobna da vam uvek škorpionski **** mater ako zatreba.
Važno je da naše građane ubedimo da nezavisnost Crne Gore nije konačna i da, dok mi to ne potvrdimo, njihova nezavisnost ne znači ama baš ništa. Kao da je sve ovo pisao Matija Bećković koji u ponedeljak ujutru "nije mogao da veruje" da mu "kidnapuju Crnu Goru", baš u času kad se Vojislav Koštunica spremao da nestane – jer je otkrio, iz ovdašnjih medija, da su u Crnoj Gori pobedili "Albanci" i "Bošnjaci" koji su se usudili da glasaju za nezavisnost i time poništili "autentične srpske glasove".
Priča o tome kako su Albanci u Crnoj Gori pobednici ovih izbora – klasičan je srpski fašistički alibi koji ne može da podnese buduću matematičku jednačinu da Srbin s Kosova i Albanac iz Metohije imaju jednako pravo na glas. Ali, kako se logika povukla iz javnog života Srbije, sve jeste moguće: sem činjenice da se Vojislav Koštunica negde pojavi i čestita Crnogorcima.
Ne treba se, bez zajebavanja, odreći mogućnosti da Malecka ali kurčevita Srbija Crnogorcima uvede vize, na granici izgradi najveći zid na svetu, zabrani građanima da idu na crnogorsko (nekad: naše) more... sve je moguće pod vlašću dr. Koštunice kojeg tek bude iz duboke nesvesti, objašnjavajući mu pantomimom da je Crna Gora otišla i da je Srbija završila u pizdi lepoj materini, tamo gde joj jeste mesto.
Konačno sama, bez ikog svog – ni prijatelja, ni saveznika – Srbija je već 48 sati najtužnija država sveta: pokliči građana koji se, tobož, raduju što je Crna Gora otišla istovetni su reakciji ljubomornog dečka kojeg je devojka napustila i koja je, samim tim, postala *****; u Srbiji je radovanje zbog obostrane nezavisnosti refleks iz očaja, poslednji čin odbrane od istine da Koštuničina Srbija ne može da ubedi ni Crnogorce da je ona bratska varijanta, a kamoli da ubedi Srbe da se Srbima veruje.
Kako nada umire poslednja, Koštunica i njegovi ministri još veruju u moguće čudo: da se rezultati referenduma proglase nevažećim ili, još bolje, da se ponište svi oni glasovi za nezavisnost Crne Gore jer je to protivprirodni blud – Srbin protiv Srbina. Tek kad se proglase konačni rezultati, kad Evropa sve to prizna, tek kad Predrag Bulatović kaže da je gotovo... postoji mogućnost da Srbija – do kraja ove ili iduće godine ili decenije – prizna nezavisnu Crnu Goru, nema razloga Srbija da hrli, žuri, srlja ili neformalno priznaje, Srbija je uvek držala do forme, njoj je SAO-forma uvek bila pravni okvir za još šarmantniji masakr, Srbija je, bre, dostojanstvena, ponosna, uvređena, povređena, usamljena, ali sposobna da vam uvek škorpionski **** mater ako zatreba.
Važno je da naše građane ubedimo da nezavisnost Crne Gore nije konačna i da, dok mi to ne potvrdimo, njihova nezavisnost ne znači ama baš ništa. Kao da je sve ovo pisao Matija Bećković koji u ponedeljak ujutru "nije mogao da veruje" da mu "kidnapuju Crnu Goru", baš u času kad se Vojislav Koštunica spremao da nestane – jer je otkrio, iz ovdašnjih medija, da su u Crnoj Gori pobedili "Albanci" i "Bošnjaci" koji su se usudili da glasaju za nezavisnost i time poništili "autentične srpske glasove".
Priča o tome kako su Albanci u Crnoj Gori pobednici ovih izbora – klasičan je srpski fašistički alibi koji ne može da podnese buduću matematičku jednačinu da Srbin s Kosova i Albanac iz Metohije imaju jednako pravo na glas. Ali, kako se logika povukla iz javnog života Srbije, sve jeste moguće: sem činjenice da se Vojislav Koštunica negde pojavi i čestita Crnogorcima.
