Svevlad
Zainteresovan član
- Poruka
- 473
Vuk je starosrbski, predhrišćanski, plemenski totem, koji je razvitkom religijske misli postao Dabog, a potom i Sv. Sava. Naš narod, kao i svi drugi, prima i usvaja mnoge norme drugih susednih naroda, ali ipak čuva i svoja prastara verovanja, tvrdoglavo ih ceni i brani, čak i ne znajući koliko im se poreklo gubi u tami iskona. Tako je i sa sećanjem na vuka. Vuk, kao i zmaj, kod nas igraju veliku pozitivnu ulogu, koju čak ni hrišćanski misionari uz vekove truda, nisu uspeli potpunosti da izbrišu.
Ovde su neki izvodi iz knjiga dr Čajkanovića, jednog od naših najboljih stručnjaka za mitologiju:
(V. Čajkanović: Stara srpska religija i mitologija, Sabrana dela, SKZ, Bg, 1994, str. 68-71.):
"Između vuka i našega naroda postoje izvesne veze; naš narod – i to ne u figurativnom govoru, nego u verovanjima i religijskoj praksi – identifikuje se sa vukom. Kad se rodi muško dete za koje se sumnja da je izloženo urocima, iziđe babica na vrata pa objavi: "Rodi vučica vuka celome svetu na znanje, a vučiću na zdravlje!"
"Srbin se često naziva vukom, npr. u poslovici "Oklen ti vuka vidio? Ovako reknu kad se vide iznenada osobito u tuđem mjestu." (prema Vuku Karadžiću, Poslovice)...
"U jednom srednjovekovnom dokumentu, u kojme se razni narodi upoređuju sa pojedinim životinjama, za Srbina se kaže da je vuk (C. Jireček; Staat und Gesellschaft im mittelaterlichen Serbien, Wien, 1914, 3,117). U jednoj bosanskoj uspavanci kaže se: "Nini, sine, vuče i bauče, vučica te u gori rodila" (Petranović, Pjesme).
"Srpski epski junaci rado nose kape od vučje ili medveđe kože (Filipović, Kosovski božuri), ili ćurak od njihove kože; o Božiću, uz mesojeđe, o svadbi prerušavaju se ljudi u vukove (povorke "vučara", upor...) 5. Epski junaci često imaju na mišici sliku "vučje šape" (...) 6. Za verovanje da vuk neće na čoveka iz svoga plemena upor. Vuk, Posl., 749: "Vuk na vuka (=Srbina) ni u gori neće".
"U jednoj pesmi naziva se vuk čak "hraniteljem" (Nodilo, Rd, 84, 1887, 136 id).
(V. Čajkanović: Studije iz srpske religije i folklora, Sabrana dela, SKZ, Bg, 1994)
"U Srba je, pak, rasrostranjeno i opštepoznato verovanje da vučji pastir, koji predvodi vukove, takođe hramlje na jednu nogu. Ovome vuk, najvećem od Svih vukova, prinose se žrtve, a u zimskoj sezoni proslavljaju se njegovi praznici, zvani Mratinci. O svemu tome v. moje radove "Sveti Sava i vuci" i "De feriis quibusdam in prisca Serborum religione ferinis". Ovaj je vučji pastir dobro poznat i među Bugarima ("kuculan"...) i drugim slovenskim narodima (... Vlči pastyr...) Ovaj vuk u staroj religiji Srba nije bio niko drugi do najviši bog donjeg sveta. Malo-pomalo, tokom dužeg vremenskog perioda, ovaj je bog dospeo do ljudskog oblika, pa je poštovan pod imenom Dabog. I za njega je bilo karakteristično da hramlje na jednu nogu."
"Pričali su mi da se dešavalo da vuk dođe u tor i prenoći usred stoke, pa izjutra ode ne učinivši nikakve štete. U takvim slučajevima obično kažu "zakamenio mu ih (usta) sveti Sava". Ako neko noću nabasa na nečastivoga, neka odmah reče: "Izeo te vuk!" pa će ga odmah đavo ostaviti. (...)
I pored ogromne štete koju čini vuk, on ipak uživa kod našeg naroda izvesne simpatije. Naročito je omiljen kod hajduka. Susret sa njim donosi im uvek sreću. Bilo je hajduka koji nikad u životu nisu hteli ubiti vuka. Vuk se naziva: kurjak, zvijerac, nepomenik, divina. Veruje se da bi se čovek mogao spasti od vuka ako ga pobratimi: "Pobratime, ukloni mi se s puta!" Ima vukova koji ne čine nikakvu štetu: Oni se hrane travom. Veruje se da vuk veoma voli svirku."
Tako, na primer, na Kosovu o Badnjem večeru iznosi se pred kuću postavljena sofra, na kojoj se nalaze sva badnjidanska jela, i onda se na večeru pozivaju "vuci, mečke, lisice, zajci, tvorovi, psi", sa svečanom formulom "Dođite na večeru, sve smo naredili što treba da jedete". U celom ovom spisku životinja najviše, na prvi pogled, može da nas iznenadi ona životinja koja je na čelu spiska – dakle, vuk. Otkuda da se njemu prinosi žrtva? U suprotnosti sa neprijateljskim ponašanjem vuka prema svakome i svačemu, primitivan čovek, naročito primitivan Srbin, ima prema njemu držanje koje je puno obzira i koje iznenađuje. Kada su se, u jednom našem kraju, pojavili vuci u velikoj množini, vlasti su dale seljacima otrov, ali ovi nisu hteli da ga protivu vukova upotrebe; u Bugarskoj, pre nekoliko godina, jako su se bili namnožili vuci, ali seljaci ne samo da ih nisu progonili, nego su im čak davali hrane! Kada se vuk ubije, onda se i danas sa njim vrši izmirenje na taj način što se za njega mrtvoga, za njegove mane, skupljaju darovi od kuće do kuće. Prema verovanju našeg naroda, vuk, po božjem naređenju, ima pravo na ono što zakolje; prema jednoj legendi iz Prizrena, čak je niko manji nego sveti Sava blagoslovio vukove da "vazda u plenu izbiraju najbolje ovce". Zbog toga, kaže se u narodu, ne treba se ljutiti na čobanina ako mu vuci zakolju koju ovcu, jer će šteta biti veća. Očevidno je, dakle, kod našeg naroda postojalo uverenje da on prema vuku stoji u izvesnim obavezama i da vuku pripadaju žrtve, a primeri koje smo naveli dokazuju da su takve žrtve doista prinošene i tolerisane. Na osnovu jednog ciklusa legenada koji je poznat i Srbima i drugim slovenskim narodima, izgleda da su vuku, u dalekoj prošlosti, prinšene čak i ljudske žrtve. Na Kosovu polju žrtvuje se buku, o Badnjem večeru, veliki kolač: domaćin iziđe na kućna vrata, mane tri puta kolačem, i pozove vuka na večeru. U Bosni iznosi se, takođe o Badnjem danu, "vuku večera", sastavljena od svih jela koja se na trpezi nalaze, i vuk se, opet sa svečanom formulom, poziva da na večeru dođe. (...) Posle svega jasno je da ovakvi odnosi između vuka i primitivnog Srbina, koji bi sa gledišta zdravog razuma bili neobični i neprirodni, imaju religijski karakter."
"I stari Gali zamišljali su boga donjeg sveta u vučjem ili psećem obliku: ogromno čudovište koje je u skulpturi predstavljeno kako proždire leševe mrtvih ljudi."
"Isti slučaj imamo i kod drugih evropskih naroda, naročito kod Germanaca, pa onda u severnoj Italiji i Pšaniji, i, pre svega, kodKelta. U obzir dolaze različite životinje, i divlje i domaće: vuk, medved, jarac, svinja, pas i dr. Kod Kelta pre sviju jelen."
"Da se živ Srbin može pretvoriti u vuka, to je verovanje koje je u punoj svežini do današnjeg dana sačuvano; ono je, uostalom, dokumentovano vrlo odavno: naime, još Herodot, poznati grčki istoričar iz petoga veka pre Hrista, konstatovao ga je kod Nerava (Nervi), koji su bili slovensko pleme u današnjoj Rusiji. Mnogo je, međutim, važnije verovanje da se mrtav Srbin može ili čak i mora pretvoriti u vuka; sama reč "vukodlak, koja je sinonim reči "vampir", najbolji je dokaz za to; u krajevima u kojima je Vuk Vrčević skupljao svoju građu (Boka, Crna Gora, Hercegovina) vampir se prosto naziva vukom."
(V. Čajkanović: O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji, Sabrana dela, SKZ, Bg, 1994.)
"Na izvesnu protvurečenost naići ćemo, međutim, ako uporedimo našeg Daboga sa ruskim i možda opšteslovenskim bogom istoga imena. Kod nase je Dabog, kao što smi videli, htonično božanstvo, kod Rusa i Zapadnih Slovena, međutim, za njega kažu da je solarno božanstvo, sin Svarogov."
"Dabog – da upotrebimo ovu popularnu epiklezu – stajao je na čelu našeg panteona, i bio sve do kraja paganizma naš najveći bog, summus deus. (...) Nije slučajno što su njega zamenili sveci najvećeg ranga, kakav je sveti Jovan, sveti Sava, sveti Đorđe, sveti Aranđeo, sveti Nikola."
"Dabogu je pomogla ta okolnost što je on bio nacionalni Bog, rodonačelnik celoga naroda i, kao takav, njegov najveći prijatelj i pomagač (...) ne manje i zato što je on bio najveći bog mrtvih; da se bog mrtvih razvije u najvećeg boga, to je doista čest slučaj u religijama; treba se, na primer, setiti misirskog Ozirisa, pa onda eleuzinskih božanstava kod Grka, pa onda galskog Dispatera i germanskog Vodana, najzad jermensko-iranskog boga mrtvih."
Ovde su neki izvodi iz knjiga dr Čajkanovića, jednog od naših najboljih stručnjaka za mitologiju:
(V. Čajkanović: Stara srpska religija i mitologija, Sabrana dela, SKZ, Bg, 1994, str. 68-71.):
"Između vuka i našega naroda postoje izvesne veze; naš narod – i to ne u figurativnom govoru, nego u verovanjima i religijskoj praksi – identifikuje se sa vukom. Kad se rodi muško dete za koje se sumnja da je izloženo urocima, iziđe babica na vrata pa objavi: "Rodi vučica vuka celome svetu na znanje, a vučiću na zdravlje!"
"Srbin se često naziva vukom, npr. u poslovici "Oklen ti vuka vidio? Ovako reknu kad se vide iznenada osobito u tuđem mjestu." (prema Vuku Karadžiću, Poslovice)...
"U jednom srednjovekovnom dokumentu, u kojme se razni narodi upoređuju sa pojedinim životinjama, za Srbina se kaže da je vuk (C. Jireček; Staat und Gesellschaft im mittelaterlichen Serbien, Wien, 1914, 3,117). U jednoj bosanskoj uspavanci kaže se: "Nini, sine, vuče i bauče, vučica te u gori rodila" (Petranović, Pjesme).
"Srpski epski junaci rado nose kape od vučje ili medveđe kože (Filipović, Kosovski božuri), ili ćurak od njihove kože; o Božiću, uz mesojeđe, o svadbi prerušavaju se ljudi u vukove (povorke "vučara", upor...) 5. Epski junaci često imaju na mišici sliku "vučje šape" (...) 6. Za verovanje da vuk neće na čoveka iz svoga plemena upor. Vuk, Posl., 749: "Vuk na vuka (=Srbina) ni u gori neće".
"U jednoj pesmi naziva se vuk čak "hraniteljem" (Nodilo, Rd, 84, 1887, 136 id).
(V. Čajkanović: Studije iz srpske religije i folklora, Sabrana dela, SKZ, Bg, 1994)
"U Srba je, pak, rasrostranjeno i opštepoznato verovanje da vučji pastir, koji predvodi vukove, takođe hramlje na jednu nogu. Ovome vuk, najvećem od Svih vukova, prinose se žrtve, a u zimskoj sezoni proslavljaju se njegovi praznici, zvani Mratinci. O svemu tome v. moje radove "Sveti Sava i vuci" i "De feriis quibusdam in prisca Serborum religione ferinis". Ovaj je vučji pastir dobro poznat i među Bugarima ("kuculan"...) i drugim slovenskim narodima (... Vlči pastyr...) Ovaj vuk u staroj religiji Srba nije bio niko drugi do najviši bog donjeg sveta. Malo-pomalo, tokom dužeg vremenskog perioda, ovaj je bog dospeo do ljudskog oblika, pa je poštovan pod imenom Dabog. I za njega je bilo karakteristično da hramlje na jednu nogu."
"Pričali su mi da se dešavalo da vuk dođe u tor i prenoći usred stoke, pa izjutra ode ne učinivši nikakve štete. U takvim slučajevima obično kažu "zakamenio mu ih (usta) sveti Sava". Ako neko noću nabasa na nečastivoga, neka odmah reče: "Izeo te vuk!" pa će ga odmah đavo ostaviti. (...)
I pored ogromne štete koju čini vuk, on ipak uživa kod našeg naroda izvesne simpatije. Naročito je omiljen kod hajduka. Susret sa njim donosi im uvek sreću. Bilo je hajduka koji nikad u životu nisu hteli ubiti vuka. Vuk se naziva: kurjak, zvijerac, nepomenik, divina. Veruje se da bi se čovek mogao spasti od vuka ako ga pobratimi: "Pobratime, ukloni mi se s puta!" Ima vukova koji ne čine nikakvu štetu: Oni se hrane travom. Veruje se da vuk veoma voli svirku."
Tako, na primer, na Kosovu o Badnjem večeru iznosi se pred kuću postavljena sofra, na kojoj se nalaze sva badnjidanska jela, i onda se na večeru pozivaju "vuci, mečke, lisice, zajci, tvorovi, psi", sa svečanom formulom "Dođite na večeru, sve smo naredili što treba da jedete". U celom ovom spisku životinja najviše, na prvi pogled, može da nas iznenadi ona životinja koja je na čelu spiska – dakle, vuk. Otkuda da se njemu prinosi žrtva? U suprotnosti sa neprijateljskim ponašanjem vuka prema svakome i svačemu, primitivan čovek, naročito primitivan Srbin, ima prema njemu držanje koje je puno obzira i koje iznenađuje. Kada su se, u jednom našem kraju, pojavili vuci u velikoj množini, vlasti su dale seljacima otrov, ali ovi nisu hteli da ga protivu vukova upotrebe; u Bugarskoj, pre nekoliko godina, jako su se bili namnožili vuci, ali seljaci ne samo da ih nisu progonili, nego su im čak davali hrane! Kada se vuk ubije, onda se i danas sa njim vrši izmirenje na taj način što se za njega mrtvoga, za njegove mane, skupljaju darovi od kuće do kuće. Prema verovanju našeg naroda, vuk, po božjem naređenju, ima pravo na ono što zakolje; prema jednoj legendi iz Prizrena, čak je niko manji nego sveti Sava blagoslovio vukove da "vazda u plenu izbiraju najbolje ovce". Zbog toga, kaže se u narodu, ne treba se ljutiti na čobanina ako mu vuci zakolju koju ovcu, jer će šteta biti veća. Očevidno je, dakle, kod našeg naroda postojalo uverenje da on prema vuku stoji u izvesnim obavezama i da vuku pripadaju žrtve, a primeri koje smo naveli dokazuju da su takve žrtve doista prinošene i tolerisane. Na osnovu jednog ciklusa legenada koji je poznat i Srbima i drugim slovenskim narodima, izgleda da su vuku, u dalekoj prošlosti, prinšene čak i ljudske žrtve. Na Kosovu polju žrtvuje se buku, o Badnjem večeru, veliki kolač: domaćin iziđe na kućna vrata, mane tri puta kolačem, i pozove vuka na večeru. U Bosni iznosi se, takođe o Badnjem danu, "vuku večera", sastavljena od svih jela koja se na trpezi nalaze, i vuk se, opet sa svečanom formulom, poziva da na večeru dođe. (...) Posle svega jasno je da ovakvi odnosi između vuka i primitivnog Srbina, koji bi sa gledišta zdravog razuma bili neobični i neprirodni, imaju religijski karakter."
"I stari Gali zamišljali su boga donjeg sveta u vučjem ili psećem obliku: ogromno čudovište koje je u skulpturi predstavljeno kako proždire leševe mrtvih ljudi."
"Isti slučaj imamo i kod drugih evropskih naroda, naročito kod Germanaca, pa onda u severnoj Italiji i Pšaniji, i, pre svega, kodKelta. U obzir dolaze različite životinje, i divlje i domaće: vuk, medved, jarac, svinja, pas i dr. Kod Kelta pre sviju jelen."
"Da se živ Srbin može pretvoriti u vuka, to je verovanje koje je u punoj svežini do današnjeg dana sačuvano; ono je, uostalom, dokumentovano vrlo odavno: naime, još Herodot, poznati grčki istoričar iz petoga veka pre Hrista, konstatovao ga je kod Nerava (Nervi), koji su bili slovensko pleme u današnjoj Rusiji. Mnogo je, međutim, važnije verovanje da se mrtav Srbin može ili čak i mora pretvoriti u vuka; sama reč "vukodlak, koja je sinonim reči "vampir", najbolji je dokaz za to; u krajevima u kojima je Vuk Vrčević skupljao svoju građu (Boka, Crna Gora, Hercegovina) vampir se prosto naziva vukom."
(V. Čajkanović: O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji, Sabrana dela, SKZ, Bg, 1994.)
"Na izvesnu protvurečenost naići ćemo, međutim, ako uporedimo našeg Daboga sa ruskim i možda opšteslovenskim bogom istoga imena. Kod nase je Dabog, kao što smi videli, htonično božanstvo, kod Rusa i Zapadnih Slovena, međutim, za njega kažu da je solarno božanstvo, sin Svarogov."
"Dabog – da upotrebimo ovu popularnu epiklezu – stajao je na čelu našeg panteona, i bio sve do kraja paganizma naš najveći bog, summus deus. (...) Nije slučajno što su njega zamenili sveci najvećeg ranga, kakav je sveti Jovan, sveti Sava, sveti Đorđe, sveti Aranđeo, sveti Nikola."
"Dabogu je pomogla ta okolnost što je on bio nacionalni Bog, rodonačelnik celoga naroda i, kao takav, njegov najveći prijatelj i pomagač (...) ne manje i zato što je on bio najveći bog mrtvih; da se bog mrtvih razvije u najvećeg boga, to je doista čest slučaj u religijama; treba se, na primer, setiti misirskog Ozirisa, pa onda eleuzinskih božanstava kod Grka, pa onda galskog Dispatera i germanskog Vodana, najzad jermensko-iranskog boga mrtvih."
