LJUBAVNA PORUKA SA OSTRVA LEZBOSA

- Ja znam Georgina, da ti večeras ne ideš u pozorište kao što govoriš mami i tati. Ti ideš da vodiš ljubav. Kaži mi kako to izgleda sa muškarcima?
- Ne znam.
- Lažeš! Je l' istina da njima između nogu raste mahovina i iz nje ljubičasta pečurka? I da žene kada hoće da ih vole, pojedu tu pečurku?
- Ćuti, ti si, Anđela, derište i nemaš pojma. Ni ti ni oni balavci s kojima posle škole ideš na čaj. Oni još misle da tebi između nogu raste perje. Nikakve vajde od njih. Uostalom, nisu ti u tome uopšte potrebni muškarci.
- Nego šta?
- Evo ovo je potrebno - reče Georgina, otvori svoju večernju torbicu u obliku svilenog čajnika i izvadi iz nje muški ud načinjen od ružičastog kaučuka. Njime zamaha sestri ispred nosa i prošaputa:
- Već sam dva puta samu sebe razdevičila ovim palamarom...

Odakle ti ovo?

... Od njega malo krvarim, ali je slatko. I opet ću... Ali, ti se ne razumeš u te stvari i bolje bi ti bilo da mi ušniraš korset. Zadocniću...

Takav razgovor vodile su dve sestre Šerban, jedna od osam godina i druga od petnaest, koju je sluškinja Domazeta upravo trebalo da odvede u pozorište, da je u predvorju sačeka i posle predstave vrati kući, pošto je Georgina bila veoma skupocena gospođica.
Usput, dok su se vozile ka pozorištu, sluškinja reče:

- Mogu li, gospođice Georgina, da vas nešto upitam?
- Svi večeras nešto pitaju. A ja ne volim zapitkivanja... Pitaj, ali brzo.
- Šta se dešava tamo unutra, u pozorištu, dok ja čekam napolju?
Domazeta je bila dvadesetogodišnja devojka brzih očiju i lenjih sisa, vrane kose vezane u čvor u koji je zadevala kao ukras bombonu u svilenom omotu.
- Zar ti, Domazeta, nikada nisi bila u pozorištu, mislim, nikada nisi gledala neku predstavu?
- Nisam, zaro i pitam
- E, pa pozorište ti je takva kuća u kojoj svako veče jedan isti glumac umre. Takav ponekad umre i po sto puta.
- Vi mene, gospođice Georgina, lažete! Zar je to moguće?
- Jeste, jer i pozorište svako veče umire već hiljadama godina...

... Na ovom mestu moglo bi se reći da je gospođica Georgina doista ponekad lagala. Ali, ne svoju sluškinju Domazetu, nego svoju sestru. Doduše, nije ona išla da se nađe sa nekim da bi vodila ljubav, ali je u pozorištu očekivala da nekog sretne. Gospodičić koji je sedeo do nje te večeri, imao je lepu, crnu kosu na kojoj se poznavalo kud je prošao češalj od kozjeg roga, jer se mladić pod tom kosom obilato znojio. Georgina ga nije videla prvi put, iako s njime dosada nije prozborila ni reč. Pre no što se svetlost ugasila, on se Georgini nasmešio kroz znoj i pružio joj program predstave, koji se ona nije setila da na ulazu kupi. Georgina zahvali i reče:

- Primetila sam da u pozorištu uvek imate mesto do mene, kako to?
- Jednostavno. Moj sobar uvek čeka pred prodavnicom karata, da naiđe vaša pratilja, pa on uzme kartu posle nje, uvek do vas.
- Dovoljno. Ali zašto?
- Volim baš ovo mesto u parteru.
- Ako ga volite zašto se toliko znojite? Da li se uvek toliko znojite?
- Ne, nikad. Znojim se samo u pozorištu.
- Zar glumci toliko utiču na vas?
- Ne utiču glumci.
- Nego ko? Glumice?
- Vi utičete na mene. Ali, uzgred budi rečeno, to nije znoj. To je sperma koja mi u vašoj blizini izbija na sve pore tela...

?????? :?

U al si ga upisao na kraju... moras ti neku bljuzgotinu...

Nogo Kojote a odakle ti ovo?

...
- Šta je to sperma?
- Ne znate šta je sperma? Zaita?
- Prvi put čujem tu reč. Zvuči kao latinski naziv neke bolesti.
- To je grčka reč, nije latinska.
- Otkud znate sve to?
- Ja proučavam versifikaciju.
- Opet mi nudite nešto nerazumljivo. Kako se to prevodi s latinskog?
- Versifikacija je nauka o građenju stiha.
- Tako? Zvuči učeno i veoma komplikovano. Jeste li dobar stručnjak u toj oblasti?
- Prilično dobar. Boljeg nećete lako naći. I mogu vam bez po muke objasniti celu tu stvar o spermi. Ali ne ovde. Suviše ima sveta...

U tom trenutku spušta se zavesa i na pozornici se ukazuje šetalište s redom klupa kraj mora.

... Posle prvog čina, pošto je pala zavesa i podigao se žamor u gledalištu, svetla počeše polako da se pale, a mladić koji se još uvek znojio, prošaputa Georgini:

- Ja imam jedan predlog: Posle ovog čina je odmor. Stanujem u vili preko puta pozorišta. To je ona koja ima vrt okružen gvozdenim kopljima i u vrtu crkvicu. Sigurno ste je zapazili dolazeći ovamo.
- Jesam.
- Dođite na šampanjac i smokve, pa ći vam objasniti stvar sa spermom.
- Ne mogu.
- Zašto?
- U predvorju pozorišta čeka me pratilja, da me vrati kući. Ona ista koju već poznaje vaš sobar, kako ste rekli.
- Ali, mi ćemo se vratiti u pozorište pre početka petog čina i vi ćete otići kući posle predstave sa vašom pratiljom ko što ste i došli, a ona neće primetiti, jer ćemo se iskrasti na ulaz za glumce i pre no što počne poslednji čin vratiti se istim putem natrag u pozorište i opet sesti ovde na svoja mesta...
- Opet ne mogu.
- ?
- Nisam udata.
- Kakve to veze ima sa mojim predlogom?
- Ima veze upravo s tim predlogom. Nisam udata za vas. Da sam udata za vas, ja bih pošla u vašu kuću, ali ovako ne mogu. Tako kaže mama.

- A da li nameravate da se udate za nekog drugog?
- Ne.
- E, pa onda nema nikakve prepreke. Na imanju imamo paroha, koji će otključati crkvu i venčati nas pre no što uđete u moju kuću, ko što je venčavao moje roditelje i moju bavu.
- I sve to pre petog čina?
- Da. Sve će biti gotovo pre petog čina. Hajdemo, preklinjem vas!...

...da probam da pogadjam... da nije Bukovski...Henri Miller...ili neko slican?

slatkišu...

Napolju je tišina padala kao magla. Prostirala se pola metara iznad zemlje. Kada uđoše u park vile, ugledaše ribnjak. Ležao je kao ogledalo izgubljeno u travi, i u njemu se video mesec. Bio je zelen. Izgledalo je kao da se udavio. Poput rupe u ogledalu, u ribnjaku je ležalo majušno ostrvce. Uz ribnjak je stajao parohov dom.

- Oče Grigorije, niste valjda legli! Otvorite, imamo lepu vest, biće venčanja! Oče Grigorije, otvorite, ako ste budni! Ako niste, probudite se!

Georgina je slušala ove reči s čuđenjem opažajući da jezik njenog domaćina ima rupe kao švajcarski sir. Kad bi mu nedostajala neka reč, gospodičić Kantemir, jer on se tako zvao, bez ustezanja je umetao, da zakrpi rupu, odgovarajuću francusku reč. Njegov govor izgledao je kao engleski jorgan u pačvorku sa svilenom francuskom postavom, koja se providi kroz rupe.

Georgina je, međutim, ova zapažanja morala da napusti, jer su se događaji odvijali neslućenom brzinom. Ne samo otac Grigorije, nego i stara kuvarica Milina i sobar Teodor, naočit momak, nađoše se svom domaćinu i poslodavcu na usluzi, tako da se venčanje obavi po svim propisima, upisaše ih u knjige, zabraviše crkvu i uđoše u vilu gde je pucketala vatra u ognjištu i čekao postavljen sto za jednu osobu, jer je mladi gospodin Kantemir živeo sam...

... Brzo dadadoše još jedan pribor za mladu, i pred njima se nađoše obećane smokve i čaše za penušavo vino. Pod jednom slikom s majmunima koji se mole bogu Sunca, Ra, nalazila se polica s gramofonom. Gramofon je imao zlatnu školjku i gomilu ploča sa slikom psa koji sluša.

Počeli su da igraju "Lisičji kas". Kad je došao na red "Plameni korak", Kantemirpoljubi Georginu. U ustima ona oseti njegov ogroman, rupičast jezik s ukusom šljive. Georgina tada prekide igru, zastade gledajući ga u oči i reče odlučno:

- Moram nešto da ti kažem.
- Slušam.
- Mislim da ja nisam nevina.
- Kako to misliš? Zar ne znaš da li si nevina ili nisi?
- Ne znam - uzvrati ona i dograbi svoju svilenu torbicu, i iz nje izvadi muški ud od ružičastog kaučuka.
- Mislim da sam se delimično razdevičila ovim ovde.
- Pobogu Georgina, gde si to čudo našla?
- Nije čudo, zove se P i ukrala sam ga. Moja tetka Isidora je lepotica i ja uživam da preturam po njenim stvarima i bočicama s tečnošću za pravljenje lepote. ***** sam našla
u njenoj fijoci s rubljem.
- Pa sad to nosiš i u pozorište?...

- Da. Kad god se na pozornici dešava nešto uzbudljivo, ja ga stegnem da niko ne vidi...

Na ove reči Kantemir pršte u smeh, zagrli Georginu i poče da je svlači rečima:
- Ne brini lutko ništa, sve ćemo to mi u tri koraka da sredimo.

Tad on, iz njene torbice, uze ruž i namaza joj usne, a zatim joj nakarminisa bradavice na sisama.
- Tako, sad imaš divne crvene oči, kao boginje - dodade on, a ona rasplete svoju dugu kosu
i on je povali u toj kosi kao u postelji...

- Pa to se sve ustvari desi u tren oka, kao neka eksplozija - reče posle svega Georgina - kladim se da smrt traje duže!

Ležali su na leđima i zurili u tavanicu.
- Jedna carica, ne znam koja - šaputala je Georgina - reče da je tavanica najlepši vidik. To je tačno, ali samo dok se vodi ljubav. Posle je to tužan prizor, čak iako na tavanici ima ptica i cveća kao u kokošinjcu, što je slučaj ovde, kod tebe... Mi smo mladi bračni par, zar ne?
- Da.
- Videla sam tolike parove koji stalno prave grešku do greške. Sve jednu gluplju od druge. Kako mi u braku da izbegnemo takve gluposti?

Na te reči Kantemir uzvrati:
- Uvek imaj na umu da ja, tvoj muž, nisam kriv za to što si ti žensko. I sve će biti u redu...

... Te reči Georgina nije čula, jer je već tonula u san...
Kao što je prva zaspala, prva se i probudila. Gledala ga je. Bio je ogroman, lep i nag.

Dok je spavao, dremljivi prsti su mu milili po sopstvenom telu, brzinom starom nekoliko hiljada godina. Bištao se u polusnu i olizanim noktima češao i grebao žuljeve, pokožicu mladeža i uroženog tkiva, u nekom atavističkom, instiktivnom porivu pračoveka, koji je dok spava još bliži životinji nego ženi.

Oko njegovog uda, pri dnu, bio je crveni prsten. Georgina nije mogla zaključiti, da li je taj prsten od njenog muža ili od njene krvi.
- Kantemire, Kantemire! zakasnićemo u pozorište! Možda se već svršio peti čin!
- Ni govora - reče on budeći se - sada je tek počeo treći...

On se sasvim rasani, vrati se iz praistorije u sadašnjicu i naruči da nešto pojedu.
Kada im je ponovo postavljen sto i iznet obed, Georgina poče, dok su jeli, da nepogrešivo pogađa sastav obroka, i da s detinjom radošću navodi sastojke:
- Tri jajeta, jedno prepeličje... peršun, govedina... vatra od vinovog pruća... voda morska... Sjajno... Zamisli šta sam sanjala
- Kad?
- Maločas... Ja brzo sanjam. Sanjala sam da nikako ne mogu da se udam, i da nemam dečka. A ja sam, evo i udata i imam tebe.
Ko to sanja u meni? ...

dalje Kojo
ja cekam

- Razmisli! Ili sanjaš svoje jučerašnje snove, ili si razmenila snove s nekim. Ako se setiš ko bi to mogao da bude, dovoljno je da mu se javiš telefonom i paf! (ovaj deo mi je odvratan - prim. kuc.) - sve će se vratiti u normalu.

Georgina ustade od stola, izađe u predsoblje gde je na jedno žensko sedlo bio okačen telefon. Imao je dršku od zelenog kamena, uvek hladnog. Ona sede na sedlo, izabra broj i reče u slušalicu:

- Slušaj me dobro, sestrice. Videla sam u snu onu čajdžinicu u koju ja ne idem, a ti sediš sa društvom iz škole. Pročitala sam u snu i naslov te čajdžinice "Kod plavog dima". Ja tamo nikad nisam bila, a ti jesi. Dakle, slika i ime te čajdžinice može da se pojavi samo u tvom, ne i u mom snu. I naravno da sam se setila šta to znači. Odmah da si prestala da mi šalješ svoje snove i da kradeš moje. Dosta je bilo. Prebiću te čim se vratim...

... I Georgina spusti slušalicu.

- Tako, to je sada rešeno - dodade ona i upita Kantemira: Kada ćeš mi reći nešto iz tvoje struke? Kako se ono kaže...
- Sperma?
- Ali ne, koliko vidim, više se ne znojiš kad si kraj mene. Ono drugo. Znam da je nešto na latinskom i u vezi sa stihovima.
- Versifikacija?
- Da!
- To je bar lako. Ali moraš imati malo strpljenja, jer najpre ide teorijski uvod, pa tek potom praktična nastava.
- Ako misliš da me učiš kako se sastavljaju stihovi, to ne dolazi u obzir!

- Ali ne. Odabraćemo za primer stihove već napisane pre dve i po hiljade godina, pa ćeš morati da ih ti pišeš. Napisala ih je jedna žena. Bila je lepa, živela je davno na jednom čarobnom ostrvu koje se zove Lezbos.
- Ime joj je bilo Sapfa - dopuni Georgina - vidiš da znam.
- Ona je izmislila na grčkom jeziku jednu strofu od četiri stiha. Drevni Grci su merili rastojanje između Zemlje i nebeskih tela, merili vreme i merili trajanje reči. Ovo poslednje bilo im je važno zbog građenja stihova. Isto su tako vešto gradili brodove kao i pesme.
Za osnov su uzimali pravilnu smenu dugih i kratkih slogova reči.

- Kantemare, to je suviše zamršeno. Ako nastaviš, opet ću zaspati, pa ćemo zakasniti u pozorište... Ništa te ne razumem.
- Sve ćeš shvatiti, samo budi još malo strpljiva...

... Grozdovi od dva ili tri dela reči, to jest sloga, zovu se stope. Te stope imale su svoja imena koja lepo zvuče i danas: na primer, dvodelna stopa koja ima jedan dugi udar i zatim jedan kratki, dakle naglašen pa nenaglašen slog, zvala se "trohej".

- Koja reč je trohej? Tata?
- Tačno. Hajdemo dalje. Trodelna stopa koja sadrži jedan dugi i dva kratka udara, ili jedan naglašen i dva nenaglašena sloga, nosila je naziv "daktil".
- Kantemir!
- Odlično si shvatila i nije teško... Sapfa je od tih stopa načinila čuvenu strofu koja se i danas primenjuje u pesništvu i zove po njoj...

Na ovom mestu, Georgina prekide predavanje, ustade od stola i odvede Kantemira u postelju.
- Nemamo toliko vremena za teoriju - reče ona.
- U pravu si - složi se on - praktični deo je i Sapfa ostvarivala u postelji. I tada joj Kantemir pokaza šta znači Sapfina strofa na delu: počeo je jednim dugim, jakim udarom, koji je Georgini izgledao kao da joj doseže u podgrlac, i zatim jednim kratkim, plitkim ulaskom. To je ponovio.

- To su ti dva "troheja" - reče on i nastavi s jednim dubokim, jakim ubodom i dva kratka, podsetivši je da je to "daktil".
- To je bilo lepo - prošaputa ona.
Potom uslediše opet dva "troheja", i tako je bio priveden kraju prvi stih. Sve to ponoviše još dva puta, nešto bržim ritmom, a zatim Kantemir prošaputa:
- Na kraju dolazi stih koji se zove "adonij".
Tada Georgina viknu:
- Brzo mi daj jedan "daktil"! Njih najviše volim!...

... I on izvede jedan dugi, dubok ubod, pa dva brza kratka i najzad joj zadade jedan žestok i dug ubod koji završi plitkim udarom. Tako je Bet... Georgina svršila, a tako se svršila i Sapfina strofa.

- Da li sada shvataš šta nam Sapfa poručuje u svojim stihovima?
- Da! To je jedan savet kako voditi ljubav. LJUBAVNA LEKCIJA SA OSTRVA LEZBA. Zaista deluje. Ali, te stope si ovom prilikom ispisivao ti. A kako je ona, kao ŽENA, to činila?
Na to Kantemir reče:

Ona je kao jabuka slatka
što se crveni na vrhu najviše grane...
nisu je zaboravili,
nego nisu mogli da je dokuče...

- Uostalom - dodade on - Sapfa je imala na svom ostrvu, nešto kao duhovno učilište. Njoj su dolazile, sa okolnih ostrva, devojke da se obrazuju, a potom bi se vraćale kući da se udaju. Ljubavne lekcije sa ostrva Lezba i Sapfine erotske strofe bile su njima namenjene.

Tada Kantemir pokaza Georgini kako da ga pojaše i da ona izvede koreografiju Sapfine strofe na njemu. I Georgina, čije telo je bolje pamtilo od nje same, izvede, s malim popravkama koje je unosio Kantomir, celu Sapfinu strofu. To telo nad Kantemirom, govorilo je sve jezike sveta i slatko šaputalo prastaru ljubavnu poruku:

poikilo thron athanat Aphrodita
pai dios doloploka, lissomai se
me m' asaisi med oniaisi damna
potnia thumon...

... Malo umorni, očiju okrenutih u sebe, opet su gledali u tavanicu i opet Georgina postavi jedno od neizbežnih pitanja:

- Kantemire, šta je ljubav?
- Ljubav je ono što smo maločas radili. Nešto što se svršava često, dokle god se dvoje vole. Kad prestanu da se vole, njihova ljubav prestaje da se svršava često... I Kantemir pršte u smeh. Međutim, Georgina se nije dala:

- Hoću ozbiljan odgovor. I reći ću ti kako ja mislim. Razlika između dva žene može biti veća od razlike između žene i muškarca. Od te razlike zavisi, da li će se u određenom slučaju ljubav roditi ili neće...

Ali Kantemir ove reči nije mogao da čuje, jer je zadremao, a zadremala je i Georgina. Noć se otapala nad njima, zeleni dim se dizao kroz noć, iznad Kantemirove kuće i išao preko reke, nekuda na onu stranu varoši gde su stanovali Georginini roditelji i sestra Anđela. Kada su se dva dima pomešala, Georgina se prenula s krikom:

- Hej, šta mi to radiš? pa ti si spavao u meni!? Kako to može?
- Može - uzvrati Kantemir - muškarci spavaju najčešće s uspravljenim udom. Ako su pritom u nekoj lepoj ženi, kao što je sa mnom večeras slučaj, njeno disanje dok spava, donosi im najlepše snove. Ponekad tako dožive i ejakulaciju u snu.

- Opet latinski! Prevedi mi!
- Kasnije, sad više nemamo vremena.
- Nismo valjda zadocnili!? - vrisnu Georgina, na šta Kantemir reče:
- Moramo natrag u pozorište. Tamo upravo počinje peti čin!...

... Na brzinu se obukoše i izleteše iz vile. Napolju je vladala tišina duboka kao reka Po. Gazeći kroz tu tišinu kao kroz vodu, vratiše se u pozorište. Peti čin se privodio kraju.

Kad dvorana završi s pljeskanjem i glumci se pokloniše poslednji put, Georgina i Kantemir pohitaše ka izlazu. Ali, tamo nigde ne nađoše Domazetu, mada su zabrinuto zagledali po velikom predvorju. Najzad se svet raziđe i oni ostadoše sami pod ogromnim polijelejem koji poče da se gasi. U dnu prostorije sedela je na divanu neka starica, s devojčicom od šest godina. Kada ih ugleda, ona ustade i priđe im, vodeći dete za ruku.

- Hoćemo li da krenemo kući, gospođice georgina? - upita starica.
- Ko ste vi? Gde je moja sluškinja, Domazeta?
- Zar me ne poznajete? - uzvrati starica - ja sam Domazeta. Samo je vreme učinilo svoje... A ko je gospodin sa vama?
- To je moj muž, Kantemir. Hoću da ga predstavim mami i tati, pa će i on poći s nama.
- Teško da ćete moći. Vaša gospođa mama umrla je već šest godina, a tata vam se upokojio nekoliko godina pre mame. Ona je još stigla da vidi svoje prvo unuče, a vaš gospodin tata, nije.
- Kakvo unuče, o čemu govorite?
- O Malovrazici, o ovom detetu ovde: to je kćer vaše mlađe sestre Anđele.
Tada Malovrazica udari Georginu nogom u cevanicu i reče:
- Kreći ti, lažljivice jedna! Mogla si bar da se javiš, dropljo, da ne brinemo toliko.



Milorad Pavić

“Dodji sedi pored mene”,pozva me meko teta Pani,potapsavsi klupu pored sebe.Opazih da na celu nema crvenu kum-kum tacku udatih zena,vec crnu,obelezje neudatih.Koracala sam pazljivo da se ne sapletem u onih sest metara teske tkanine koja se opasno uvijala oko mene,sto bi obrukalo moju majku i uveselilo prefinjenu tudjinku.
“Bas si lepotica!”-uskliknula je ona svojim melodicnim glasom.
Nemo sam je pogledala uglom oka i osetila cudnu i neobjasnjivu odbojnost.Koza joj je bila bez bora,glatka i brizljivo napuderisana,kosa joj je slatko mirisala na jasmine,a ipak sam je u svom zacaranom kraljevstvu zamisljala kao zenu-zmiju sto jede pacove.Kako klizi ko smola niz stable i zavlaci se u spavaonice necujna koliko i vrpca platna,ali svejedno crna i vrebajuca.Palacnula je jezikom dugim,ruzicastim i hladnim.Sta zna ona,zmija-zena?
Debeljuskasta ruka puna prstenja potrazila je nesto u perlama ukrasenoj torbici i izmigoljila se napolje s umotanim slatkisem.Takve su poslastice bile retke u selu.Nisu sve zene-zmije otrovne,zakljucih.Pruzila mi je mamac.Iskusavala me.Nisam izneverila majku,koja me je gledala.Nisam posegnula da prigrabim.Tek kad se majka nasmesila i klimnula,prihvatila sam ponudjeno.Ruke su nam se nacas dotakle.Njena je bila hladna i vlazna.Pogledi su nam se sreli.Zurno je odvratila oci.Moj je pogled bio jaci od zmijinog.Otpremljena sam natrag u svoju sobu.Cim su se vrata pritvorila za mnom,razmotala sam slatkis i pojela mito zene-zmije.Veoma ukusno.

...........................

..........................


Mojim detinjim telom potece strah na pomisao da ce mi taj covek biti muz.Smesni zaneseni snovi zagrcase izdisuci i najednom sam bila veoma mala,usamljena i suzna.Od tog trena ljubav je za mene postala crvljiva vocka.Kad god bi mi ceznjiva usta zagrizla u njeno meko meso,zdrobila bih je,zgadjena.Izbezumljena od straha,tragala sam zamagljenim vidom za jedinom osobom koja bi mogla sve ponovo popraviti.
Pogledi nam se susretose.Majka mi se srecno smesila,oci su ponosno blistale na njenom sirotom licu.Ne bih mogla da je razocaram.Zelela mi je ovo.Naspram nase krajnje bede,njegovo bogastvo ju je oslepilo za sve drugo.Stopala su me nosila sve blize.Odbih da oborim glavu kao sve druge stidljive neveste.Odresito sam zurila u svog buduceg muza,s mesavinom straha i smelosti.
Mora biti da je bio triput veci od mene.
.....................
.......................

Pogledao je u mene.Oci mu behu sitne i crne.Pribodoh te crne dugmice svojim smelim pogledom.U njima otkrih razdrazujuci izraz ponosnog vlasnika.Zurila sam u njega ne trepcuci.Ne pokazuj strah,mislila sam,stomaka zgrcenog u klupko gneva.Uhvatila sam ga u detinjastu igru:ko ce pre odvratiti pogled.Udaranje dobosa i zvuk truba izbledese,ljudi koji sun as gledali pretvorise se u sivu pozadinu dok su se moje usplamtele oci utapale u njegove.Cudno,ali one se uskolebase.Iznenadjenje proguta posednicki ponos.On obori pogled.Porazila sam rugobnu zver.Naposletku,on je lovina,a ja lovac.Ukrotila sam divlju zver ocima.Osetih kako mi telo gori kao u groznici.



................

Te noci sam lezala vrlo mirno u tmini dok je on nespretno razgrtao moju odecu i zajahivao me.Prigusio je moj bolan krik krupnom sakom.Secam se da je mirisala na kravlje mleko.
“Sssss….boli samo prvi put,”tesio me je.
Bio je nezan,ali je moj detinji um posrtao od prepasti.Uradio mi je ono sto psi na ulici cine….dok ih ne pospemo vodom,pa se nerado razdvoje,a nezadovoljeni rumenkasti delovi vise i dalje nabrekli.Usmerila sam misli na nekakvu vestinu kojom bi se on potpuno pretopio u pomrcinu.Dugi zubi lebdeli su mu u noci kao ni sa cim nepovezani,a otvorene oci svetlucale su vlazno i bezizrazajno kao pacovske.Ponekad bi blesnuo onaj zlatni sat koji je toliki utisak ostavio na moju majku.Buljila sam u njegove oci sve dok nije zatreptao,a onda sam dalje buljila u njegove zube.
Na taj nacin se brzo svrsilo.

.....................................

......................................