gost 287528

Peckala ga je da je buržoazija, ali daleko je sve to bilo od studentskih sobičaka u Patrisu. Naročito kad se pojavila mogućnost da izgubi godinu ...Nije htela sebe da smatra kao sponzorušu. Uostalom to preseljenje se desilo spontano, već su bili skoro godinu dana u vezi, često bi prespavala kod njega . Onda bi je mrzelo da se vraća, ostajala bi po nekoliko dana, prebacivala sve više i više svojih stvari ... I na kraju, nekako je ispalo da žive zajedno u nekoj vrsti divljeg braka. Barem je takav bio njen osećaj . A njegov? Ko zna ... Majka je naravno bila protiv svega toga, samo njeno negodovanje joj nije mnogo značilo tada, jer se osećala svojom i slobodnom . U stvari, u jednom trenutku joj se učinilo da je blizu nekog života kog je sanjala . Njih dvoje, mlad i urban par, sami i slobodni, ekonomski nezavisni ... Žive, putuju, druže se . Da je bila pametna, možda bi shvatila neke stvari ranije .

Stvari su išle svojim tokom. Moć navike ili šta već. Kao nova cipela koja u početku žulja, ali posle se razgazi i postane udobna, tako je i on njoj postao udoban. To je prava reč - udoban . Sve u vezi njega joj postalo udobno, čak i njegove koščate šake sa dugim prstima kojima je dodirivao svuda... baš svuda. I mršava šiljata kolena kojima se zabijao u njene butine. Sve joj je to postalo poznatno i prijatno, svakodnevno i gotovo neophodno. Ali bilo je tu i drugih stvari, nečeg o čemu je nerado mislila . Božova porodica, ugledni beogradski Crnogorci - često se tome smejala zajedno sa Božom, ali istina je da su omali svoje ogranke i u Srbiji i u Crnoj Gori i u inostranstvu, pomagali jedni druge, povlačili veze ... Možda je to bila korupcija, ali nije joj to tada smetalo. Naročito što je Božo živeo u prilično udobnom stanu nekjog svog strica koji se odavno preselio u Švajcarsku .

To joj se u stvari i dopalo. Nekako je izgledalo da vredi više nego što pokazuje prvi utisak. Osetila je neko morbidno zadovoljstvo dok je ovako čeprkala po sopstvenoj psihi. Svarno, šta je bio njen motiv da bude sa njim ? Setila se momenta koji se desio nekoliko meseci kasnije, dok joj je polu-pijanoj ljubio vrat i milovao grudi. Nije bio baš vešt u tome, ne kao ... ali uživala je u moći koju je imala nad njim. Osećala je njegovu strast ali i mogućnost da ga jednim potezom odgurne i ponizi. Mogla je tad da odglumi ljutnju i uvređenost, da ga ponizi kao muškarca . Nije to učinila ali moć ju je opijala i uzbuđivala .

Sebe nikad nije smatrala prevelikom lepoticom. Bila je previše bujna, previše krupnih kostiju da bi se uklapala u standarde koje je proklamovala moderna kultura i koje je nesvesno usvojila i sama .Ipak, osećala je muške poglede na sebi, znala je da se okreću za njom . I znala je da je mnogo "bolja riba" od Božove bivše. Ipak, kad god bi razmišljala o tome činilo joj se da su ta devojka i on bili mnogo skladniji par nego njih dvoje . Oboje fizički pomalo neugledni, ali oboje u istoj ligi. Božo je trebao da se zadovolji njom, ali na žalost ili na sreću, bio je prikriveno ambiciozan . Tu njegovu osobinu je shvatila mnogo kasnije.

Evo me lutam po EU.

Nije se ništa posebno desilo tada . Mada se nekako posle toga često nalazio u njenom krugu društva. Možda mu se svidela odmah (nikad to nije hteo da prizna) pa je nalazio razloge da bude sa njom. Zašto mu je dala šansu da joj bude dečko ? Verovatno trenutak slabosti ... želja da se ima nešto trajno, prvi put posle ... Autocenzurisala se . Ne sad o tome. Mada će morati i o tome da misli. Ali ne sad, Bože, ne sad. Prijatnije je o Boži. Odnosno , o Božu. Opet se nasmejala. Bio joj je pomalo smešan tada, on, student medicine. Zamišljala ga je u belom mantilu ... doktor Božo ... opet se nasmejala. Nije mnogo očekivala od njega, možda samo prolaznu vezicu ali prevazišao je njena očekivanja. Verovatno je u tome bio ključ . Šta li je ona bila njemu ? Možda trofej, dokaz muškosti. Nije ga mnogo ispitivala o prethodnim devojkama, mad aje znala za jednu . Mala, crna , sušta suprotnost njoj .

Za plakanje je bila potrebna suština, ono nešto iznutra. Osećala je da je to ostavila negde, uz put. Da li je to bio Božo ? Sumnjala je . "Glupi Crnogorac" , tako mu je ponekad tepala. Visok, mršav, pomalo ptičijih crta. Nije joj se baš svideo kad ga je prvi put upoznala. U stvari, kad bi je neko pitao, verovatno bi rekla da nije njen tip muškarca. Mada morala je da prizna, prijao joj je u poslednje vreme. Čaki u seksu. Naročito u seksu - morala je da se nasmeje samoj sebi. Saživeli su se, bio je to plod nekih kompromisa. Više njegovih nego njenih. Trudio se oko nje, to mu je bila glavna vrlina. Sećala se njihovog prvog susreta, na nekoj običnoj studentskoj žurci. Kliše. Nije joj se nešto posebno svideo tada . Bio je duhovit, ali bili su i drugi. Par šala na sopstveni račun. To ga je možda izdvajalo iz gomile . I nekoliko ludih ideja. Možda su joj tad izgledale zanimljive, ko zna .

Onda bi blagim šalama (da ne naljuti svoju dragu, kako je majku uvek zvao) i glupavim pričicama razbijao formu i dolazio do suštine. Ovog puta nije smela da mu to dopusti. Primetila je bljesak u njegovim očima, pa je pre nego što je uspeo da zausti bilo šta ustala, poljubila ga u ćelu (to ga je uvek razoružavalo) izvinila se i otišla od stola. Videla je iznenađenje na njegovom licu, možda čak i razočaranost. On je uvek bio njen saveznik protiv majke , onaj ko je u najtežem trenutku spašavao od ispitivanja. Ali više nije imala snage za tu igru. Dok je otac još iznenađen sedeo na stolici, sama je zgrabila svoj prtljag , krenula ka svojoj sobi . Poznata vrata i polumrak letnje večeri. Zatvorila je vrata, okrenula ključ u bravi. Nije bilo potrebe za tim, osim psihološke. Upalila je svetlo, svetlost se odbijala o žućkaste zidove. Soba joj se učini neobično malom . Legla je na krevet i sklupčala se u položaj fetusa . Opet nije mogla da plače.

Morala je da prizna sebi: nalikovala je na tu ženu. Inače, mrzela je kad bi joj to drugi rekli. Naročito dok je bila mlađa. Zato se često i trudila da im pokaže kako je drugačija, divlja. Radila je stvari koje u dubini duše nije želela. Doduše, tamo u Beogradu to više nije bilo toliko važno. Kako je odrastala i starila sve više je shvatala to . I sve više je ličila na majku. Ne samo fizički već i po shvatanjima. A i majka je shvatala nju. Baš kao što je i očekivala, razgovor je vođen o formalnostima. Kako je putovala, da li je odjavila stan . Onda o dokumentima koje je trebalo spremiti za novi posao (to je već bilo završeno, ali je bilo zgodno utrošiti vreme i za to) . Onda potanko objašnjenje kome i kad treba da se javi, šta da kaže ... Puštala je da prazne reči protiču kao voda . Povremeno bi pogledala u oca. Njegovu ulogu je znala. Kao i uvek , on bi čekao svoj momenat, trenutak kad bi se majka malo umorila i pažnja joj popustila .

Seli su za stari, četvrtasti orahov sto. Njih troje, brat je negde otišao. Odahnula je zbog toga. Nije da nije volela brata, ali uvek je bio ... htela je da kaže nezreo ali se setila da je mlađi od nje. Užasno je nervirao dok je išla u srednju školu,ali šta bi se drugo moglo očekivati od dečaka njegovih godina. Sad je još uvek bio u fazi pobune, za koju nije imala živaca da je podnosi. Uskoro je ionako odlazio u Beograd ... Majka je na sto stavila beli stolnjak i tanjire sa obaveznom salvetom kao i uvek u takvim prilikama .Ma koliko da je jelo bilo skromno, kad su obedovali zajedno, insistirala je na etiketi za stolom .

Pogledala se u ogledalu. Pod fluorescentnim neonskim svetlom u kupatilu lice joj je izgledalo skoro potpuno sivo. Toliko da ga je zapanjeno i sama posmatrala nekoliko minuta, ne verujući sopstvenim očima da ovo nije optička varka. Umila se hladnom vodom i to nekoliko puta, a zatim se uštinula par puta za obraze da malo povrati boju. Morala je da izdrži i ritual porodične večere, makar danas i makar ovaj put. A posle, da se zavuče u svoju staru sobu, kao u sklonište. Ili grobnicu. Tamo, u polumraku, mogla bi i da plače do mile volje. Ali sad nije bilo vremena za to. Još jednom je pogledala u ogledalo, ispravila se i izašla.

I majka se jednom, pre mnogo godina, vratila tako u Užice, slomljenih ambicija . Majčin tihi prezir prema rodnom gradu joj je odavno bio evidentan, ali nikad nije dublje istraživala šta ju je nagnalo da se i pored svega ipak vrati nazad . Možda baš trudnoća i njeno rođenje, ili želja da se očuva veza sa njenim ocem koja je trajala dosta dugo ... Ili prosta ekonomska prinuda kao i u Marijinom slučaju. Bilo kako bilo, njih dvoje su barem imali njih dvoje . Tada i u tom trenutku osetila se siromašnom i praznom. Izvinila se i otrčala u kupatilo . Očaj je cepao na pola, ali ipak nije mogla da plače .

Automobil je stao pred njihovim malim dvorištem u skromnom predgrađu.Istrčala je odmah napolje,užurbano poslovala oko kofera. Što više banalnosti sada, što više ... Majka ju je dočekala na vratima, hladno ljubazna kao i obično. Nekoliko formalno hladnih rečenica , "Jesi li dobro putovala" i slično. Za razliku od oca, majka je već odavno sve shvatala. Njih dve nikad nisu bile bliske, ali su se odlično razumele. Oduvek. Dok je gledala u majčinu uredno skupljenu kosu u punđu sa drvenom iglom, bljesnula joj je istina . I začudila se sebi kako je mogla da bude toliko glupa sve ove godine, da ne shvati to.

Zagrljaj i nespretan poljubac u znojavi obraz. Onda zajedničko potezanje tereta i očeva šala kako je eto sada jača od njega. Zatim vrčanje motora, ovog puta jače nego obično. Godine su sustigle i njega pa se u automobilu gotovo ništa nije čulo , međutim to joj je sad odgovaralo . Nije joj bilo do razgovora, naročito ne onih prisnih. U stvari, nadala se u majku .Da će kao i uvek u ovakvim trenucima biti uzdružana, povesti razgovor o ozbiljnim temama . I otac, uvek pomalo sentimentalan i mekan prema njoj, morao je da se povlači pred majčinom strogošću. Kad god bi se dosad vraćala kući iz Beograda uvek je zazirala baš od tog razgovora sa majkom. Jer majka je bila ta koja bi propitivala o studijama, precizno i u detalje. A otac bi pokušavao da razgovor razblaži, obično neuspešno. Ovoga puta se majke nije plašila . Plašila se oca i da se ne rasplače pred njim. On bi sve shvatio, bez reči. Zabolelo bi ga i razočaralo.

Tu, u sopstvenom gradu. Koji izgleda više nije bio njen. Naravno, dešavalo joj se i pre da su je tako gledali, čak i dobacivali za njom. Ali, to je bilo davno ... kraj osnovne škole, srednja škola ... I sad, tu na autobuskoj stanici, u kasno letnje popodne, najviše je zabole odlazak iz Beograda . Ne zato što tamo nije bilo dripaca na ulici i svakojakog sveta (mnogo goreg nego ovde u Užicu) .Već što je izašla iz tog, ipak pristojnog, studentskog društva. Sve studentske brige, muke ,patnje i stres sad su izgledali beznačajni, čak i dragi. A besciljno gluvarenje i sedeljke posebno drage . Niz obraz joj se lagano slivala tečnost i nije znala da li je to suza ili znoj . Ali iza ugla se pojavi poznati beli obris starog očevog Opela, pa brzo to obrisa i potegnu kofer prema njemu . Nije za tim postojala neka posebna potreba, jer bi joj otac svakako poneo prtljag . Jednostavno, nije htela da izgleda bespomoćna .

Ipak, bilo je neprijatno. Njihovi pogledi kao da su je skidali , njihove oči kao nevidljive ali moćne ruke dodirivale su joj bokove, bedra , grudi ... Postalo je sparno i teško je disala. Okrenula je glavu od njih, nije htela da im daje bilo kakav povod da priđu . Sekundi su se pretvorili u sate, a znoj joj se lagano slivao niz čelo. Odjednom, postade svesna da se njihov razgovor više ne čuje . U trenutku se uplaši da joj možda ne prilaze sa leđa . Osvrnula se hitro na sve strane, ali njih već nije bilo - nekud su otišli . Odahnula je . Njena mašta je bila suviše bujna . Ali ostala je činjenica da se plašila .

Stanica je inače bila oronula još dok je ona išla u gimnaziju .Uveče se tu okupljao svakojaki svet, uglavnom alkoholičari, narkomani i lokalna omladina bez budućnosti. Kad je bila mlađa to joj je bilo dosta zanimljivo, smatrala je te ljude nekom vrstom pobunjenika protiv konvencija i pravila . Da li je u Beogradu postala snob ili jednostavno odrasla, tek sad joj se to okruženje nije činilo nimalo romantičnim , već je osećala nelagodnost i htela da se što pre udalji . 15-20 metara od nje stajala su dva momka , dosta mlađi od nje. Osećala je njihove poglede na sebi, odmeravanje . Naravno, neće uraditi ništa, naročito ovako preko dana .

Vozač je otvorio bunker na autobusu ali mu ni na pamet nije bilo da joj pomogne pa je tako sama izvukla torbe i kofer. Srećom bio je jedan od onih modernih sa točkićima i drškom koji se mogu vući pa je nekako uspela da se skloni sa perona i stane pod jedan od betonskih stubova koji su pridržavali nadstrešnicu. Ostali putnici su se ubrzo razišli a ona je dreždala na stanici čekajući oca koga je upravo pozvala .Nije htela da mu kaže da je već stigla, nije htela da priznaje greške još od samog početka tog povratka . Zato će on po običaju natenane da se spremi i da dođe za 15-20 minuta .

Međutim, izgledalo je kao da su uspeli, barem tamo negde početkom godine . Prošla godina je bila dobra, kao i prvih par meseci ove . Klimnula je glavom da potvrdi svoju misao, a ženica do nje je pogledala preko oboda knjige . Bilo je nekih znakova , ali ... Autobus je ulazio u stanicu, nema vremena za takve misli . Setila se da je trebalo da pozove oca nekoliko minuta pre nego što će stići, da bi mogao da dođe kolima i odveze je kući . Sad je za to bilo kasno, gurala se sa putnicima ka izlazu . Ništa, moraće sama da odvuče kofer ka peronu i pozove ga odatle . Nije htela da troši pare na taksi .

Autobus je već bio na prilazu gradu, približavao se poznatoj stanici. Prazni peroni sa tek po nekim putnikom, mrlje od ulja na asfaltu i prljavosivi beton . Bože, kako je sve to izgledalo malo i siromašno. U stvari, nije to bila prava reč. "Provincijski" , to je izraz kojije htela da upotrebi. Nije ga volela, plašila ga se kao uvrede tamo u Beogradu. U stvari, jednom joj je bio dobačen u lice , davno, još na početku studija . "Mala provincijalka" . Obično je krila svoje poreklo . Da li su se ona i Boža suviše trudili da uđu u beogradsko hipstersko društvo ? Ko zna kako je to izgledalo drugima .

Jesam

A znam i ko ce najvise da se odusevi

http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=268&yyyy=2014&mm=03&dd=04&nav_id=819394